Свету Литургију у Недељу 20. по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира, служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и ђакон Цвјетко Перић, док је на литургијске возгласе одговарао хор „Свети Јован Владимир“
„Силом ријечи своје божанске којом је Господ створио све, сву твар видљиву и невидљиву, све планете, сва жива бића и на крају човјека као икону своју, као круну цијеле творевине, истом том ријечју својом божанском Он враћа живот и душу умрлог младића.“ казао је отац Слободан на почетку своје бесједе тумачећи данашње зачало из Светог Јеванђеља. Ово зачало говори о васкрсењу сина јединца једне удовице у граду Наину. Господ пролазивши поред погребне поворке сажали се на ову удовицу и пришавши одру рече мртвацу: „Момче, теби говорим, устани!“
„Прије него што је ово изговорио, Господ се обратио мајци ријечима „Не плачи.“ И те ријечи Господ преко ње упућује свакоме од нас, да не плачемо, да се не плашимо, јер смрт нема последњу ријеч. Она јесте последица људског гријеха и отпадништва од Бога, али управо је зато Господ и дошао међу људе да нас излијечи од гријеха, да нас излијечи од смрти, да васпостави људским грјехом нарушену заједницу Бога и човјека.
И није ово једини примјер записан у Светом Јеванђељу да је Господ подизао мртве. Сјећамо се како је Господ четверодневног Лазара подигао из мртвих. Њега који је већ 4 дана био сахрањен и чије тјело је почело да се распада и које је заударало смрадом трулежи. И њега је исто тако силом ријечи своје божанске повратио у живот, вратио му душу у тијело. Сјећамо се како је Господ подигао и умрлу Јаирову ћерку, исто тако позвавши је ријечима својим: „Дјевојко, теби говорим, устани!“ И имамо таквих примјера, не само које Господ чини, него и свети Његови. Читамо у дјелима светих апостола да су силом Божијом и они оваква слична и већа знамења чинили, а тако и светитељи угодници Божији, кроз сву историју Цркве. А онда је Господ на крају своје проповиједи, благе вијести, спасења, учинио и оно највеће чудо, претрпјевши ради нашега спасења, страдање, распеће, крст, погребење. Он је поломио адова врата, смрт поразио својим васкрсењем и свакоме човјеку који у Њега вјерује и у Њега се нада, отворио пут у васкрсење из мртвих и живот вјечни.“
Све ове људе које је Господ вратио у живот, каже отац Слободан, нису били оно коначно васкрсење. Јер то васкрсење тек треба да дође. Ми хришћани исповиједамо други Христов долазак, општи суд и опште васкрсење свих људских покољења.
„Ово што је Господ показао силу Своју, јесте да нас увјери у истинитост ријечи Његових и обећања Његових. А када Господ поново дође, онда ће бити опште васкрсење, и Царству Његовом, како исповједамо, неће бити краја. Господ је извор живота, давалац живота, извор сваке утјехе, сваке радости, мира, доброте и љубави. Да будемо наследници те љубави Божије, тих дарова Божијих, да се трудимо да се увијек са тог источника живота појимо. А нема љепшег источника, те воде која води у живот вјечни, него што је ова Божанствена служба на коју смо се сабрали. Овај престо, пред којим стојимо, јесте тај источник. На њега силази Божанска благодат Духа Светога и наше дарове, хлеб и вино, претвара у истинито тјело и крв Господа и Бога и Спаса нашега, којим се хранимо, којим се појимо. И та светиња јесте залог нашега вјечног живота. Да се трудимо да те светиње будемо причасници увијек, да се трудимо да по заповијестима Божијим водимо свој живот, да се покажемо достојнима да носимо име хришћанско, да се покажемо достојним наследницима наших светих предака, наших учитеља, отаца, патријараха, светитеља, који су нас тој светој вјери научили и оставили нам је да по њој живимо и у њој да се спасавамо.“ казао је на крају прота Слободан.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
