Светом Литургијом која је служена у Недељу 16. по Духовима – по Воздвижењу, прослвљена је девета годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира. Архијерејску Литургију служио је преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије са свештенством.

Владика Пајсије у својој бесједи говорећи о зачалу из Апостола (посланице Светог Апостола Павла Галатима и друге посланице Коринћанима) које се читало на данашњи празник, каже да ова чувена теологија Светог апосола Павла, у којој и којом он учи и мало и велико, и јудеје и јелине, да онај закон који је био предат од Бога изабраном Божијем народу јесте свет, али да он не може спасити човјека.

„И он служи једино да човјек спозна колико се удаљио од Бога, колико је сагријешио, колико се отуђио од онога Божијег пута. И зато он упућује на Оног јединог Спаситеља и јединога који може да спасе, а то је сам Господ Исус Христос који је из тога разлога и примио на себе људску природу, тијело ово наше у које и ми сами ходимо.

И зато он своју теологију завршава новим законом, говорећи: „Не живим више ја, него живи Христос у мени.“ Међутим, то није та вјера која спасава. Она није бездјелатна. Насупрот, она мора бити дјелатна вјера и вјера која рађа плодове.“

И то нам потврђује, наставља владика Пајсије, и ова јеванђелска прича о талантима, гдје Господ у пренесеном смислу говори о свима нама. Јер је свако од нас по моћи нашој и онолико колко смо могли да примимо, добио таланат од Бога.

„И они који су тај таланат чували и умножавали, и њиме били на корист својој браћи, они наследђују Царство Небеско. А сви они лењивци који су овај таланат закопали и нису умножили, остају ван Царства Небескога.

Када би биле тачне ове ријечи последњег слуге, који каже да је господар, онај који му је дао таланат, тврд човјек и жање тамо гдје није сијао и вије тамо где се није трудио, онда би ова прича потпурно другачије гласила. Јер сам господар даје свакоме на дар, дакле сије сјеме, а онда опет све оно што су људи умножили, како се у причи каже, он не узима за себе, него свакоме ономе који је умножио своје таланте, њему их и оставља. Наравно, тиме показујући да он ама баш никакве користи нема од тога, него да све чини ради нашега спасења и ради нашега добра.

И због тога све нас ова прича подсјећа да треба да умножавамо своје таланте, да своје дарове умножавамо, да се трудимо колико год нам то наше силе и снаге дозвољавају. Јер то је смисао овога живота, то је смисао овога постојања овдје на земљи и цијелог живота нашега. И поред тога што треба да уложимо највећи могући труд, ипак треба као и сви свети оци и они Божији угодници, не да желимо да будемо први у рају и први у царству Небеском, него као недостојне слуге да се удостојимо и оног ћошка и краја раја. И то да смо слуге, то нас обавезује да треба да чинимо оно што Бог од нас тражи, то јест да себе припремимо, да се Он усели у нас, И да он кроз нас дјела. Али нисмо ми само слуге, него смо и синови Божији, а то опет не значи да треба мање да се трудимо, баш напротив, то нас обавезује и то нас ставља у позицију у којој имамо много више одговорности и много ће се више од нас тражити.“

По завршетку Свете Литургије Владика Пајсије казао је да данас имамо двоструку радост. Простављамо девету годишњицу освећења храма Светог Јована Владимира, и простављамо долазак Свете иконе Богородице Тројручице у град Бар и у овај свети храм. Пожелио је добродошлицу нашој браћи из Хиландарске царске лавре оцу Силуану и оцу Нектарију који су дошли у име Игумана Архимандрита Методија и братства Хиландарске обитељи у пратњи иконе Тројручице.

Затим је породици Шћепановић, Драгану и Вери и њиховој дјеци, Владика Пајсије, благословом митрополита црногорско-приморског господина Јоанникија, уручио орден Светог Петра Другог Ловћанског Тајновидца првог степена, за хришћанску љубав и добра дјела која чине у славу Божију, нарочито за даривање вјерног преписа иконе Пресвете Богородице Тројручице храму Светог Јована Владимира у Бару.

Жељели бисмо, наглашава владика Пајсије, да свако ко прилаже Цркви, прилаже Богу.

„Епископи и свештеници као пастири свога народа, нити могу да надокнаде онима који прилажу, нити им та част припада. То припада Богу, да свакоме надокнади и свакога да награди према његовом труду и према расположењу срца његовог.“

Затим се отац Слободан, намјесник барски и старјешина Саборног храма Светог Јована Владимира, у име свештенства и вјерног народа овог храма и града Бара, захвалио породици Шћепановић пожељевши да им Господ стоструко узврати и Мајка Божија да им подари доброга здравља и свакога напредка. У име барског храма и свих оних који се у њега сабирају, прота Слободан је породици Шћепановић на поклон уручио икону Пресвете Богородице која ће красити и благосиљати њихов дом. Затим се захвалио оцу Силуану и оцу Нектарију, који су по благослову игумана хиландарског архимандрита Методија допратили икону Пресвете Богородице Тројручице у наш Саборни храм.

„Желимо да им се најтоплије захвалимо, да нас увијек имају у својим молитвама, а као успомену на њихов боровак овдје у нашем граду и у Саборном храму, њима дајемо на поклон ову икону Светога Јована Владимира.“

У име породице Шћепановић присутном народу обратила се докторка Вера која је казала да је част њихова што им је Господ дао могућност да учествују у даривању ове иконе. Она је нагласила да је Мајка Божија изабрала град Бар и овај храм, овај народ, ове дивне свештенике, и нашег дивног Владику и Митрополита Јоанникија.

„Али вјерујте, Мајка Божија нас је довела и у Бар и у овај храм, зато што је овај храм, прво велелепан,а онда и измољен. Свакодневно се служе Литургије. Отац Свободан Зековић са свештенством, то ради заиста као Службу Божију. Из пуног срца, врло марљиво, врло пажљиво, а и бројност народа, и то колико нас све више и више има, говори о томе.“

На крају је отац Слободан позвао све присутне у гостопримницу нашег храма, гдје је припремљено славовско послужење, да наставимо да се дружимо и да славимо име Божије, да се радујемо данашњем дану и празнику.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић