У четвртој недјељи Великог поста, Средопосној, која је посвећена Светом Јовану Лествичнику служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира. Светом службом началствовао је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића и Младена Томовића. За пјевницом је одговарао хор „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб.

Отац Слободан се након прочитаних зачала из Светог Јеванђеља по Марку и Матеју обратио вјерном народу.

На почетку своје бесједе отац Слободан рекао је да смо сада на половини Часног поста и да полако, заједно са Господом, који нам се обраћа кроз ово Свето Јеванђеље, полазимо пут Јерусалима, где ће Господ ради нашега спасења претрпјети и понижење, и страдање, распеће, смрт и погребење, а онда славно васкрснути из гроба.

„Својом смрћу, својим васкрсењем поразити смрт и свакоме човјеку који у Њега вјерује и у Њега се нада, отворити пут у васкрсење из мртвих и живот вјечни. И васкрсење Христово јесте била и остала централна тема проповиједи Цркве Христове. Ми смо дјеца васкрсења. Вјерујемо у васкрсење и у живот вјечни. Ту вјеру свакога дана исповиједамо, чекамо други Христов долазак и опште васкрсење мртвих које је Господ је обећао.“

Затим се отац Слободан осврнуо на тему првог зачала из Светог Јеванђеља које је данас читано и у коме се говори како је један човјек довео своје дијете које бјеше опсједнуто нечистим духом ученицима Христовим и ови не могаху истјерати демона из њега. А када питаху Господа зашто не могу, јер им је Он дао ту силу да могу да истјерују демоне, Господ им одговара да је то због невјерја њиховог. И да се тај нечисти демонски род не може другачије истјерати до молитвом и постом.

Молитвом, каже отац Слободан, која је испуњена тврдом и непоколебљивом вјером у Господа кога призивамо у помоћ. И у силу Божију, јер сила Божија је та која чини чуда, која изгони демоне. Дакле, нису имали вјере. Исто тако потребан је и врлински живот, а једна од најљепших врлина уз молитву, јесте свакако пост и уздржање.

„И онда Господ исцјељује овог несретног дјечака. Али прије тога и вјеру његовог оца испитује. Па пита оца: Да ли ти вјерујеш да ја то могу чинити? Све је могуће ономе који вјерује.“ А овај отац исповиједа своју слабост, своје маловјере и каже: Вјерујем Господе! Помози моме невјерју.“ И онда, након те исповијеђене вјере, иако то Господу није требало, јер је Он силом ријечи своје божанске саздао читави свет, сву творевину, а камоли да не може једног биједног демона истјерати, Он из тог несретног дјечака изгони демона.

Тиме нам Господ даје поуку. Да би се изборили са нечистом силом демонском, са свим оним што нас од Господа удаљава, што нас прља, што унижава наше достојанство људско, да би се изборили са гријехом, са палом природом нашом, са палим човјеком у нама самима, да је потребан врлински живот. Потребна је вјера искрена и чиста, потребна је молитва, потребан је пост и све друге јеванђелске врлине о којима нам Господ говори и у другом одломку Јеванђелском, када говори ону бесједу на гори и блаженства, а то су нове заповијести. Значи да будемо смирени духом, да будемо кротки, да будемо правдољубиви, да будемо милостиви, да његујемо чистоту срца свога, да мир творимо, да будемо миротворци, да будемо трпељиви и да подносимо сва страдања трпељиво и са вјером. То су нове заповијести које нам је Господ дао или блаженства како их зовемо. Јер ће блажени бити по ријечи Господњој они који буду творили ове Господње заповијести.

Дивне поуке за нас које нам данас Господ даје кроз ова два дивна јеванћелска записа. Да се трудимо да будемо отворенога ума и отворенога срца. Да ријеч Господњу и примимо и чујемо је, али да дамо све од себе да по њој и живимо, да бисмо се и ми удостојили да нас Господ призна и прихвати као своје, и да ми будемо насљедници блаженства које је Господ обећао онима који његове заповијести држе и творе.”

На крају свог пастирског слова прота Слобо дотакао се и великог Божијег угодника кога наша Црква православна у четвртој недељи Великог поста празнује Светог Јована Лествичника.

„Великог учитеља врлинског живота, учитеља покајања, великог подвижника, који је живио крајем VI и у првој половини VII вијека. Подвижник са Синајске горе, који је на Синајску гору, у којој су се кроз вијекове подвизавали монаси, дошао у својој 16. години и остао до своје 80. године. Живио је на Синајској гори као подвижник и аскета. Свети Јован записао је многа поучна дјела која су до данас сачувана. Најпознатије од тих његових писаних дјела јесте „Лествица“ у којој он описује врлине, врлински живот, као лествице којима се са земље пењемо ка небу, ка Царству небескоме. То је била и остала једна од најчитанијих хришћанских књига до данашњега дана.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић