Средишња недеља Часног поста, коју наша Црква назива Средопосна, у којој прослављамо великог оца Цркве Православне Светог Јована Лествичника, литургијски је прослављена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Светом службом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. Хор „Свети Јован Владимир“ одговарао је на литургијске возгласе.

Прота Слободан нас је на почетку своје бесједе подсјетио да се на половини овог нашег малог подвига мајка Црква, знајући нашу немоћ и слабост, труди да нас укријепи, како би ми тај наш мали и скромни подвиг ревностно привели крају. Тако је, каже прота, прошле недеље на средину храма био изнешен Частни и животворни крст Господњи, да би ми гледајући у њега и на њему распетога Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, созерцавали ту силну љубав Божију коју је Господ показао према људском роду и цијелој творевини, и да се ми, сагледавајући ту љубав, укријепимо и да овај мали труд своје љубави, Господу принесемо на уздарје. А ове недеље, наставља отац Слободан, молитвено се сјећамо великог учитеља покајања, великог подвижника, светог Јована Лествичника, коме је Црква посветила ову четврту недељу Часног поста.

Отац Слободан се затим осврнуо на врлински живот Светог Јована Лествичника казавши да нам Господ, кријепећи се примјером овог Светог Божијег угодника, његовим подвигом и његовим поукама, даје снагу да она почетна ревност са којом смо кренули у овај свети пост, не ослаби, него да са истом ревношћу и молитвеним жаром и трепетом идемо и даље ка васкрсењу Христовом.

„Такође, сличну поуку нам даје и данашње Јванђеље, које се чита у ову четврту недељу Часног поста, о младићу који се од свог дјетињства тешко патио, јер је у њему био нечисти дух, који је учинио да тај младић буде нијем и који га је, како каже његов отац, много пута бацао и у ватру и у воду, и који се годинама много патио. И дошао је његов отац код ученика Христових да их замоли да они помогну и да истјерају злог духа из његовог сина, али апостоли то нису успјели. И онда, када долази Христос, међу њих долази тај несретни отац, па и Њега моли. Дакле, он је исповједио своје маловјерје, са којим је вјероватно он и приступио ученицима Христовим, па због тога, због маловјерја тога несретног оца, а могуће и због недовољне вјере апостола, они нису могли ништа помоћи овоме дјечаку. И Господ, укоривши их за маловјерје, каже: „Све је могуће ономе који вјерује.“ И након исповиједања вјере дјечаковог оца, Господ га силом ријечи своје исњељује.

Дакле, опет нас, ево, на средини поста, Господ поучава колико је за наш духовни напредак и за наше вјечно спасење, важна и неопходна вјера. Да имамо тврду, искрену, чврсту, непоколебљиву вјеру, којом, када је испуњено срце човјеково, онда томе човјеку ништа није немогуће .

Поучени и примјером светог Јована Лествичника и овим данашњим Јванђелским поукама, да наставимо овај свој мали труд. Али не само до Васкрса. Него и после Васкрса и цијелога живота да изградђујемо себе у врлинама, да се трудимо да идемо путем Божијим, путем Јеванђелских заповјести, путем оних блаженстава које смо у другом Јеванђелском одјељку чули, које је Господ изговорио на гори својим ученицима и осталом народу који га је слушао. А ми преко Јеванђелиста ту ријеч и бесједу о блаженствима непрестано слушамо и читамо.“

Отац Слободан говорио је и о Светим мученицима које у овај свети дан прослављамо. Светих 40 севастијских мученика, римских војника пострадалих за Христа и 42 мученика момишћка, 2 свештеника и 40 њихових ђака, дјеце, који су 1688. године мученички пострадали за Христа.

На самом крају Свете Литургије оци су по благослову Митрополита Јоаникија служити помен свим невино пострадалима у злочиначком НАТО бомбардовању 1999 године.

И како је казао отац Слободан на крају своје бесједе:

„Да се помолимо за душе војника, официра, полицајаца, који су пали на бранику своје отаџбине, своје вјере и свога народа. И да се помолимо за стотине и стотине невино пострадалих цивила, дјеце, стараца, жена, омладине, који су покошени били у том стравичном злочину. Али њихова жртва није заборављена. Они су уписани у вјечну књигу живота, и са осталим светим мученицима из рода нашега моле се за све нас пред престолом Бога живога.“

Отац Слободан је по завршетку Свете Литургије све присутне подсјетио на интезивнија богослужења у недељама која су пред нама, подсјећајући све нас да редовно долазимо у храм Божији.

„Немамо боље школе гдје ћемо се научити о тајни спасења и тајни љубави Божије коју нам Господ непрестано открива. Храм Божији и богослужања јесу првенствено мјеста где се те тајне Божије откривају и где најпристрастнији сусрет имамо са живим Богом.“

Подсјетио је и на обновљену древну ранохришћанску праксу, да на Велику Суботу уочи Васкрса у нашем храму имамо саборно свето крштење.

„Ако имате у вашим породицама, међу пријатељима, сродницима, људи који су још увијек некрштени, нема боље прилике и бољега мјеста да приме ту Свету Тајну него што је управо то саборно крштење на Велику Суботу.

Има, на жалост, међу нама још много одраслих људи који су некрштени, поготово оне генерације које су се рађале после Другог свјетског рата. Посебно онај период 50. 60. 70. година прошлог вијека. Из тих генерација још увијек има пуно некрштених људи и жена. А вас молим, имате вјероватно и ви у својим породицама, међу родбином, пријатељима таквих особа, да их постакнете да приме ту Свету Тајну. Јер људи нису ни свјесни каква је то трагедија да неко некрштен оде. Још ми који смо хришћански народ вјековима, да нам се дешава да нам људи и даље некрштени одлазе пред лице Господње.

А исто тако, то смо и прије пар дана и са Митрополитом разговарали, имамо још један велики проблем који је присутан и никако да се то некако превазиђе код нас овдје. Генерално у Црној Гори се и даље изузетно мали број људи сахрањује са молитвом, са опијелом. То је исто велика трагедија. Ми смо светосавски хришћански народ. Стварно је некако недолично да свога оца, мајку, брата, пријатеља испратимо пред лице Господње ћутке, без упаљене свјеће, без молитве. То није лијепо. И гдје год смо у прилици да то и кажемо људима, да је то јако важно за наше спасење. А много је моћна молитва Цркве, то да знамо. Значи, има људи који су и непокајани отишли пред лице Господње, па су велику благодат успјели да приме и олакшање за своју огреховљену душу на саборне молитве Цркве. Не само на опјелу, него ми упокојене стално помињемо на Светим Литургијама и у личним нашим молитвама. Јако је важно да се молимо једни за друге, а посебно да у молитвама не заборављамо наше упокојене.“

Отац Слободан је на крају напоменуо да је јако важно да се у току овог поста барем једном искрено исповиједимо, и да то учинимо пред почетак Страсне седмице. Јер тада више нема мјеста да се бавимо сами собом, него да цјелу ту недељу посветимо Господу.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић