У сриједу, 5. новембра, на празник Светог апостола Јакова, на градском гробљу Гвозден бријег у Бару, сахрањен је Никола Никица Ковачевић из Бара, узорни хришћанин барске црквене заједнице, коју је Господ сабрао у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Опијело је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Пајсије, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске.

Након одслуженог опијела Владика Пајсије се обратио сабранима око одра блаженог спомена брата Николе.

Његову бесједу преносимо у цјелости.

Владика Пајсије: Ко год је окусио небеску радост, не помишља да се врати овоземаљском животу

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!

Ожалошћена породицо нашег драгог брата Николе, часни оци, преподобно монаштво, драга браћо и сестре!

”Читамо у житијама Светих како су, пошто су погубили једног мученика, његово свето тијело бацили на нечисто мјесто, да би га пси растрзали. А у том истом граду нашла се једна жена удовица, која је не бојећи се ни за свој живот, ни за живот свога сина, узела тијело овога мученика и часно га погребла. Касније га је пренијела у другу земљу и намјерила да сагради цркву у његов спомен и да његове чесне мошти положи у истој цркви. Када је већ почела градња цркве било је дошло вријеме да њен син иде у војску, а она  је замолила свога сина да не иде док се храм не заврши. И њен син је остао. Таман када је тај храм био при крају, он се разболио, врло изненадно и упокојио се. И ова часна жена, не љута на овога мученика, него у оном очају људском, у тузи људској, која је сваком човјеку природна и својствена, она се помолила мученику и казала: да је многа добра она њему учинила учинила, па јој је сада мало и нејасно  због чега се то баш њој десило, да оно једино дијете, син јединац којег је имала и који је био њен једини ослонац и нада у овоме животу, да и њега изгуби. И каже се да ју је након тога ухватио лак сан и јавио јој се овај свети мученик. И каже: „О добра жено, за све добро које си ти мени учинила, ја сам молио Бога нашега да твој син буде примљен у Његову војску и да Њему непрестано служи. И када је он то изрекао и сам син се њој јавио и рекао да видјећи оно блаженство небеско, не жели ни да се врати на земљу.”

”Са истом вјером и истим убјеђењем, ја мислим и да би брат наш Никола одговорио. Многи су растужени његовим одласком и његовим упокојењем, али сви ми вјерујемо да га је Бог удостојио онога вјечног живота који се не може поредити са овим овдје на земљи, и да ко год је видио, ко год је окусио тај небески живот и небеску радост, ни најмање не помишља да се врати у овоземаљски живот.”

”Због тога ми молимо Бога и вјерујемо да ће Бог душу његову са праведнима да уврсти, са свима светима из рода нашега. И као што је одлучио да га баш позове са најсветијег мјеста ове земље, из Светог града у којем је Он и сам страдао и куда је он сам ходио.”

”У име нашег митрополита, Његовог високопреосвештенства господина Јоаникија, желим породици да изразим ријечи саучешћа, као и у своје лично име. Нека је покој души драгом брату нашем Николи и нека му је вјечан помен у вјекове вјекова, амин.”

Отац Рафаило: Сви се поносимо што смо познавали Николу

Потом се сабранима обратио игуман манастира Подмаине, отац Рафаило.

”Ево, браћо и сестре, и у овом дану, велика могућност да се и сами примакнемо смрти, која је свакако и пред сваким од нас. Један од дана који су пред нама биће и наш дан и наше сријетање са оном тајном са којом се Никола срео у граду, у коме се та тајна смрти и разоткрила и сила њена уништила – врло моћним и конкретним дејством Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Јединородног Сина Божијег, који је ради нашега спасења од смрти, сишао и примио људску природу и божански моћно од власти смрти отргао, тако што је и сам окусио од ње. Да је ми, када дође тренутак да је по закону на овај начин окусимо, да не окусимо њену горчину, него гле тајне, гле дара, да окусимо сладост истинског живота.”

”Како рече наш владика Пајсије да они који окусе од те тајне још за живота и још док је дах у носу, продишу тим будућим вијеком и новим начином постојања, и дубоког и широког, небески високог дисања, они се не обрћу ка временом и пролазном.”

”Наш брат Никола је свакако, судећи по много чему, иако је добар дио његове личности, остао покривен велом тајне, што је, јако добро. Сви смо га знали, неко из овог, неко из оног угла, неко ближе, неко површније. У сваком случају вјерујем да је добар дио његове личности остао покривен тајном, да је како каже Свети апостол био сакривен његов живот, онај најдубљи у Христу и горе на небесима, гдје се Господ вазнио послије Своје смрти и Васкрсења, пропутивши свима нама да можемо небески да живимо, слутећи ту пуноћу још у времену, а живећи унутар простора Цркве, у којем нам се отвара Царство Небеско, а онда, по смрти, да се винемо у та небеса која нам је Син Божији отворио и даровао.”

”И заиста, на њему се могло видјети — у оним угловима његовог мистичног осмјеха, врло тајанственог. Ја га искрено нисам познавао раније. Наши сусрети су апсолутно били литургијског и карактера и динамике, али имао је нешто тајанствено, необјашњиво на лицу. Тај један осмјех који је постојан, чак и у неким провјерама Богом допуштеним, не једноставним, није се изгубио, него још више продубио и све нас је зарио њиме. Дубоко вјерујем да га сви имамо у памћењу срца тако насмијаног.”

”Оно што ми је једно лично свједочење које желим да подијелим са вама је један догађај, а везан за доношење одлуке његове ћерке Тамаре да крене за Христом – утврђеним монашким путем. И до тада га нисам познавао, ни видио, ни чуо. Тамара тих дана треба да саопшти породици своју одлуку, али нисмо знали каква ће реакција бити на њу, посебно на овим нашим просторима, знате, то није увијек ни радо ни лако прихваћено и често све то прате и одређене непријатне реакције. Међутим, када је Тамара саопштила породици своју одлуку, Никола и цијела породица, они су то врло мирно прихватили, дајући на прву благослов срца.”

”Као што је Свети апостол Јаков, јерусалимски епископ, кога, не случајно, данас прослављамо и који, дубоко вјерујемо прима његову душу као први епископ јерусалимски да га уведе у онај горњи Јерусалим, као што је он узео Господа Сина Дјеве на свој удио, као Син Јосифа обручника, тако је и наш Никола дао своје чедо Христу, дајући пуни благослов. И он и његова супруга и Тамарина сестра и брат. Они су ушли, вјерујем, у једну дубљу заједницу са Христом, дајући благослов њиховом чаду, да припада Христу и да му се посвети потпуно.”

”Вјерујем да је ту примио велики благослов, који му је касније отворио и дубине срца и укључио га у она чудесна струјања са његовом братијом из Одигитрије, Мајке Божије, која га је водила свештеним путевима, обилазећи светиње, како наше помјесне Цркве, тако и шире. Све је то возглављено поклоњењем Светоме граду и упокојењем у њему. Сви знамо да је то немало знамење и велики благослов и сви се некако тајно поносимо што смо га познавали и мило нам је да је тако скончао времени живот, а тихо и дубоко вјерујемо да је већ започео да живи, да дише са још ширим осмјехом гледајући још ближе и ближе Лице које сија бесмртном светлошћу и којега је још овде обасјавало, радовало и кријепило. Богу нашем Христу Васкрсломе са Оцем и Духом нека је част и поклоњење, а брату нашем Николи вјечан спомен, а дај Боже до сусрета на дан општег васкрсења да и ми заједно са њим насмијани пјевамо благодарствене химне у небеском Царству коме неће бити краја.”

Немања Ковачевић: Најсрећнији је био када је походио Косово и Метохију

У име породице сабранима се обратио Николин син Немања.

”Стигао је мој тата. Стигао је из Свете земље, са пута вјечности. ’Још да видим Јерусалим и могу да умрем‘, говорио је пред пут. И ево га данас, из мјеста гдје се молитве уздижу право у небо.”

”Преосвећени Владико Пајсије, уважено свештенство и монаштво, драги пријатељи, родбино, кумови и сви који сте дошли да се опростите од мога оца Николе, хвала вам што сте ту да га загрлимо срцем и испратимо љубављу, баш у ту вјечност којој је живот посветио.”

”Окупили смо се данас због њега, због човјека који је волио тихо, помагао несебично и живио тако да остави траг у свакоме. Неће, тата, ово што имам да кажем бити дуго, јер љубав коју си нам пружио говори више од хиљаду изговорених ријечи. Твоја добра дјела говоре за тебе боље него што ћу ја икада моћи.”

”Наш Никола је рођен у Рогозници, у Хрватској, 1. августа 1958. године, у породици Ковачевић, од оца Томе и мајке Војне. Уз сестру Нелу одрастао је у дому гдје су поштење, рад и љубав према ближњима били темељ њиховог одрастања. Иако је само првих мјесец дана живота провео у Рогозници, гдје је његов отац служио морнарицу, то мјесто никада није престало бити дио њега. Тамо је проводио распусте, љетње дане и прве радости дјетињства, и те успомене су га гријале кроз цијели живот.”

”У Бару је одрастао, започео своје прве кошаркашке кораке и отворио пут љубави према спорту која га је пратила читав живот. Ступио је у брачну заједницу са Тањом, из које се родило троје дјеце: моје сестре Добрила и Тамара и ја. Заједно су градили живот пун љубави, поштовања и заједништва. Био је стуб наше породице, капетан нашег брода. Цијели живот је остао у Бару, јер коме је требала боља лука? Био је тврди Баранин меког срца, а ове улице су га познавале – његов корак, поздрав и загрљај.”

”А најсрећнији је био када је походио свету, српску земљу – Косово и Метохију. И вјерујемо да је баш ту открио како се задобија Царство Небеско.”

”Одани и пожртвовани супруг, узоран син, брижни брат, пажљив ујак, тетак и стриц, честити кум, предан колега, талентовани кошаркаш, вјеран пријатељ, топли комшија, дјечји херој, страствени навијач и чувар барских трибина, најбољи тата, човјек частан и племенит, великог срца и чисте душе.”

”Нећемо се ми данас опростити од те дјечије радости која нас је све опчињавала, и од смјеха који је спајао генерације. Ти си ту и бићеш ту. Е, мој тата, имао си се рашта и родити. Ако се икада удостојимо да дођемо тамо гдје си ти сада, ти нам само реци оно твоје препознатљиво ”шшш” да ти одма полетимо у загрљај. Вјечна ти слава и хвала. Христос Васкрсе!”

”У име породице Ковачевић се свима захваљујем што сте са нама овдје и што сте са нама били ту свих ових дана. Јер свако од вас представља један дио његове доброте, један тренутак, једну причу коју нам је оставио. ”

Текст: Оливера Балабан

Фото/видео: Дејан Вукић