Јереј Игор Вујисић старјешина цркве Успења Пресвете Богородице у Ници у Француској, началствовао је Светом Литургијом која је у Недељу 11. по Духовима служена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

„Ево нас опет ка извору живота, ка извору Васкрсења, Цркви Божијој, Олтару Светом, са којег ћемо се и причестити ускоро, и примити, иако смо много слаби, много дужни Богу, много грешни, силу Небеску која нас држи у овоме свијету, распознавајући првенствено оно што је у нама.“ рекао је на почетку своје бесједе отац Игор обративши се присутном вјерном народу. Треба, каже отац Игор, да се по савјету Светих отаца бавимо сами собом, да будемо многомилостиви са другима, а строжији са собом, и да осуђујемо себе непрестано када згријешимо. И да молимо Бога.

„Ми смо на почетку благословеног поста Успења Пресвете Богородице. Да прво направимо један напор духовни. Не смијемо да тај поредак, (да прво буде духовно, па тјелесно) замијенимо, јер ћемо иначе пасти у искушења, бићемо нерадосни и бићемо многоосуђујућа бића. Ако ставимо све по реду, то јест духовно, да гледамо себе и да себе приморавамо да се исправимо, онда ће овај свети пост бити једна радост.

Упркос искушењима које долази кад је пост, немојте се чудити ако у литургијском путу, кад долази пост, имате искушења у својој породици. То је управо кад излази оно лоше из нас. И да видимо да смо многогрешни и да треба да се трудимо да се молимо Богу на првом мјесту. И ако се потрудимо у духовном начину, скенирајући своју душу, своје срце и свој ум, одбацивши све што је лоше, онда ћемо, драга браћо и сестре, на сваком литургијском сусрету чути нешто од Бога. Јер можемо да кажемо, да понекад стојимо у овом светом храму, или у храмовима Божијим и да одемо, а да ништа нисмо чули. У свари, наше срце није се отворило, није се повјерило Богу и није пустило Богу да се Његова сила спусти. Него све нешто размишљамо по овоме свијету, па онда све од муке до муке. Зато овај пост, ако се потрудимо, чућемо ријеч Божију у нашем срцу и зарадоваћемо се на крају кад будемо славили Свето Успење Пресвете Богородице. То су тајне дате свакоме појединачно. То се збива. Нама свештеницима, вама вјерницима, онима који су у болницама. Могу и они у свом страдању, у свом срцу, да буду на литургијском путу иако нису присутни овдје.“

Затим се отац Игор осврнуо и на данашњу Јеванђелску причу која говори о милосрђу Божијем и о правди Божијој, у којој неки милостиви цар опрости 10.000 таланата једном човјеку. Поучавајући вјерни народ и тумачећи ову причу отац Игор, наводећи величину богатства које је овом човјеку опроштено у новцу, каже да је то огромна сума коју нико код нас нема. Овај цар је Господ. Таланти су гријеси.

“ Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим.“

„Свака помисао која долази и коју примимо, је гријех. А знамо, ако се бавимо собом, да поновим оно што сам рекао на почетку, да ћемо видјети да смо много слаби и да много пуштамо кроз тај прозор који је наш ум.

Многе ствари, јесте да и многе не долазе од нас, примамо. И кад би то сабрали, ето, 40 година живљења једног човјека, могли би слободно да кажемо да смо дужни 10.000 таланата Богу. Тај човјек, цар, који представља Бога, тражи да му овај човјек врати тај дуг. А слуга клекну и покаје се. И замоли Бога и каже, причекај ме и вратићу ти све. А Бог милостиви, сажали се на њега.

Јер Бог у нас гледа, Он се сажаљује, јер је Он исто и Бог и човјек. И сажали се кад ми гријешимо. А кад га ми молимо, онда нам Он опрости. Ето, такав је наш Бог. И ако остајемо у том духу, у овоме посту, у овом цијелом животу, онда ми стварно живимо Бога у себи. Јер онда ћемо и ми бити милостиви. И имаћемо разумијевање према сваком човјеку.“

Да би овај човјек из овог Јеванђеља био примјер нама, наставља отац Игор, он кад је изашао, изашао је из милости Божије. Опростио му је Бог за све зато што га је молио, а он ништа није урадио и добио је опроштење. То је љубав Божија. Међутим, каже отац Игор, овај човјек изашавши из те заједнице с Богом и погордивши се, он своме брату који му је дуговавао „један цент“, не опрости већ га баци у тамницу.

„Кад не опраштамо, ми бацамо човјека у тамницу душе своје. А то не смије да буде. Јер нас је Бог створио по лику и подобијем Његовом. Да будемо као и Он. А бити као Он је тада када опраштамо. Морамо да се научимо да опраштамо. Али ми то не можемо својом силом. Својом силом можемо само да не опраштамо. И можемо само да замjeримо. И да није силе Божије, као што каже свети Владика Николај, овај свијет би био тамница до тамнице, подјеле до подјела, ужас до ужаса. А када се ми молимо Богу, посећујемо Цркву, трудимо се, постимо, бавимо се собом, а не другима. Јер нам није дато да се бавимо другима, осим ако нас човјек не пита: „Шта да радим, брате? Ево види у којем сам паклу. Помози.“ Е, онда имамо неко право да уђемо у његов живот. Док нас није питао, ћутимо и молимо се Богу.“ И вјерујете ми, из искуства личног, а вјерватно и ви имате такво искуство, да када настану те тешке свађе, и када се помолите Богу, видите како стаје та енергија. Слободно можемо да кажемо паклена енергија. Јер када је Бог све створио, тада је реко да није добро да човјек живи сам. Дакле, позвани смо да живимо у заједници.“

Ми на овој земљи, наставља отац Игор, носимо ту палу природу и нагон ка злу. Ми не можемо да се боримо против тих енергија које су у нама уздајући се у себе, јер уздајући се у себе, ми ћемо пропасти. Ми треба да се уздамо у Онога који је на почетку рекао покајте се, а на крају, на крсту: „Опрости им Оче, не знају шта раде“

„Страшно је кад у породици нема праштања, а велика је љубав кад праштамо. Много вријеђамо једни друге, зато што понекад у тим нашим односима не знамо да се понашамо. Слушамо овај свијет, па онда хајде лако ћемо. Уопште то није лако. И уопште није добро да имамо такве односе, који нису у страху Божијем, који нису у молитви, који нису у присутству Божијем. Ако би увијек схватали, да је Бог непрестано присутан у нашем животу, и анђели Његови, и наши свеци, и слављеник наше славе, ми би онда пазили. И онда не би никога вријеђали.“

Отац Игор завршио је своју бесједу једном причом из живота о човјеку који је на самртој постељи оцу Војиславу Билбији реакао: Оче, свима сам опростио.“ Јер страшно је, каже отац Игор, човјеку да умре, а да није опростио свом ближњему у роду своме, у породици својој.

„Такви и ми треба да будемо. Непрестано да молимо Бога да нам даје ту силу, да имамо тај лик Божији да опростимо. И онда ћемо бити у заједници са свим овим светитељима дивним. И онда ћемо славити непрестано са анђелима, Оца и Сина и Светога Духа.“

На крају Свете Литургије отац Слободан пожелио је свима на здравље и на спасење ову Свету службу Божију, ову нашу заједничку молитву и Свето причешће. Да буде свима на здравље, благослов, напредак и на утјеху духовну овај почетак Госпојинскога поста. Да ове дане проведемо у молитви Мајци Божијој. Да нас Она заступа пред престолом сина свога и Бога нашега, и ако Бог да у радости и здрављу да дочекамо и празник Њеног успења. Захвалио се и оцу Игору на његовим молитвама и лијепим поукама, пожељевши да њега и његову породицу куда код буду ходили прати благослов Светог Јована Владимира.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић