Оци, парохијани и вјерни народ храма Светог Николаја Мирликијског у Старом Бару подигнутог 1863. године прославили су данас храмовну славу – празник Преноса моштију Светог оца Николаја. Светом Литургијом која је служена у цркви Светог Николе началствовао је намјесник зетски протојереј Игор Балабан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Радоман Мијаиловић умировљени парох барски, протојереј Раде Радовић умировљени парох колашински, протојереј Жељко Ћалић парох даниловградски, јереј Дејан Томовић парох колашински, јереј Александар Орландић парох барски и ђакон саборног харама у Подгорици Ведран Грмуша.

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, началствујући отац прота Игор Балабан обратио се присутном народу. Тумачећи данашње зачало о блаженствима, он у свом уводном слову наглашава, да не само на овоме мјесту, него и на другим мјестим у Светом Јевађељу, Господ говори да наш хрићански пут, наше хришћанско достојанство и наша вјера неће бити до краја испуњена и награђена у овоме свијету.

„Оно што ми чекамо је Царство Божије. Па нам Господ каже да будемо блажени ако имамо мало земаљских добара, јер је таквих царство небеско. Па нам каже да будемо блажени ако плачемо, јер ћемо се утјешити. Па још каже да будемо блажени ако нас прогоне и ако преко нас прогоне име Божије које ми проповиједамо и држимо, и да смо тек онда блажени, јер ће бити велика плата наша на небесима.

Кад се молимо Богу, врло често се молимо за оно што нам је непосредно потребно. Па Му кажемо: „Господе Боже дај да могу ово да обезбиједим, да могу оно да обезбиједим, да могу дјеци својој нешто да помогнем, да могу да помогнем некоме своме ближњему, да могу нешто да учиним. Обдари ме неким земаљским добром и неким земаљским благословом, макар да ми буду сви здрави у кући. Учини ми тако Господе, и ја ћу Те славити и прослављати, и ево славим Те и прослављам Те, колко ми моје снаге допуштају.“

Тако се често молимо, и не брани нама Господа да ми тражимо од Њега све што нам треба. Али Господ прије свега и изнад свега тражи, како је рекао на другом мјесту у Јеванђељу, да иштемо Царства Божијега, а све остало ће нам се додати. Не мора да значи да ће Господ испунити све оно што се нама чини да је добро за нас, иако постимо, иако идемо у цркву и причешћујемо се, и молимо се Господу.

Чудни су ти путеви Господњи, чудне су намјере Његове, чудесно је знање Његово о томе шта је добро за нас. Као што родитељ ускрати своје дјете у нечему што зна да је за њега лоше, па дјете због тога плаче и кука, и мисли како га је много оштетио родитељ његов, јер му баш то није дао што оно хоће у томе тренутку. Тако и ми понекад не разумијемо зашто нам Господ даје ово или даје оно, зашто Господ допушта ово или оно на нас, на нашу породицу, на наше ближње, на наш народ, на читав свијет Божији.

Не може све да нам буде јасно и разумљиво, јер мали смо ми. Каже Господ. „Ко од вас може своме расту додати педаљ један? Ко од вас може учинити да му једна длака порасте на глави?“ Не можемо то да учинимо, а опет мислимо да треба да знамо сваку тајну и да треба да разумијемо све што нам се дешава. Не може се увијек све разумјети. Но то не значи да не треба да будемо разумни и рационални и да приступамо Господу као одрасли, а не као дјеца. Срца дјечијега, али разума одраслога.

Знамо како се тешко живи и живјело у вјековима који су иза нас. Али све то чинимо, зато што се надамо Царству. Царству у којем ће све наше муке, невоље, све наше несигурности, сви наши гријеси, све наше недоумице, свака мука наша бити однешена једном ријечју Божијом. Оном ријечју, када нам буде рекао, ако се тога удостојимо, а даће Бог да хоћемо: „Дођите ви који сте вјерни. Станите мени са десне стране. Дођите синови моји и кћери моје. Препознах вас да сте моји.“

Један од таквих кога је Господ препознао, а онда га је препознао и читав свијет ево толико вјекова, каже прота Игор, је и свети отац наш Николај, чији празник прослављамо.

„Свети отац Николај, који је вјерном својом епископском службом, служећи народу, служећи ближњима својима и служећи изнад свега Богу Вишњему, задобио такво мјесто међу вјерним хришћанима до краја свјета и вијека. Нека би дао Господ да, молитвама светог оца нашег Николаја, и нас препозна у последњи дан као своје вјерне синове и кћери и насели нас у своје непролазно Царство, где Он царује, дијели правду, држи истину и шири љубав.“

По завршетку Свете Литургије одржана је литија око храма, пререзан је славски колач и освештано славско жито, које су ове године у Славу Божију и Светог Николаја Мирликијског принјеле домаћице славе: Сенка Баштрица, Биљана Мартиновић и Далиборка Вукчевић. Оне су славу за идућу годину пренијеле на три домаћина: Првослава Дашића, Жељка Малишића и Николу Јововића. Отац Никола Радовић, старјешина храма Светог Николе на крају се захвалио свима који су допринјели да овај дан буде посебан. Посебно оцима који су служили, парохијанима који су помогли, домаћицама које су све ово спремиле и вјерном народу који је дошао да прослави Господа и Светог оца Николаја Мирликијског.

Изведен је пригодан културно-умјетнички програм, а сабрање је настављено уз богато послужење у парохијском дому и порти храма.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић