Jerej Igor Vujisić starješina crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Nici u Francuskoj, načalstvovao je Svetom Liturgijom koja je u Nedelju 11. po Duhovima služena u Sabornom hramu Svetog Jovana Vladimira. Sasluživali su mu protojerej-stavrofor Slobodan Zeković, protojerej Ljubomir Jovanović, protojerej Mladen Tomović i đakon Cvjetko Perić. Na liturgijske vozglase odgovarao je hor „Sveti Jovan Vladimir“.

„Evo nas opet ka izvoru života, ka izvoru Vaskrsenja, Crkvi Božijoj, Oltaru Svetom, sa kojeg ćemo se i pričestiti uskoro, i primiti, iako smo mnogo slabi, mnogo dužni Bogu, mnogo grešni, silu Nebesku koja nas drži u ovome svijetu, raspoznavajući prvenstveno ono što je u nama.“ rekao je na početku svoje besjede otac Igor obrativši se prisutnom vjernom narodu. Treba, kaže otac Igor, da se po savjetu Svetih otaca bavimo sami sobom, da budemo mnogomilostivi sa drugima, a strožiji sa sobom, i da osuđujemo sebe neprestano kada zgriješimo. I da molimo Boga.

„Mi smo na početku blagoslovenog posta Uspenja Presvete Bogorodice. Da prvo napravimo jedan napor duhovni. Ne smijemo da taj poredak, (da prvo bude duhovno, pa tjelesno) zamijenimo, jer ćemo inače pasti u iskušenja, bićemo neradosni i bićemo mnogoosuđujuća bića. Ako stavimo sve po redu, to jest duhovno, da gledamo sebe i da sebe primoravamo da se ispravimo, onda će ovaj sveti post biti jedna radost.

Uprkos iskušenjima koje dolazi kad je post, nemojte se čuditi ako u liturgijskom putu, kad dolazi post, imate iskušenja u svojoj porodici. To je upravo kad izlazi ono loše iz nas. I da vidimo da smo mnogogrešni i da treba da se trudimo da se molimo Bogu na prvom mjestu. I ako se potrudimo u duhovnom načinu, skenirajući svoju dušu, svoje srce i svoj um, odbacivši sve što je loše, onda ćemo, draga braćo i sestre, na svakom liturgijskom susretu čuti nešto od Boga. Jer možemo da kažemo, da ponekad stojimo u ovom svetom hramu, ili u hramovima Božijim i da odemo, a da ništa nismo čuli. U svari, naše srce nije se otvorilo, nije se povjerilo Bogu i nije pustilo Bogu da se Njegova sila spusti. Nego sve nešto razmišljamo po ovome svijetu, pa onda sve od muke do muke. Zato ovaj post, ako se potrudimo, čućemo riječ Božiju u našem srcu i zaradovaćemo se na kraju kad budemo slavili Sveto Uspenje Presvete Bogorodice. To su tajne date svakome pojedinačno. To se zbiva. Nama sveštenicima, vama vjernicima, onima koji su u bolnicama. Mogu i oni u svom stradanju, u svom srcu, da budu na liturgijskom putu iako nisu prisutni ovdje.“

Zatim se otac Igor osvrnuo i na današnju Jevanđelsku priču koja govori o milosrđu Božijem i o pravdi Božijoj, u kojoj neki milostivi car oprosti 10.000 talanata jednom čovjeku. Poučavajući vjerni narod i tumačeći ovu priču otac Igor, navodeći veličinu bogatstva koje je ovom čovjeku oprošteno u novcu, kaže da je to ogromna suma koju niko kod nas nema. Ovaj car je Gospod. Talanti su grijesi.

“ Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“

„Svaka pomisao koja dolazi i koju primimo, je grijeh. A znamo, ako se bavimo sobom, da ponovim ono što sam rekao na početku, da ćemo vidjeti da smo mnogo slabi i da mnogo puštamo kroz taj prozor koji je naš um.

Mnoge stvari, jeste da i mnoge ne dolaze od nas, primamo. I kad bi to sabrali, eto, 40 godina življenja jednog čovjeka, mogli bi slobodno da kažemo da smo dužni 10.000 talanata Bogu. Taj čovjek, car, koji predstavlja Boga, traži da mu ovaj čovjek vrati taj dug. A sluga kleknu i pokaje se. I zamoli Boga i kaže, pričekaj me i vratiću ti sve. A Bog milostivi, sažali se na njega.

Jer Bog u nas gleda, On se sažaljuje, jer je On isto i Bog i čovjek. I sažali se kad mi griješimo. A kad ga mi molimo, onda nam On oprosti. Eto, takav je naš Bog. I ako ostajemo u tom duhu, u ovome postu, u ovom cijelom životu, onda mi stvarno živimo Boga u sebi. Jer onda ćemo i mi biti milostivi. I imaćemo razumijevanje prema svakom čovjeku.“

Da bi ovaj čovjek iz ovog Jevanđelja bio primjer nama, nastavlja otac Igor, on kad je izašao, izašao je iz milosti Božije. Oprostio mu je Bog za sve zato što ga je molio, a on ništa nije uradio i dobio je oproštenje. To je ljubav Božija. Međutim, kaže otac Igor, ovaj čovjek izašavši iz te zajednice s Bogom i pogordivši se, on svome bratu koji mu je dugovavao „jedan cent“, ne oprosti već ga baci u tamnicu.

„Kad ne opraštamo, mi bacamo čovjeka u tamnicu duše svoje. A to ne smije da bude. Jer nas je Bog stvorio po liku i podobijem Njegovom. Da budemo kao i On. A biti kao On je tada kada opraštamo. Moramo da se naučimo da opraštamo. Ali mi to ne možemo svojom silom. Svojom silom možemo samo da ne opraštamo. I možemo samo da zamjerimo. I da nije sile Božije, kao što kaže sveti Vladika Nikolaj, ovaj svijet bi bio tamnica do tamnice, podjele do podjela, užas do užasa. A kada se mi molimo Bogu, posećujemo Crkvu, trudimo se, postimo, bavimo se sobom, a ne drugima. Jer nam nije dato da se bavimo drugima, osim ako nas čovjek ne pita: „Šta da radim, brate? Evo vidi u kojem sam paklu. Pomozi.“ E, onda imamo neko pravo da uđemo u njegov život. Dok nas nije pitao, ćutimo i molimo se Bogu.“ I vjerujete mi, iz iskustva ličnog, a vjervatno i vi imate takvo iskustvo, da kada nastanu te teške svađe, i kada se pomolite Bogu, vidite kako staje ta energija. Slobodno možemo da kažemo paklena energija. Jer kada je Bog sve stvorio, tada je reko da nije dobro da čovjek živi sam. Dakle, pozvani smo da živimo u zajednici.“

Mi na ovoj zemlji, nastavlja otac Igor, nosimo tu palu prirodu i nagon ka zlu. Mi ne možemo da se borimo protiv tih energija koje su u nama uzdajući se u sebe, jer uzdajući se u sebe, mi ćemo propasti. Mi treba da se uzdamo u Onoga koji je na početku rekao pokajte se, a na kraju, na krstu: „Oprosti im Oče, ne znaju šta rade“

„Strašno je kad u porodici nema praštanja, a velika je ljubav kad praštamo. Mnogo vrijeđamo jedni druge, zato što ponekad u tim našim odnosima ne znamo da se ponašamo. Slušamo ovaj svijet, pa onda hajde lako ćemo. Uopšte to nije lako. I uopšte nije dobro da imamo takve odnose, koji nisu u strahu Božijem, koji nisu u molitvi, koji nisu u prisutstvu Božijem. Ako bi uvijek shvatali, da je Bog neprestano prisutan u našem životu, i anđeli Njegovi, i naši sveci, i slavljenik naše slave, mi bi onda pazili. I onda ne bi nikoga vrijeđali.“

Otac Igor završio je svoju besjedu jednom pričom iz života o čovjeku koji je na samrtoj postelji ocu Vojislavu Bilbiji reakao: Oče, svima sam oprostio.“ Jer strašno je, kaže otac Igor, čovjeku da umre, a da nije oprostio svom bližnjemu u rodu svome, u porodici svojoj.

„Takvi i mi treba da budemo. Neprestano da molimo Boga da nam daje tu silu, da imamo taj lik Božiji da oprostimo. I onda ćemo biti u zajednici sa svim ovim svetiteljima divnim. I onda ćemo slaviti neprestano sa anđelima, Oca i Sina i Svetoga Duha.“

Na kraju Svete Liturgije otac Slobodan poželio je svima na zdravlje i na spasenje ovu Svetu službu Božiju, ovu našu zajedničku molitvu i Sveto pričešće. Da bude svima na zdravlje, blagoslov, napredak i na utjehu duhovnu ovaj početak Gospojinskoga posta. Da ove dane provedemo u molitvi Majci Božijoj. Da nas Ona zastupa pred prestolom sina svoga i Boga našega, i ako Bog da u radosti i zdravlju da dočekamo i praznik Njenog uspenja. Zahvalio se i ocu Igoru na njegovim molitvama i lijepim poukama, poželjevši da njega i njegovu porodicu kuda kod budu hodili prati blagoslov Svetog Jovana Vladimira.

Tekst/foto/video: Dejan Vukić