Архимандрит Андреј, настојатељ манастира Црна Река, началствовао је Светом Литургијом која је у Саборном храму Светог Јована Владимира служена у пету недељу Великог поста – Глувну. Саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, јеромонах Јоаникије и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Отац Андреј започео је своју бесједу тумачењем данашњег првог зачала из Светог Јеванђеља које описује догађај који се десио када је Господ својим ученицима почео отворено да говори о страдању које га чека. И каже отац Андреј да иако им је Господ рекао да ће бити пљуван и шибан и предат суду грешника, два Његова најмилија ученика Јаков и Јован нису разумјели шта је Он тиме хтио да им каже. Били су убијеђени да је Он тај цар изрељив који ће доћи, и пожељели су да сједну, један са лијеве, а други са десе стране Његове, како би они као некакви сацареви владали.

„А то нам показује да су апостоли пре силаска Духа Светога били, као најбољи међу нама, по великој мјери непросвећени. И чак и када им је Господ отворено говорио о томе како ће пострадати и у чему је заправо Његова моћ, они то нису разумјели. Јер наш Господ није као људски владари. И то им је на крају овог Јеванђеља и рекао. Јер цареви показују своју моћ и тиме што могу да чине шта год хоће, што често испуњавају неке своје хирове и што своје непријатеље жестоко кажњавају и понижавају. А наш Господ ни из близа није такав. Наш Господ је Сведржитељ, Онај који све држи у постојању. И не само да све држи у постојању, него је Он и заслужан за само постојање. Занимљиво је да су наши преци ову ријеч превели јако добро са грчког језика. Пантократор – Онај који све држи. На западу та ријеч није преведена добро. Латини су је превели са „Омнипотенс“, што значи свемоћан. Постоји велика разлика између тога да ли је неко свемоћан или сведржитељ. Јер свемоћан имплицира, подразумијева, дакле да може да ради шта хоће. А сведржитељ да је његова свемоћ у томе што све држи у постојању.

На предвјечном Савјету Свете Тројце, када је Бог Тројца, видјевши колико је лијепо заједништво, видевши колико је лијепа љубав, јер без другога нема љубави, зато је наш Бог Тројца, пожелио је да ту благодат бића и могућност да се воли, подари још неким бићима, да створи још нека бића, да створи овај свијет који видимо и да створи човјека као круну свога стварања. Али, будући свемоћан и знајући шта се збива и шта ће све бити, јер за Бога не постоји вријеме, Света Тројца је знала да ће круна тог стварања, која је оличена у Адаму, дакле у човјеку, по својој слободној вољи, која је морала да буде дата, јер без слободнњ воље нема љубави, починити оно што је Адам починио и пасти у грех. И услов да човјек настане и да се створи овај видлљиви свијет, је био да један од Свете Тројце, Син Божи, Логос Божији, пристане да на себе прими све последице овог сагријешења и да их искупи својом смрћу у тијелу човјека.

И Син Божији је пристао на то. И зато, захваљујући Њему, а кажемо да је кроз Њега и Њиме све створено, и ми имамо постојање. И заиста, само постојање је благодат. Увијек се за постојање благодарило, а то ћемо и данас чинити на канону Евхаристије. Благодаримо Богу прије свега што постојимо, па онда што нас је и спасао. Јер да није Он пристао на ову жртву, не би смо могли да одговоримо, као теолози, физичарима, на питања које се често поставља данас у модерној науци: „Зашто уопшто постоји нешто, а не ништа?“ Постоји све, зато што је наш Бог, Бог љубави, зато што је створио свијет из љубави. Зато све постоји.

И Oн је, као такав, Господ наш Исус Христос, заиста, у овом времену, по Адамовом сагрешењу, када је дошла пуноћа времена, сишао на земљу, и обукао се у људско тијело, оставши при томе у потпуности Бог, и постаје, дакле, у потпуности човјек. И узео је на себе последице гријеха, иако није гријеха имао. И на Крсту се пројавило и Његово царство, и његова царственост. Његов престо није неки меки, удобни престо, на коме му се си клањају. Његов престо је најгоре оруђе за убијање људи, које је људски ум, искварени, могао да смисли. На крсту је Он показао да је у потпуности човјек. Највише онда, када је претрпјео агонију физичког мучења, али и агонију богостављености, које нас људе сналази. Када је узвикнуо.„Боже мој, Боже мој, зашто се ме оставио?“ И у тијелу је, дакле, искусио сваку могућу невољу, која може да снађе човјека, показавши тиме и доказавши да се у потпуности идентификовао са нама, да нас је у потпуности заволио и пригрлио. И заволео нас је љубављу, коју често не узвраћамо, али и да када хоћемо да узвратимо, не можемо, јер је неузвратива. Толико се Он жртвовао за нас, као неко, ко то уопште није морао да уради. Учинио је то по својој слободној вољи.

Свако од нас, међутим, ако жели да задобије мјесто у Царству Божијем, мора да уради оно што је Господ урадио за нас. Јер, рекли смо да је Он био у потпуности човјек, да је био савршени човјек, а Његово савршенство људско се пројавило на крсту. Тако и ми, ако желимо да будемо савршени људи, морамо да прихватимо свој крст, да будемо распети на њему, и ту ће да се пројави наше људско достојанство, које ће нас на крају увести у Царство Небеско.“

Друго Јеванђеље доноси причу о жени блудници која у фарисејевој кући сјеђаше крај ногу Исусових и плачући стаде квасити ноге Његове сузама и мирсним уљем их мазати, кајући се дубоко за своје гријехе. И Господ јој опрашта гријехе јер је велику љубав имала. Отац Андреј каже да је љубав последица опраштаја гријеха и ако се заиста искрено покајемо и признамо да је Он Господ и спаситељ наш и да у Њему нема гријеха, не само да ће нас извући из тог дубоког јаза у који смо упали већ ће нам подарити и неизмјерну висину.

„Онда када себи признамо гдје смо, тог тренутка нам Господ подарује љубав, и тог тренутка нам се отварају очи, и ми постојемо заиста дјеца Божја. Толика је велика љубав Његова према нама, толико је велико Његово снисхођење према нама.

И оба ова Јеванђеља нас на то упућују. Да ако желимо да идемо за Њим, треба да уземо крст свој и да за Њим идемо. А то значи да увијек будемо спремни да свој живот дамо за друге. Да се идентификујемо са онима који пате, којима је тешко, и да опраштамо дужницима дугове њихове, како би и Отац наш Небески опростио нама дугове наше. То нам је Он оставио као залог.“

На крају Свете Литургије отац Слободан се захвалио оцу Андреју и оцу Јоаникију на благословима донешеним из манастира Црна Река коју су прославила три велика светитеља: Преподобни Јоаникије Девички чудотворац, Свети Петар Коришки и свети новомученик монах Харитон који је у наше дане мученички пострадао од шиптарских терориста 1999 године у царском граду Призрену.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић