Прва субота септембра, љето као да не планира да се повлачи. Јутро обасјано сунцем које се већ издигло изнад Румије и обећава нам још један врео дан. Код храма Светог Јована Владимира сабрала се шарена и весела дружина дјеце вјеронаука из Бара. Ту су и родитељи који су и сами свечано расположени. Неки од њих су ове године по први пут на излету, односно ходочашћу којим дјеца вјеронауке бивају награђена за редовно похађање часова вјеронауке. У два аутобуса смјестило се стотинак дјеце, вјероучитељица и понеки родитељ, предвођени свештеником Александром Орландићем. Пут је започео, како хришћанима приличи започињати сваки посао, молитвом.
Лагано и неосјетно стигли смо до манастира Ждребаоника, древне светиње још из Немањићког доба, у којој се између осталог чувају мошти Светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, ученика и наследника Светог Саве. Прво смо свратили до манастирског гробља да се поклонимо и помолимо над гробом барске вјероучитељице, попадије Младенке Маше Зековић. Међу старијим ђацима има оних који је се са љубављу сјећају као своје прве учитељице вјеронауке. Овај упечатљив и дирљив сусрет на коме ни сузе нису изостале, завршио се тропаром Христовог васкрсења који је опет вратио радост на дјечија лица.
Пошто смо се поклонили светињама и помолили у манастирској цркви која Светог архангела Михаила, настала је права опсада манастирског дворишта, а сестре наоружане љубављу и стрпљењем послужиле су малишане слаткишима и соковима. Многима се није напуштао овај рајски кутак, али пут нас је водио даље према саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Ту нас је дочекао о. Данило Зиројевић, којега ће барски светосавци запамтити по топлини и љубави са којом их је примио, и упознао нас са историјатом овог дивног храма.
Праћени молитвама Светог Арсенија и Светог Василија упутили смо се према манастиру Дола Пивска. Овдје се, као мало гдје друго, прожимају распеће и Васкрсење. Велико је било страдање Пивљана у јуну 1943. године. Само у Долима је за неколико сати убијено и у јаме бачено преко пет стотина мјештана, од чега је било нешто преко стотину дјеце. Над овом страшном голготом никао је храм, па и манастир посвећен Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља и Светим новомученицима Пивским. Попут јерусалимског Храма Христовог Васкрсења који се узнио над Голготом, тако се над Долима уздиже мала капелица, реплика Ловћенске капеле. Док нам је сестра Јелена причала потресни историјат ове светиње, дјеца, дубоко ганута, слушала су са великом пажњом. Са овим мјестом опростили смо се пјесмом наших дјевојчица из подмладка пјевачке групе Дарови Светог Јована Владимира. Кренули смо даље према нашем крајњем одредишту на овом путу, манастиру Пиви.
Ова древна светиња, смјештена у планинама Пиве, једна је од најзнаменитијих у Црној Гори, а и шире. Са историјатом овог манастира упознала нас је сестра Јелена која се потрудила и да нам спреми послужење. Дјеца су убрзо заузела сву манастирску порту. Све је личило на велики спортски камп или мали дјечији сабор. Спортске припреме за онај Сабор на Цетињу који нам слиједи за недељу дана. Братија манастира је потпомогла овај спортски догађај својим учешћем, што је дјецу нарочито радовало. Најмлађа екипа је уживала у брању шљива и јабука у манастирској порти. Мислим да ће многима од њих ово путовање остати у сјећању.
Тешка срца морали смо да прекинемо ово вишесатно дружење. Поздравивши се са игуманом Јефтимијем и манастирском братијом, срећни и задовољни кренули смо према Бару пуни благослова и дивних утисака.
Текст: Славица Орландић
Фото: Дјеца вјеронауке
