У препуном храму Светог Јована Владимира, у Недељу 6. по Духовима, а на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, Свету Литургију служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговаро је хор „Свети Јован Владимир“

Поздрављајући присутне вјернике и честитајући им срећан и благословен данашњи празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, учитеља Васељене, отац Слободан пожелио је свима на здравље, на утјеху и на радост овај пост који смо постили, да свима буде на укрепљење, на просвећење и освећење душа и тијела наших.

„Овај пост смо постили сјећајући се поста Светих апостола, који су након силаска Духа Светога, а прије него што су пошли по свему свијету да проповиједају Јеванђеље Христово, себе додатно припремили постом. Тако да овај свршени пост који смо испостили ових дана увијек почиње од Недеље Свих Светих, оне прве недеље по Силаску Духа Светога на апостоле и траје све до празника Светих апостола Петра и Павла.“

Чули смо мало прије у Светом Јеванђељу, каже отац Слободан, како је Господ једном приликом упитао своје ученике шта веле људи ко је Син Човјечији? Па му они кажу, да једни говоре да је Јован Крститељ, други да је Исајија, опет други да је Јеремија или неки други од пророка. А онда их Он пита: „Шта ви кажете, ко сам ја?“ И онда Петар исповија да је он Христос, Син Бога живога. И каже му Господ: „Блажен си Симоне, сине Јонин, јер тјело и крв то ти не открише“ Дакле, наставља отац Слободан, то није наука и мудрост овога свијета, него је то апостолу Петру дато од Бога.

„Просвјетљен Духом Светим, Петар је овако исповједио учитеља и Господа свога, као Сина Божијега. И каже му Господ: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.“  Дакле, не на Петру као појединцу, него на овој вјери коју је Петар исповједио, да Христос јесте Син Божији, и на томе, дакле, тврдом камену вјере, Господ је сазидао Цркву своју. И ту су се, на жалост, латини преварили, схвативши то само на тај начин, да је то Господ рекао Петру као појединцу, па су онда они читаво учење из тога извели о Петру, као Христовом, неком замјенику, који је то касније пренио на Римског папу. Ту се грдно варају, јер да је тако Господ мислио, зар би могао да се ослони на Петра који је био колебљив у вјери, који се чак у оним тренуцима Христовога страдања Њега одрекао три пута и изгубио достојанство апостола. И како га је повратио? Тако што се искрено и горко покајао.

И тиме, дакле, кроз покајање, Господ га је вратио у ред апостола и вратио му оно достојанство које је изгубио због свога страха и свога маловјерја. Дакле, не на таквом Петру, него на оној вјери коју је он исповједио и коју је касније, обукавши се у силу са висине, у силу Духа Светога, ватрено проповиједао куда год је ходио. На тој вјери, дакле, у Христа, као Спасителја, као јединородног Сина Божијег, једног од Свете Тројице, на тој вјери, у Христа Господа, који је ради нас постао човјек, који је ради нашега спасења био распет и погребен, и који је васкрсао из мртвих, смрт поразио, вазнио се на небо и који ће опет доћи у слави да суди живима и мртвима. На таквој вјери, дакле, Господ је утврдио и сазидао Цркву Своју.

Када је Господ на дан Свете Педесетнице низпослао по Своме обећању на Своје ученике Духа Светога, кога они примише у виду огњених језика, онда су они до тада колебљиви и устрашени, постали неустрашиви проповједници Христа Господа Спаситеља и Учитеља свога. И науружани силом Духа Светога, храбро су пошли по свему свијету, пролазећи кроз многе муке и патње, али су проповиједали ту радосну вјест о доласку Спаситеља, проповиједали благу вијест о Христовом Васкрсењу, о животу вјечном, о томе је да је смрт поражена.“

И не само да су тако храбро проповједали, наставља прота Слободан, него су своју вјеру у Господа и Спаситеља Свога посвједочили и мученичком смрћу, јер су сви Свети апостоли, осим Светог Јована Богослова, који се једини у дубокој старости природном смрћу упокојио, мученички пострадали.

„И на њиховој вјери, на вјери Светих апостола, на њиховој мученичкој крви, на мученичкој крви хиљада и милиона мученика кроз сву историју Цркве Христове, темељи се наша Црква. Зато, драга браћу и сестре, да будемо и ми вјерни и одани Господу нашим предањима светих апостола, вјери коју смо наслиједили од Светих апостола, вјери коју смо наслиједили од наших Светих отаца, од Светог Саве па све до наших дана, све до нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, који нас је управо тој и таквој вјери учио и у тој вјери вјаспитавао, и који је био дивни наследник цијелим животом својим и бићем својим, управо ове пламене вјере коју су имали и Свети апостоли.

Свети апостоли Петар и Павле велику су ревност показали, велику вјеру исповиједили, велико трпљење показали, и због тога су имали велики углед у цијелој Цркви и међу осталим апостолима. Зато су се, због своје вјере, свога трпљења и своје ревности, удостојили да их цијела Црква назива првоврховним апостолима. Они су по много чему били различити међу собом. У највећој мјери Свети апостоли били су прости људи, рибари или неке занатлије. Мало је било међу њима учених, што се тиче овог свјетског учења и школовања, али након примања благодатне силе Духа Светога, они су добили мудрост Духа Светога, па су њихове ријечи имале велику силу. И многе су хиљаде и милионе људи обратили у ту исту вјеру коју су они проповиједали. И заиста је велика сила Божија пратила Свете апостола на њиховим путевима. Многа су знамења и чудеса чинили. Па читамо у Дјелима Апостолским, да су људи износили болеснике на путу куда пролазе апостоли, посебно апостол Петар, и да су се трудили да макар само сјенка Петрова осјени болесника. И они који су то успјели, оздрављали су.

Па читамо да су се људи исцјељивали тако што су узимали убрусе које је користио апостол Павле, са вјером да ће од тога Божијега човека, духоносца, и они осјетити благодат. Такву су вјеру, такву ревност имали Свети апостоли. Апостол Павле је био један од ријетких међу њима који је имао и високо образовање. Био је племенита рода, био је фарисеј, учио се код чувенога учитеља Гамалила, био велики ревнитељ вјере и отачких предања. И у тој својој вјери и ревности, у писма старозавјетна, он је толико ревновао, да није у почетку ни он препознао Христа као обећаног спаситеља, па је био почео да гони хришћане.

Најприје се он звао Савле. Био је велики ревнитељ отачких предања, па је ишао по свој Јудеји да гони хришћане, али Господ је препознао у њему онога који ће га прослављати, па му се на чудесан начин јавио на путу за Дамаск, гје се исто тако Савле упутио да тамошње хришћане гони. Обасјала га је велика свјетлост од које је он ослијепио, и чуо је глас: „Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против водила праћати се.“ Он је питао: „Господе, ко си ти? Ја сам Исус, кога ти гониш?“ И тада се десио велики преображај.

Господ га је упутио да потражи апостола Ананију, који је живио у Дамаску, и он га је крстио. И након примљеног крштења, њему је то слијепило нестало, повратио му се вид, али не само вид тјелесни, него и духовни вид. Примио је и он благодатну силу Духа Светога. И тада, од некадашњега Савла, гонитеља хришћана, добили смо великог апостола народа, апостола незнабожаца – Павла. Највећег проповиједника Христовог кроза сва времена.

Њихов празник данас са радошћу прослављамо. И апостола Петра и апостола Павла. И сјутра је празник Сабора 12 великих апостола. На њихову вјеру да се угледамо, по тој вјери да живимо, по тој вјери да ходимо, знајући шта је крањи циљ нашега живота, а то је стицање благодати Духа Светога и улазак у Царство Небеско, Царство непролазне вјечне радости и утјехе, Царство у коме ћемо увијек у вјечној живој заједници са Богом пребивати, у заједници и благословима које је Господ намјенио свим људима од постања свијета, онима који у Њега вјерују, који се у Њега надају и труде се по заповијестима Божијим да живе.“ завршио је своју бесједу отац Слободан.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић