Завјетна слава српског народа, Видовдан, спомен светог великомученика кнеза Лазара косовског и свих српских мученика и новомученика литургијски је прослављена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Добривоје Милуновић свештеник Саборног храма Васкрсења Христовог у Чикагу. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј-ставрофор Крстивоје Милуновић свештеник при Храму Вазнесења Господњег у Чачку, протојереј Александар Петровић старјешина храма Светог великомученика Стефана Дечанског у Чикагу, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић.

Да би некад разумјели неке ријечи које чујемо, које прочитамо у молитвама, у Светом Писму, у дјелима светих отаца, потребан је неки одређени контекст у који морамо да се нађемо, каже отац Добривоје на почетку своје бесједе.

„Малоприје смо у једној дивној црквеној пјесми чули ријечи да се радује небо и да се весели сва земља. И налазићи се данас овдје, у овом дивном светом храму посвећеном Светом мученику Јовану Владимиру, ове ријечи у мојој души, у моме срцу, добијају прави смисао и право значење. Јер у овој љепоти Божијој, коју сте ви овдје саградили, вјерни народ са својим свештеницима, са својим митрополитом, са својим монаштвом, је заиста мјесто у коме, када се служи Света Божанска Литургија, сједињују се и радују и небо и земља.

И вјерујем да и ви дијелите исто то осјећање и да сте благословени, зато што сваке недеље и свакога празника, и кад год можете да дођете у овај свети храм, ви сте овдје сједињени једни са другима, али и сједињени са Светом Тројицом, са Оцем нашим Небеским, извором љубави, извором живота, извором милосрђа и извором свакога добра. Зато смо се у једној молитви, коју смо, управо ми свештеници, овамо у олтару читали, молили се ријечима: Ти сам и сада испуни на корист молбе свих нас, дајући нам у садашњем вијеку познање истине Твоје, а у будућем дарујући нам живот вјечни“. Зато се, драга браћо и сестре, и сабирамо у нашим светим храмовима, на Светој Божанској Литургији, да бисмо спознали истину. Јер само истина ће нас ослободити, да бисмо тако спознајући истину и живјећи по тој истини Божијој, постигли, достигли и задобили живот вјечни и Царство Небеско.“

Да бисмо то постигли, каже прота Добривоје, потребно је, да носимо крст Божији. Потребно је да носимо крст Господњи онако како га је и Господ и Спаситељ наш носио.

Даншње Јевађеље доноси причу о капетану који моли Господа да исцијели његовог слугу, и у тренутку када Господ каже да ће доћи у кућу овог човјека, он му каже да он није достојан да Господ уђе под његово кров, него је довољно само да Господ каже ријеч и да ће његов слуга оздравити.

„Ријечи овог капетана ушле су у молитву, најдивнију молитву пред Свето причешће. Нарочито онда када посећујемо и причешћујемо наше болесне и када се за њих молимо ријечима: „Да нисам доостројан Господе да уђеш под мој кров, али по милосрђу своме, по благодати Твојој и по љубави Твојој Господе, уђи у мене, сједини се, прожми ме, спаси ме, Господе.“ Тај пут, пут крста, драга браћо и сестре, је најбољи и најснажнији доказ љубави Божије. Али и наше љубави, међусобне љубави. Јер љубав се показује само кроз жртву и Господ Исус Христос ту своју љубав показује управо на крсном дрвету, када је разапет на крсту, када је пролио крв своју и крвљу својом, као што каже свети Григорије Палама, потписао опроштај свих наших гријехова.“

Ми се данас, каже отац Добривоје, налазимо у овом дивном светом храму посвећеном светитељу на чијој га икони видимо како у својој руци држи главу своју, осврћући се на још једног светитеља који је готово 4 вијека после светога Јована Владимира такође положио живот свој за крст частни и слободу златну, за вјеру и отачаство. И он своју главу држи у руци својој. Свети великомучених и кнез Лазар Косовски. Данс се сјећамо њега и свих свети косовских мученика и новомученика.

„Оно што је Свети Сава посијао у роду српскоме, то је сазрело у Светом цару Лазару и његовим мученицима на пољу Косову. Ми смо на свету Тројицу, на Духове, примили дарове Духа Светога. После тога славили смо неделљу Свих Светих који су постали прва жетва тог Рукосада Божијег и благодати Духа Светога. И ми то видимо данас, на овај велики празник, када је и цио наш народ, благочестиви православни род србски, у лику Светог мученика и кнеза Лазара Косовског и његових светих јунака, принјео себе на најљепшу, најчистију и најсветију жртву. У жртву на пољу Косову. Када се по ријечима његовим није опредијелио за оно што је пролазно, што је земаљско. „Јер земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довјека.“

Само прожет том љубављу, том вјером у живот вјечни, тим сазнањем, као што сам на почетку рекао да је овај живот пролазан, Свети великомученик и кнез Лазар опредијелио се за Царство Небеско и тако умријевши, пострадавши на пољу Косову, остао да вјечно живи. Блаженопочивши и велики Митрополит Амфилохије, увијек је Косовску жртву поистивјећивао са жртвом Господњом. За њега је Косовска гробница, гробница која се огледа у гробници Господњој, у гробу Господњем.

Зато и велики Његош говори: „Надање је наше закопано на Косово у једну гробницу. У гробницу из које се рађа живот, из које се рађа васкрасење и живот вјечни.“ Зато смо и ми, драга браћо и сестре, позвани да увијек будемо спремни да принесемо живот свој Господу и Спаситељу нашим Исусу Христу онако како су то и наши свети преци чинили од Косова па до наших дана, али и прије Косова, онако како је чинио и свети Јован Владимир.“

За Светог Владику Николаја, наставља прота Добривоје, Косово није пораз, него побједа. Косово није мрак, није ноћ, већ дан.

„И када Свети Владика Николај говори о Косову као дану, он ту не мисли само на овај дан, који нам Господ овако дивно свакога јутра дарује, свакога новога дана, већ прије свега мисли на онај осми последњи дан, не вечерњи ден, на дан који неће имати краја, који неће имати вечери, на дан када више неће бити мрака, него ће бити увијек и свагда свјетлост, као што је била и са нашим прародитељима Адамом и Евом прије него што су сагријешили.

Свети Владика Николај, говорећи о Видовдану, исто тако каже да је Видовдан планина, а не долина. Иако је Косово поље, смјештено као једна долина, као једно благо узвишење између околних планина, оно није у долини, оно је планина. Оно је највећи врх у историји рода нашега. Са тог врха ми видимо и нашу прошлост, али видимо и нашу будућност. Видимо и наш почетак, али видимо и нашу кончину. Видимо Светог оца нашег Саву и те дивне Немањићиће, и све оно што су они посијали по свим нашим земљама, од Косова и Метохије, па надаље, на југ и на сјевер, на исток и на запад.

Али исто тако видимо и све оне светиње и Свете Божије људе, који су просијали од тада па до данашњег дана. До наших дана. До наших најновијих, најсвјежијих у нашим сјећањима, мученика и светитеља, који просијавају из рода нашега. Зато никада не треба да очајавамо. Никада. Као што је говорио блаженог спомена владика Атанасије, ми не треба да будемо дефетисти. Јер ова земља не почива на овом бетону, на овој цигли, већ на вјери у Васкрслога Господа, и на оним светињама, које су наши свети преци подигли широм земаља на којима наш народ живи. Од Грачанице, Дечана, Печашије, Цетиња, Подгорице, овог светог мјеста Бара, Жиче, Студенице, Врачара и других светиња широм наших крајева и наши земаља. То су темељи које ниједна људска рука не може да помери, да склони, да уништи.

Јер без обзира шта год се дешавало у нашим личним животима, шта год се дешавало у нашим народним и националним животима, шта год се дешавало у цијелом овом свијету, ми, православни хришћани, никада не смијемо да испустимо из вида чињеницу да је прст Божији присутан у свему, да су нам и длаке на глави избројане и да Господ брине о свакоме од нас, али исто тако и да брине о нашој заједници. Зато, као што је говорио блажанопочивши Митрополит Амфилохије, треба достојно призвања и позива на који смо призвани, да носимо крст Господњи. Јер, као што је то тако дивно говорио, када смо на крсту, тада нам је најљепше, тада смо на најсигурнијем мјесту, јер само када смо на крсту, тада имамо и наду на Васкрсење и на живот вјечни.“

Након Литургије служио се помен војсковођама и војницима пострадалим за вјеру и отаџбину, од Косова до наших дана.

Отац Слободан се на крају захвалио оцима који су са вјерним народом служили Свету Литургију и позвао све да се у вечерњим сатима саберу на Видовданско вече које ће се одржати у порти Саборног храма Светог Јована Владимира.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић