Свети Николај, епископ мирликијски чудотворац, прослављен је данас литургијски у Саборном храму Светог Јована Владимира. Свету Литургију служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Младена Томовића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарали су богослови Никола и Арсеније Зековић, Маја Томић, као и чланови хора „Свети Јован Владимир“.

Свети Николај, архиепископ града Мире у античкој Ликији смјештене у данашњем градићу Кале у турској регији Анталија, један је од најпоштованијих светитеља како у читавом православном хришћанству, тако и у нашем српском роду. Отац Слободан у бесједи изреченој након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља, говорио је о догађају који се десио на првом васељенском сабору. Наша Црква ове године прославља 1700 година од овог догађаја на коме је своје учешће узео и Свети Никола.

„Цар Константин Велики, у договору са епископима Цркве Христове, сазвао је овај сабор да би се спријечило ширење Аријеве јереси, (јеретика Арија из Александрије), који је ширио лажно богокхулно учење које је порицало божанство Сина Божијега. И многи су били пристали на то Аријево учење. И пошто је дошло до великих немира и потреса у Цркви, благочестиви цар Константин желио је то да заустави, па је сазвао сабор свих епископа из цijеле тадашње хришћанске васељене да размотре то питање и да се утврди права истинска православна вјера.

Сабрало се 318 светих отаца, а један од њих био је и свети Николај, архиепископ Мирликијски. Било је ту много отаца који су били велики богослови, учитељи Цркве. Посебно се на том сабору истакао Свети Атанасије Велики, али Свети Николај, Свети Спиридон и други епископи били су истакнути по великој сили и благодати Божијој која се преко њих пројављивала.

Свети Николај, због свога врлинскога хришћанског живота, већ тада је имао огроман углед. Не само у својој области где је био епископ, него у цијелој Цркви. Због своје непоколебљиве вјере, због своје храбрости, због своје праведности, због свога огромног милосрђа према људима и због огромне љубави, његово срце толико је било велико да је у њему било мјеста за све. И управо због таквог његовог живота, живота којим је на најдубљи начин свједочио Јеванђелје Христово, његов углед је био велики у Цркви како за врјеме његовог земнога живота, а та слава коју је пред Богом стекао бивала је и бива све већа кроз вјекове који су услиједили.

И дакле, на том првом Васељенском сабору, Свети Николај, будући ревностан за чистоту вјере и немогући да слушаа бројна хулна учења Аријева и Аријевих следбеника, он је из те ревности, не што је он био човјек бахат и дрзак, него из ревности, из љубави према Христу, он је у једном тренутку на сред сабора Арију опалио шамар. И овдје имамо и у нашој припрати храма, ту где су насликани Васељенски сабори, има и та фреска где Свети Николај Арију удара шамар. И због тог његовог поступка, који је од осталих отаца на сабору процијењен као један дрски чин, он је истога дана био лишен архијерејског достојанства, био је кажњен, рашчињен. Али већ истога дана, следеће ноћи, већем броју отаца сабора јавили су се и Господ и Мајка Божија, који су вратили архијерејско достојанство Светом Николају. И то их је дубоко потресло, то виђење и то откровење Божије, да су већ нареднога дана, са великом чашћу, опет увели у сабор Николаја и вратили му одузете почасти. И овај велики и свети сабор утврдио је правилно исповједање вјере.

Тај сабор написао је и символ вјере који ми читамо свакога дана, како у својим личним молитвеним правилима, тако и на овим литургијским сабрањима. Исповједање вјере које су утврдили оци Првог Васељенског сабора, на Другом сабору допуњено и учењем о Богу Духу Светоме. И то је темељ наше вјере.“

Отац Слободан нагласио је да ово правилно исповиједање вјере сваки крштени човјек треба да зна напамет. Јако је важно, наставља прота Слободан, да символ вјере не читамо само из молитвеника, него да се потрудимо да га знамо напамет. И када нас неко пита у шта вјерујемо, шта је наша вјера, да исповиједимо символ вјере Првог Васељенског сабора.

„Господ је Светог Николаја прославио великом силом и благодаћу, која се до данашњега дана излива преко његових светих моштију. И не само преко његових моштију које нас благосиљају овдје, преко пута Бара, из града Барија, него на свако мјесто, у сваком трену, свакоме ко се искрено помоли Светом Николају, он брзо притиче у помоћ и даје утјеху. Велико је поштовање његово у цијелом хришћанском свијету. Бројни су храмови у славу Божију и у част Светога Николаја, широм свијета подигнути, а и у нашем народу он је такође један од најпоштованијих светитеља. И најбројнија крсна слава у нашем роду јесте управо Свети Никола. Па има и она изрека, да пола Срба слави Светога Николу, а друга половина иде на славе. Тако да цијели род српски данас светкује и слави овај велики и дивни празник.“

Затим је отац Слободан свим свечарима честитао данашњи празник и крсну славу, пожељевши да свима њима, а и свима нама Свети Николај буде на помоћи и да нас својим молитвама заступа пред престолом Бога живога.

У славу Божију и у част Светог Николаја, по завршетку Свете Литургије, освештани су славски колачи и славска жита свечарима који Светог Николаја празнују као заштитника својих домова.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић