У понедјељак 24.марта, након одслужене Вечерње службе која је почела у 18 часова, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служен је помен невино пострадалима у злочиначкој агресији НАТО пакта на Савезну Републику Југославију 1999.године. Помен су служили протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Јован Пламенац и Младен Томовић и јереј Александар Орландић.

Затим се отац Јован обратио присутним вјерницима.

„Вјечнаја памјат свима онима који су пострадали у вријеме те бесомучне манифестације силе над нашим народом прије 26 година. Нека им је вјечна памјат и међу нама људима и на небесима. И ми вечерас овдје у нашем Саборном храму и по свим цркама Српске православне цркве, вршимо службу. Молили смо се  Господу Богу нашем Исусу Христу, да људима који су своје животе положили као жртву у том бесомучном чину, тој манифестацији силе над нама, подари рајско насеље, своје царство. Да им подари обитавање у вјечности, у Његовој милости, Његовој љубави.

Ми се молимо за њихове душе иако знамо да је жртва у темељу Божијег домостроја спасења човека. Жртва је у темељу наше вјере. Она проистаче из крсне жртве самога Бога нашег Господа Иста Христа. Оне његове жртве на распећу. Молимо се Богу да њихове душе смјести у својој блискости, како ми то волимо да кажемо фигуративно. Српски народ наш је и овога пута посвједочио да човјек, чак и када то јасно не види и када бива као слама растуран вјетровима разних идеологија и не знам којих све животних путања, опет стоји на том крајугаоном камену који је Господ наш Исус Христос.

Тако је било кроз сву нашу хришћанску историју. Сјетимо се још ранијих вјекова, од тренутка када смо примили хришћанство, па посебно преко Првог свјетског рата, па сада до ових времена. И када је изгледало да је све пропало, да више нема никакве наде, да нема шта да заметне искру која ће да пробуди тај патриотски родољубиви осјећај у нашем човеку, она би се тако ненадано, а тако снажно запламтила. Тако је бивало и те године, тада када смо на тај начин пострадали. Тако бива и данас, у ове данашње дане.

У бићу нашег народа је дубоко Господ наш Исус Христос, његова жртва. И ми смо зато спремни на жртву. Ми подносимо жртву, ми носимо жртву, ми као да љубимо жртву. Колико год нама изгледало да нам је тешко, када дође такав тренутак, ми заиста јесмо људи који сами себе приносимо Господу Богу нашем Исусу Христу на жртву.

Нека је људима за чије душе смо се вечарас молили вјечан спомен, како смо рекли на самом почетку, и међу нама људима и на небесима. Амин.“

Текст: Дејан Вукић