У Недељу 19 по Духовима, а у дану када наша Православна Црква прославља Апостола Тому, отац Младен Томовић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му отац Слободан Зековић и отац Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб.
Отац Младен је у својој бесједи изреченој након што је прочитао зачало из Светог Јеванђеља говорио о животу Светог Апостола Томе. О његовом невјеровању и тренутку када је васкрслог Христа лично додирнуо. Говорио је о чудесном догађају када су апостоли, након што је Божијом промишљу Апостол Тома закаснио на погреб Пресвете Богородице, они отворили Њен гроб и нису је затекли у њему. Свети Апостол Тома, одлази у Индију по благослову Божијим и тамо проповиједа Јеванђеље. Многе је преобратио у вјеру хришћанску и много ученика имао у самој Индији.
Отац Младен нас у својим бесједама изнова и изнова подсјећа да морамо имати љубави једни према другима.
„Морамо једни друге да љубимо и да једни друге волимо, разликујући, понављам, гријех од човјека и молеће се Богу да нам Бог даје снаге. А даће нам снаге ако будемо у храм Божији долазили и Богу се молили да сиђе Божија благодат на нас. И онда нам та благодат помаже. Дух Свети нам помаже да ми својим умом, својим духом и душом својом сагледавамо, и да онда можемо да разликујемо човјека од гријеха. И тако на тај начин можемо најбоље да расуђујемо и да не осуђујемо брата свога. Када свога брата осуђујемо, онда благодат која је на нама, која сиђе на нас људе одлази, не задржава се и онда ми остајемо сами. Суштински никад нисмо сами, Бог је увијек са нама, али промисао Божија буде да останемо сами, онда смо подобни, онда нас може ђаво нападати и онда ми сами својим снагама не можемо ништа учинити. Увијек то иде у нешто лоше. Ми сами по својој природи смо грешни и падамо у гријех, тако да оно што треба да радимо јесте да водимо рачуна да не осудђујемо своју браћу и сестре, него да се за њих Богу молимо. Да увијек тражимо и да гледамо да нађемо оправдање на тога свога брата, али оправдање не у гријеху, него оправдање у љубави према њему. На тај начин можемо правило расуђивати. На тај начин можемо и своме брату и себи помоћи. Јер када смо у гријеху, онда имамо то тешко бреме на себе, и то није природно стаље човјека. И онда ми не можемо да помогнемо никоме, јер не можемо себи помоћи, а камоли некоме другоме.
Зато је ту Црква Христова, зато су ту Свети Апостоли, зато је ту Свето Јеванђеље, Свето Писмо и дјела апостолска која нама помажу. Зато читајући Јеванђеље, читајући дјела апостолска, читајући свете посланице, ми себе учимо вјери, утврђујемо се у вјери, и у тој нашој вјери, и кроз ту нашу вјеру себе спасавамо.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
