Nа остацима манастира Пречиста Крајинска у селу Острос код Бара Свету Литургију служио је протојереј Александар Орландић, док су му саслуживали јереј Братољуб Радовић и ђакон Цвјетко Перић.

Отац Братољуб започео је своју бесједу захваливши се Богу што нас је данас сабрао у овој светињи, на овој светој земљи, на остацима овог светог старог манастира, и да му захвалимо што је нас недостојне удостојио да боравимо овдје где је боравио и Свети Јован Владимир и његова благовјерна супруга света Теодора Косара, и да благодаримо Богу што нас је овдје призвао да се напојимо са Његовог живоносног источника и из ове светиње која извире, а то је само тијело и сама крв Његова.

„Ако би смо се само причестили, мислим да не би имали довољно хвале да произнесемо Господу своме за такав један дар. Не би могли толико хвале да кажемо колико је пијеска морскога, за само то што нам даје своју пречесту крв и своје пречисто тијело. Али Господ по својој милости, као круну давања свога тијела и крви, Он нам кроз то даје имноге друге благодати. Једна од њих јесте и то што смо се данас сабрали овдје на овој древној светињи, да једни друге у лице погледамо и кроз једни друге, Бога нашега да видимо. Заиста, чудесан је Господ наш који нам даје сва ова добра. Имамо зашто да му захвалимо. И тај Господ наш је урадио, учинио и рекао нешто што свијет до Њега никада није познао. Нити је свијет могао да позна. Чули сте у Јеванђељу, да је Он урадио једну револуцију која се до тада никада не би десила да Он то нама није донио. Нити би ми знали за то. У Старом Завјету, прије Христа, знате ли како су људи решавали ствари? „Око за око и зуб за зуб“. Враћали смо истом мјером. Кад нам неко учини лоше, онда смо и ми њему исто лоше чинили. Тако је живио Старозавјетни човјек до Христа. А наравно, кад нас неко воли и кад нам чини добро, онда смо му исто тако узвраћали добром и чинили смо му добро. Ето тако је живио човјек до Христа. И то је, да кажемо, негдје нека нормала људскога живота. Неки кодекс човјеков. Али Господ нам даје нешто много узвишеније. Нешто што можда човjек не може ни сам по себе да испуни, али уз Његову благодати и милост, мислим да може то да уради. А то је једна од Његових нових заповести непозната човјеку, али сада откривена. А то је да љубимо непријатеље своје. Да се молимо за оне који нас прогоне и који нас мрзе. Да их благосиљамо. Чудесна заповијест Божија. И Он тамо напомиње, ако се она испуни, онда ћемо заиста бити синови Свевишењега.

Бићемо заиста по благодати синови Божији и Богови по благодати. Зато ова заповијест није речена да би прешли преко ње, него да би је испунили. И заиста, треба се трудити тако да се она испуни док год имамо живота овдје на земљи. И знајте да ће се свако од нас доћи у прилику да живи као што је човјек живио прије Христа или да живи онако како нас је Господ позвао после Његове проповиједи. Зато, да би могли да љубимо непријатеље наше.

Читао сам ових дана нешто што је мене било непознато. Наравно, то су вјероватно искусни оци Цркве знали, али ето, по промислу Божијем дошао сам до неког древног учења, гдје су Свети оци првих вијекова, прва четири вијека, док још није била у потпуности и у пуном смислу доведена она најсветија молитва, Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божије, помилуј ме“. То није било у потпуности, у првим вијековима оформљено. Тек касније, негдје после петог вијека, долази до те неке структуре Исусове молитве, до 14. вијека, за вријеме св. Григорија Паламе, када се она потпуно усваја. А до тада читам, како су се Свети оци првих вјекова, испосници, молитвеници, подвижници, молили. Интересна ствар коју би можда и ми могли да наставимо, јер је то предање изгубљено. Али мислим да није изгубљено, зато што нам га Господ открива, а и ми треба мало да се пренемо, да то налазимо, да тражимо. Има толико дивних предања. Једно од њих јесто ово. Свети оци првих вијекова, молитвеници, су упрожњавали такозвани, како се тамо наводи ријеч, „мелети“. Мелети, илити, пребирање по срцу. И пребирање по уму. Видите, свако од нас, свакодневно, има разне помисли. Кад нас неко увриједи, онда долазимо у нашим помислима, у расправу са човјеком. Толико долазимо да почњемо да се свађамо у своме уму са човјеком који нас је нешто повриједио. Не само што се свађамо, него водимо разговоре који се нису никад ни десили у правом животу. То је, како кажу Свети оци, присуство палог анђела, који узима лик нашег брата са ким смо се посвађали. И онда се свађа са нама. И ми, тако свађајући се са њиме, у нашем срцу доносимо немир. И гњев. А онда да не говоримо о другим неким стварима, о неким свакодневним бригама које имамо. И то исто јесте мелети, пребирање тога смећа. Мисаоног смећа који нам долази у ум и у срце. И зато нас свети оци уче да постоји мелети, пребирање по срцу, благословени мелети. И знате ли како су они пребирали по срцу? Сваки од њих је узимао неки стих из псалтира, из псалама, или из Јеванђеља. И онда Свети оци када чују то, јер тада нису сви имали Свето Јеванђелје, него су оно што чују у храму и на литургији носили у кући и памтили. Тад није било књига, тад се писало на папирусу и на ко зна којим материјалима. И није свако имао могућност да чита код своје куће, него оно што су чули у цркви, то су носили у срцу и памтили и по томе живјали.

И шта би ми могли? Да узмемо неки стих, запамтимо га добро, онај који нас такне у току литургије. Поготово за вријеме Светог читања, за вријеме Светог Јеванђеља. Мелети. И узмемо тај стих. На примјер: „Господе благослови моје непријатеље, и молитвама њиховим помилуј мене грашнога.“ И стално, стално пребирати то у срцу своме. Док радимо, док кувамо, док шетамо, док смо у реду у банци, док многе друге ствари радимо, пребирајмо у своме срцу ријечи или псалтира или Јеванђелских ријечи. Наравно, хвала Богу, нама је дата та могућност да имамо и у пуној форми и ту благословену Исусову молитву. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилој ме.“

И на тај начин, вјерујте ми, браћо и сестре, не постоји тај човјек који вас може избацити из такта. Док год оно што у срцу пребирате, и у уму своме имате, то ће из вас исијавати. Ако се будемо бавили бригама, и ако се будемо бавили тим расправама мисаоним, онда очекујте да ће од нас да куља гњев који ће кад тад да изађе на видјело. Ваш стрес, вашу тугу и ваше борбе, можете да изнесете у овај свијет на два начина. Први начин jeсте да трпите. Да трпите, али без молитве, кад тад тај гњев ће из вас да искуља, и онда ће да направи заиста један велики вулкан који ће да потопи и да уништи све око вас. А други начин јесте молитвом. Кроз ту центрифугу молитве, шта год да вам се деси, шта год да на вас наиђе, центрифуга молитве ће то добро да измеље, и само ће некако да то избаци невидљивом силом присустом Божим и Духом Светим, и неће бити у вама гњева, нити ће бити у вама туге, нити очајања, него мир, Христов мир.

Зато имамо та два пута. Да будемо заиста синови Божији и ћерке Божије, или да будемо синови овога вијека и свијета. А синови овога свијета и вијека живе по старому човјеку, а то је око за око и зуб за зуб. Воле своје ближње, а оне који им нешто поремете, њих одмах одбацују од себе.

Ми нисмо на то позвани. Наши потенцијали су много већи и узвишенији, и свако од нас има ту силу, само је треба потражити такозваним мелетијем, пребирањем по срцу и по уму, да избацујемо из нас те лоше помисли, а да прихватамо добре, то јест молитвене. Да свако од нас нађе неки стих који му одговара.

„Господе, избави ме од непријатеља мојих.“ То је био један од најважнијих стихова који су Свети оци упражњавали током првих вијекова. „Избави ме од искушења и избави ме од непријатеља мојих, Господе.“ „Помилуј ме Боже по великој милости својој.“

Пребирајући стално то у своме уму, онда нећете имати непријатеља, него ћете у свакоме човјеку видјети заиста лице Божије и видјећете у свакоме потенцијал и ако је лош, да буде добар. А ако имате некога баш у најближој посредној близини, непосредној близини, према вама који су вам непријатељи од ваше породице или од неких најближији сродника, нећете га моћи промијенити тако што ћете га нападати, него ће он, видјећи ваш мир у вама, који ће долазити од Духа Светог и коз молитву, онда ће и он морати да се мијења. Неће моћи остати каменога срца према вама а ни према другима ако види у вама заиста једну благодатну бомбу Духа Светога, која је дошла у вас кроз непрестаним пребирањем по срцу, или Исусовом молитвом, или неким другим стихом из Јеванђеља, или из Псалтира. Дато нам је оружје, браћо и сестре, само га треба користити. И најбоље би било када би свако од нас имао и набавио неку бројаницу, барем ону прсну око прста, ако смо већ у некој гужви, јер не би требали не превише пажње на себе да примамо, јер Господ каже: „Затвори се у келију своју и тамо се помоли Богу у тајности, и Отац товој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ То Господ мисли да нам ипак треба пет минута мира да се одвојимо од овога свијета и да се Богу посветимо. Али, како нас Свети отци уче, можемо и међу народ, можемо и у највећу гужву срце и ум свој Богу нашем да предамо. То је тежак пут и ако будемо тако и радили, онда ће нас и гонити. Негдје се тада и одричемо свога живота, јер чули сте у другом Еванђелју? Ако будемо радили онако како нам Бог заповиједа, онда ће нас гонити, људи ће нас омрзнути, јер ако су Господара нашега гонили, а пошто слуга није већ од господара свога, онда ће и нас гонити. И све ће нам то чинити због имена Христовога, баш тога имена кога ми у срцу своје пребирамо и уму своме држимо. То је „Господ Исусе Христе Сине Божији помилуј ме.“ Због тога имена ми ћемо бити гоњени.

И вјерујте ми, сваки онај човјек који нема у себе ни мрвицу љубави, он ће вам бити један од оних, како нам Свети оци говоре, сабрат на путу спасења. Јер Свети оци, поготово Свети Владика Николај, нас уче да су наши непријатељи у ствари наши сурови пријатељи. Како? Тако што нас они Богу приводе сваки пут кад нас неко жалости. Коме ми прибјегавамо? Богу нашем. Па на кољена падемо, па кажемо: Господе помози ми, нападају ме. Клеветају ме. Господе помози!“ Ми му прибјегавамо и наше срце, и ум наш, и ћитаво биће ка Њему предајемо. А некад нас пријатељи наши најближи, кад нас хвале, кад нас уздижу, у ствари одвајају од Бога.

Јер онда почине да ради наш его и наша гордост која нас самозадовољава, у смислу да мислимо да смо ми сами себе довољни зато што смо толико добри, лијепи, јаки и да нам Бог не треба. А без Бога не можемо чинити ништа. Зато, браћо и сестре, не куните своје непријетље, него се Богу молите за њих, јер вас они приводе Христу. Али, дај Боже, сваки који вас гони и прогони, видјећи у вама свејтлост молитве и причешћа и Светог Јеванђеља, видјећи вас, да повјерују у Бога нашега, Господа нашега, радости наше, љубави наше, милости наше, Спаситеља нашег Исуса Христа, коме нека је са Оцем Његовим беспочетним и Духом светим, животворним, а све то опет највећа захвалност мајчици нашој пресветој Богородици, која нам је и родила Спаса нашега.“

По завршетку Свете Литургије освећени су Славски дарови које су у славу Божију и част Светог Јована Владимира принјеле сестре монахиње из манастира Бешка на Скадарком језеру. Оне су као и сваке године приредиле и пригодно послужење и освјежење за наставак сабрања на овим древним манастирским остацима.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић