У 25. недељу по духовима Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Младен Томовић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића и протојереја Љубомира Јовановића.

Причу из Јеванђеља о милостивом самарјанину и оној чувеној реченици „Ко је мој ближњи?“ у својој бесједи тумачио је протојереј Младен Томовић. Видимо кроз ову причу, каже отац Младен, да је неки човјек запао међу разбојнике када је ишао од Јерсалима до Јерихона и да су га они претукли и оставили на путу полумртвог. И онда видимо да је ту пролазио неки свештеник који се није окренуо на њега, па онда и Левит који је учинио исто, а онда на крају и Самарјанин који му је завио ране и пренио га до гостионице, гдје га је оставио да се о његовом трошку за овог човјека брину.

Свети оци тумаче ову причу, каже прота Младен, на начин, да свештеник представља Мојсијев закон, да Левит представља пророке, а да овај Самарјанин добри, који је пришао и помогао том човјеку, представља самог Господа.

„Самаријани су били људи који су живјели на тлу данашњег Израела, али које Јевреји нису вољели, јер су се они клањали неким другим „“боговима“ и нису поштовали Мојсијев закон. И зато су их Јевреји сматрали нечистима. А и сами Самаријани нису вољали Јевреје. Господ кроз ову причу хоће да нам поручи, да ми не треба да гледамо једни на друге кроз то које смо нације, како се зовемо, какве смо боје кожа или већ шта друго, него да у људима гледамо оно добро, да у људима гледамо лик Божији и да се према људима опходимо са љубављу. То је оно што Господ од нас тражи. Да сваког човјека гледамо да приволимо за правду Божију, за вјеру и да му помогнемо када можемо да му помогнемо. Прије свега, требамо да имамо разумијевање за човјека и да се Богу молимо за њега, а онда ако још можемо и да му нешто физички помогнемо, а имамо ту могућност, онда и то треба да урадимо.

Оно што нам Господ поручује јесте да ми треба да љубимо, не само оне своје ближње и оне које су нама најближи, него и непријатеље своје треба да волимо и непријатеље своје треба да благосиљамо. То је оно што Господ од нас очекује. Да се молимо за непријатеље своје. Зашто? Да би Господ и њих просвијетлио и да би њихова срца омекшао, да не иду тим злим путем и да немају те зле мисли и зла дјела према нама. Знамо кроз историју да су многи хришћани за вјеру Христову мученички пострадали управо од људи који су огрезли у грјеху. Од људи који нису вољели Христа, који су мрзјели Христа. И ти су људи гонили и ученике Његове и следбенике Његове. Али сами следбеници Христови, свети мученици, почев од светих апостола, па редом до данашњега дана, сви они молили су се увијек за своје непријатеље истим оним ријечима како се и Господ молио на Крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“

По свему треба да се угледамо на Христа, на Мајку Његову и на све свете из рода нашега и из рода хришћанскога. И зато увијек требамо да имамо на уму да је сваки човјек створење Божије и да је сваки човјек саздан по лику Божијем и да не смијемо ми хришћани никога да мрзимо и да не требамо да имамо срџбу у срцу своме према брату своме. „

На крају се отац Младен осврнуо и на Божићни пост.

„Ово су дани, слава Богу, поста. Почео нам је Божићни пост. Да буде свима срећан почетак поста, да га у миру и љубави, у братској слози отпостимо, да се Богу молимо, да једни другима опростимо сагријешења и да тако измирени и у љубави загрљени дочекамо ако Бог да и рођење Христово.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић