Манастир Светог Сергија Радоњешког прославиће у недељу 5. октобра манастирску славу. Света архијерејска Литургија коју ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије почеће у 09:00 часова.

Пише: Свештеник Гојко Перовић

На поклон барском саборном храму, поводом девете годишњице његовог освећења, стигла је благословена и освештана копија хиландарске чудотворне иконе Тројеручице. Ова икона-копија је дар породице Шћепановић, и од ових дана, па надаље, она ће бити саставни дио Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Можда некога збуни израз „копија“, па још „копија иконе“ или „копија чудотворне иконе“? Нарочито је забуна могућа због свакодневне и баналне употребе ријечи „копија“ која нас асоцира на то да нешто није оригинал, и да самим тим нема праву ни потпуну вриједност. Чак у неким сегментима нашега живота, копија сугерише превару и лаж. Зато, рецимо, нашим копијама личних карата треба овјерена потврда нотара или неке друге правне службе.

Из тога разлога, црквени језик инсистира на изразу „вјерни препис“, а не копија. Њима хоће да се укаже на вјеродостојност поступка преписивања (прецртавања) Богородичиног лика, али и на повјерење које Црква има према људима који су тај препис урадили, и који су га одобрили. Препис је древни поступак, без кога Црква, до данашњег дана, не би могла да има толике бројне и важне примјерке Светог Писма, богослужбених књига, црквених канона, манастирских типика и сл. Без „верног преписивања“, а прије проналаска штампарије, не би била могућа богата и важна црквена културна заоставштина, како у погледу писане ријечи, тако, добрим дијелом, и у погледу ликовне умјетности.

Препис, односно прецртавање иконе, има своје дубоко богословско оправдање баш у чињеници да ми у Цркви саме иконе не посматрамо као нека засебна „божанства“, нити у њима самима (ма како да су лијепо насликане, и ма чиме да су украшене) видимо предмет нашега богопоштовања. Иконе (и фреске) су тек само одраз или слика (препис или нацрт) оригиналног лика Господа Исуса Христа, Мајке Божије, Светих анђела и Господњих светитеља, од којих нико није овдје међу нама у историјском, земаљском битисању, него су сви живи становници Небеског царства, и својим примјером (моштима, чудима, празницима њима посвећеним) зову и нас ка Небеском Оцу и Небеском Граду, ка себи… Баш зато, због своје „посредничке“ улоге између нас који се молимо и живог оригинала коме се молимо, иконе не представљају кршење Друге Божије заповјести, како су то, нетачно, проповједали иконоборци из осмог и деветог вијека (а можда их има и данас)…

Иконе, па и Свете књиге, уколико јесу запис и нацрт урађен са вјером (у Христово васкрсење и у сведочанство које том Васкрсењу даје светитељ кога сликамо) и са љубављу, заиста представљају аутентичан израз благословеног лика (Божијег, светачког) кроз који дјелују силе Божије благодати. И онда нема границе у броју „дозвољених и благословених“ репродукција.

Колико може бити молитава (на благословеном црквеном скупу или из нарочитих потреба сваке побожне душе) и чистих обраћања ка Богородици, Богу и свецима из побожних душа, толико може бити и „канонских,  благословених“ икона са једним те истим, прецртаним Светим ликом. Дакле- без броја и краја. За све је потребно само и једино, препознавање црквене заједнице, да се ради о аутентичном одразу оригинала коме упућујемо своје молитве. А заједница је често чак и тамо гдје су „двоје или троје“ у име Божије окупљени.

Отуда, сами лик Мајке Божије има данас у хришћанском свијету буквално безброј својих освештаних и чудотворних израза (Казанска, Владимирска, Одигитрија, Филермоса…). А опет, свака од тих икона, има у сваком хришћанском дому своју каширану, штампану, дрвену или пластичну репродукцију… И? И сад, ко је тај који ће да одреди границу гдје почиње а гдје престаје Божије чудо, када су у питању наше молитве пред свим тим таквим благословеним иконама?

Оно што је једино сигурно: у оваквим молитвеним сабрањима, попут барског, која окупљају молитву и љубав цијеле црквене заједнице од Хиландара, преко Улциња и Бара, до Пећи и Београда, станује и чува се вјера у Божју помоћ, и Божија чуда, којима смо дошли на овај свијет, и којима, ако Бог да, идемо и ка неком бољем.

Извор: ЖУРНАЛ.МЕ

Фото: Дејан Вукић

Светом Литургијом која је служена у Недељу 16. по Духовима – по Воздвижењу, прослвљена је девета годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира. Архијерејску Литургију служио је преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије са свештенством.

Владика Пајсије у својој бесједи говорећи о зачалу из Апостола (посланице Светог Апостола Павла Галатима и друге посланице Коринћанима) које се читало на данашњи празник, каже да ова чувена теологија Светог апосола Павла, у којој и којом он учи и мало и велико, и јудеје и јелине, да онај закон који је био предат од Бога изабраном Божијем народу јесте свет, али да он не може спасити човјека.

„И он служи једино да човјек спозна колико се удаљио од Бога, колико је сагријешио, колико се отуђио од онога Божијег пута. И зато он упућује на Оног јединог Спаситеља и јединога који може да спасе, а то је сам Господ Исус Христос који је из тога разлога и примио на себе људску природу, тијело ово наше у које и ми сами ходимо.

И зато он своју теологију завршава новим законом, говорећи: „Не живим више ја, него живи Христос у мени.“ Међутим, то није та вјера која спасава. Она није бездјелатна. Насупрот, она мора бити дјелатна вјера и вјера која рађа плодове.“

И то нам потврђује, наставља владика Пајсије, и ова јеванђелска прича о талантима, гдје Господ у пренесеном смислу говори о свима нама. Јер је свако од нас по моћи нашој и онолико колко смо могли да примимо, добио таланат од Бога.

„И они који су тај таланат чували и умножавали, и њиме били на корист својој браћи, они наследђују Царство Небеско. А сви они лењивци који су овај таланат закопали и нису умножили, остају ван Царства Небескога.

Када би биле тачне ове ријечи последњег слуге, који каже да је господар, онај који му је дао таланат, тврд човјек и жање тамо гдје није сијао и вије тамо где се није трудио, онда би ова прича потпурно другачије гласила. Јер сам господар даје свакоме на дар, дакле сије сјеме, а онда опет све оно што су људи умножили, како се у причи каже, он не узима за себе, него свакоме ономе који је умножио своје таланте, њему их и оставља. Наравно, тиме показујући да он ама баш никакве користи нема од тога, него да све чини ради нашега спасења и ради нашега добра.

И због тога све нас ова прича подсјећа да треба да умножавамо своје таланте, да своје дарове умножавамо, да се трудимо колико год нам то наше силе и снаге дозвољавају. Јер то је смисао овога живота, то је смисао овога постојања овдје на земљи и цијелог живота нашега. И поред тога што треба да уложимо највећи могући труд, ипак треба као и сви свети оци и они Божији угодници, не да желимо да будемо први у рају и први у царству Небеском, него као недостојне слуге да се удостојимо и оног ћошка и краја раја. И то да смо слуге, то нас обавезује да треба да чинимо оно што Бог од нас тражи, то јест да себе припремимо, да се Он усели у нас, И да он кроз нас дјела. Али нисмо ми само слуге, него смо и синови Божији, а то опет не значи да треба мање да се трудимо, баш напротив, то нас обавезује и то нас ставља у позицију у којој имамо много више одговорности и много ће се више од нас тражити.“

По завршетку Свете Литургије Владика Пајсије казао је да данас имамо двоструку радост. Простављамо девету годишњицу освећења храма Светог Јована Владимира, и простављамо долазак Свете иконе Богородице Тројручице у град Бар и у овај свети храм. Пожелио је добродошлицу нашој браћи из Хиландарске царске лавре оцу Силуану и оцу Нектарију који су дошли у име Игумана Архимандрита Методија и братства Хиландарске обитељи у пратњи иконе Тројручице.

Затим је породици Шћепановић, Драгану и Вери и њиховој дјеци, Владика Пајсије, благословом митрополита црногорско-приморског господина Јоанникија, уручио орден Светог Петра Другог Ловћанског Тајновидца првог степена, за хришћанску љубав и добра дјела која чине у славу Божију, нарочито за даривање вјерног преписа иконе Пресвете Богородице Тројручице храму Светог Јована Владимира у Бару.

Жељели бисмо, наглашава владика Пајсије, да свако ко прилаже Цркви, прилаже Богу.

„Епископи и свештеници као пастири свога народа, нити могу да надокнаде онима који прилажу, нити им та част припада. То припада Богу, да свакоме надокнади и свакога да награди према његовом труду и према расположењу срца његовог.“

Затим се отац Слободан, намјесник барски и старјешина Саборног храма Светог Јована Владимира, у име свештенства и вјерног народа овог храма и града Бара, захвалио породици Шћепановић пожељевши да им Господ стоструко узврати и Мајка Божија да им подари доброга здравља и свакога напредка. У име барског храма и свих оних који се у њега сабирају, прота Слободан је породици Шћепановић на поклон уручио икону Пресвете Богородице која ће красити и благосиљати њихов дом. Затим се захвалио оцу Силуану и оцу Нектарију, који су по благослову игумана хиландарског архимандрита Методија допратили икону Пресвете Богородице Тројручице у наш Саборни храм.

„Желимо да им се најтоплије захвалимо, да нас увијек имају у својим молитвама, а као успомену на њихов боровак овдје у нашем граду и у Саборном храму, њима дајемо на поклон ову икону Светога Јована Владимира.“

У име породице Шћепановић присутном народу обратила се докторка Вера која је казала да је част њихова што им је Господ дао могућност да учествују у даривању ове иконе. Она је нагласила да је Мајка Божија изабрала град Бар и овај храм, овај народ, ове дивне свештенике, и нашег дивног Владику и Митрополита Јоанникија.

„Али вјерујте, Мајка Божија нас је довела и у Бар и у овај храм, зато што је овај храм, прво велелепан,а онда и измољен. Свакодневно се служе Литургије. Отац Свободан Зековић са свештенством, то ради заиста као Службу Божију. Из пуног срца, врло марљиво, врло пажљиво, а и бројност народа, и то колико нас све више и више има, говори о томе.“

На крају је отац Слободан позвао све присутне у гостопримницу нашег храма, гдје је припремљено славовско послужење, да наставимо да се дружимо и да славимо име Божије, да се радујемо данашњем дану и празнику.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Владика диоклијски г. Пајсије, заједно са свештеницима барског намјесништва донио је у вечерњим сатима на Крстовдан вјерни препис иконе Богородице Тројеручице у Саборни храм Светог Јована Владимира. У свечаном дочеку учествовали су и други свештеници СПЦ, а посебну ноту свечаности дала су дјеца вјеронауке и чланови КУД-а „Свети Јован Владимир“. Ова икона остаће у трајно власништво барског храма окрепљујући и учвршћујући у вјери све оне који буду походили град Бар и овај храм. Ова икона дар је породице Шћепановић.

Након што је икона унијета у храм служен је акатист Пресветој Богородици Тројеручици. По завршетку, вјерницима који су напунили барски храм обратио се Владика Пајсије.

„Високопречасни и часни оци, високопреподобни оци наши и браћо хиландарци, оче Силуане и оче Нектарије, драга браћо и сесре, драга дјецо. Као што то сви ми добро знамо, да ништа не може ни живјети ни постојати без Бога и без Његове помоћи, и да Његова мишица покреће и даје снагу свакоме створењу и сваквој твари. Међутим, врло често у нашим животима затреба и нарочита Божија помоћ, и тада Бог опет притиче и не ускраћује своје помоћи и својег садејства.

Тако је у старини свети пророк Илија, ревнујући за Божији закон, за Божију истину, и упућен ка Гори Хориву, где је видио Бога, он је предходно више пута био кријепљен анђелом, небеском храном, небеским хљебом, који га је и напомињао да је пут који је пред њим дуг и далек. И укријепљен том Божијом храном, укријепљен Божијом помоћу, он стиже на Гору Хорив. И ова света икона Богородица Тројручица, која долази овдје у Црну Гору и град Бар, из свете Српске царске лавре Манастира Хиландара, на благослов живој Цркви града Бара, на помоћ свим њеним члановима и свој њеној вјерној дјеци. То је та нарочита Божија помоћ која је упућена свима нама који смо се око ове свете иконе окупили, да је дочекамо и да испросимо од Мајке Божије благослов и милост.

И ма шта ми учинили и колико год се можда трудили, да Пресветој Богомајци није било угодно да у овом храму пребива, то се не би ни десило. Него као што је она сама изабрала да пребива у манастиру Хиландару, тако и овај вјерни препис њене Тројручне иконе, њеном вољом стигао у овај прелијепи барски храм, да буде своји  дјеци Божијој, свим онима који вјерују у Бога Христа и воле његову Мајку, да им буде на помоћ и да им буде на утјеху и на радост.

Због тога и мјесто где она борави треба да буде преиспуњено молитве, праштања и братске љубави и слоге. И то је оно мјесто где Пресвета Богородица најрађе борави и најрађе станује. Због тога бисмо жељели да на вашем путу ка духовном Хориву, ка духовној планини и ка сретању са Богом, и ви још усрдније служите Богу њеном помоћи. Да као што она прашта свима вама, и ви праштате једни другима. Као што она грли све нас, тако да и ми грлимо једни друге.

Нека буде Богом благословен овај празник. И заиста није мали празник да један тако велики благослов Мајке Божије и благослов Свете Горе стигне и овдје до нас. Нека нашој браћи у светом манастиру Хиландару, на челу са њиховим игуманом, Бог да здравље, а свима нама спасење и живот већни. Амин.“

Затим се отац Слободан обратио присутном народу замоливши их за мало пажње и неколико ријечи, иако, како је рекао, не жели да им одузима драгоцјено вријеме, јер сви они са нестрпљењм чекају да цијеливају пречисти лик Дјеве Богородице.

„У овоме тренутку, када је оваква светиња стигла међу нас, када нам је стигла Мајка Божија, Хиландарска Тројручица игуманија Хиландара и цијеле Свете Горе, она је са собом донијела међу нас сву радост, сву благодат, сву љубав, коју су осјетили сви они који су макар једном били у Хиландару и на светој гори. И не само ту радост, него све благодатне дарове које од Господа Бога добијамо, они нам управо преко пресвете Дјеве Богородице долазе, јер је из њене пречисте Дјевичанске утробе засијало сунце правде, Христос, Бог и Спаситељ наш. Заиста у овоме тренутку недостају ријечи да опишу осјећања која имамо у нашим срцима, осјећај свештеннога трепета и страха Божијега, велике благодарности што смо се ми недостојни удостојили ове велике благодати и оваквога дара.

Благодаримо у име свих који се овдхе сабирамо у овоме светоме храму, на прво мјесту Господу и Мајци Божијој на великој милости, на великој љубави које смо се удостојили. Благодаримо Високопреосвећеном Митрополиту Црногорско-Приморском Јоанникију који је дао свој благослов да ова светиња почива овдје у нашем Саборном храму у граду Бару.

Благодаримо од свег срца нашем драгом Владици Паисију, Епископу Диоклијском, Викару Митрополије Црногорско-Приморске на његовој љубави и жртви, јер је он отишао у Манастир Хиландар и тамо служио Свету Литургију и онда са љубављу ову светињу допратио до нашег Саборного храма. Захваљујемо и на вечерашњој молитви, благословима и лијепим поукама. Такође, благодаримо братији Манастира Хиландара на челу са њиховим игуманом Архимандритом Методијем, који је такође дао свој благослов и да се овај вјерни препис иконе Богородице Тројручице уради и да буде испраћен овдје до нашега Саборнога храма и до града Бара.

Посебно овом приликом поздрављамо наше драге оце, јеромонаха Нектарија и монаха Силуана, који су сабраћа Манастира Хиландара и који су овдје у пратњи ове светње дошли по благослову оца игумана Методија. Хвала вам, драги оци, на вашој љубави, на вашој жртви и увијек нас се сјећајте у својим молитвама у свештеној лаври Царској Манастиру Хиландару. Посебну благодарност дугујемо честитој породици Шћепановић, супружницима Драгану и докторки Вери, и њиховим синовима Мирку, Вељку и Душану, који су дали од срца велики прилог и велику љубав, захваљујући којој је ова света икона и израђена, да њима Господ и Мајка Божија узврате сваким благословом, добрим здрављем, напредком, а њихов спомен биће трајно записан у љетопису овога светога храма. И докле год се овдје буде славило име Божије и служиле Свете Литургије, помињаће се и њихова имена. Од срца им хвала на овој великој љубави и великој жртви коју су показали према свима нама, према овоме светоме храму, према светом Јовану Владимиру. Још једно свима велико хвала.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У крстионици Саборног храма Светог Јована Владимира данас је на празник Воздвижења часног Крста – Крстовдан служена Света Литургија којом је началствовао протојереј Љубомир Јовановић уз саслужење протојереја Младена Томовића. На литургијске возгласе одговарали су Данило Масоничић и Радмила Вујановић.

Прота Младен Томовић рекао је у уводном слову своје бесједе да је данас велики дан у којем прослављамо крст Господњи, дан у коме пјевамо „Крсту Твоме клаљамо се Христе и Свето Васкрсење Твоје пјевамо и славимо.“

„Сила тога крста и дан данас просвећује многе народе широм свијета и знамењем крста ми себе штитимо и дајемо себи снагу. Тај крст на којем је Господ страдао и та сила тог знамења штити нас и чува, али нас и опомиње и говори нам да ми сами требамо, крстећи се, да чувамо вјеру. А вјеру чувамо тако што ћемо се жртвовати једни за друге, молити се једни за друге и кроз те молитве себе и друге спасавати. Кроз знамење крста ми себе васкрсавамо, васкрсавамо своје душе, свој ум, своје тијело и на тај начин ми себе спасавамо.“

Отац Младен је потом говорио о догађајима који су предходили проналаску Крста Господњег, рекавши да се празник Воздвижења часног Крста прославља од IV вијека када је у Јерусалиму 326 године царица Јелена, мајка светог цара Костантина, уз помоћ патријарха Макарија пронашла крст.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Црквена општина Бар и Саборни храм Светог Јована Владимира прославиће 27. и 28. септембра девету годишњицу освећења Саборног храма Светог Јована Владимира.

Тим поводом ће из Манастира Хиландара у Бар стићи вјерни препис иконе Богородице Тројеручице, а вјерни народ града Бара ће је у свом Саборном храму свечано дочекати у суботу, 27. септембра у 18 часова.

У недјељу, 28. септембра, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служиће се Света архијерејска Литургија са почетком у 9 сати.

Догађај је за Радио „Светигора“ најавио архијерејски намјесник барски, протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Аудио запис разговора Оливере Балабан и оца Слободана Зековића

Црквена општина Бар и Саборни храм Светог Јована Владимира прославиће 27. и 28. септембра девету годишњицу освећења Саборног храма Светог Јована Владимира.

Тим поводом ће из Манастира Хиландара у Бар стићи вјерни препис, вјерна копија, иконе Богородице Тројеручице, а вјерни народ града Бара ће је у свом Саборном храму свечано дочекати на празник Воздвижења часног Крста – Крстовдан у суботу, 27. септембра у 18 часова. Ова икона дар је храму Светог Јована Владимира породице Шћепановић, супружника Драгана и Вере и њихових синова Мирка, Вељка и Душана. У наставку биће служена Вечерња служба и акатист Пресветој Богородици Тројеручици.

Икона Богородице Тројеручице трајно ће остати у нашем храму. За њу ће посебно бити припремљен трон у коме ће она почивати и све нас благосиљати и давати нам утјеху и радост.

У недјељу, 28. септембра, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служиће се Света архијерејска Литургија са почетком у 9 сати, а уједно ће и молитвено бити обиљежена девета годишњица освећења барског храма.

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. То је уједно први пут да је у Црну Гору дошао Патријарх Јерусалима и све Палестине.

О овом догађају за Радио Светигору са Оливером Балабан разговарао је намјесник барски и старјешина Саборног храма Светог Јована Владимира протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

На празник Рођења Пресвете Богородице у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Младена Томовића и свештеноинока Инокентија из Украјинске Православне Цркве.

Посебну радост у овај недељни дан, као и сваке недеље када прослављамо Васкрсење Христово доноси и празник Рођења Пресвете Богородице, наводи на почетку своје бесједе протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

„Сваки празник Њој посвећен нама доноси велику радост и велику утјеху, па тако и данашњи дан. Знамо да је Пресвета Дјева Богородица имала дивне родитеље, Јоакима и Ану који су у свему, цијелога живота свога били честити праведни и који су цијели живот Богу угађали. И када се навршила пуноћа времена, Господ је управо њих, који су били већ у поодмаклим годинама, али чистога срца, чистога ума и душе своје, изабрао да се од њих роди Она која ће постати олтар Бога живога, у чијој утроби ће се настанити живи Бог. Она која ће послужити тој великој и светој тајни оваплоћења Јединороднога Сина Божијега, тајни Његовога доласка у свијет, тајни спасења људскога рода.

Свети Јоаким био је царскога рода из племена Давидова, а његова супруга Ана била је из племена Аронова, из рода свештеничкога. Тако да се и тиме предуказивало ко ће бити и Онај ко ће се од њиховога чеда родити. Да ће Он бити цар над царевима и свештеник изнад свих свештеника. И не по први пут у историји спасења и на Јоакиму и Ани остварила се она ријеч, да када Бог хоће, закони природе се побјеђују. И они као некада у давнини Авраам и Сара, иако стари и у годинама када по законима природним више нису могли да се остваре као родитељи, силом Божијом, даром Божијим, благословом Божијим, Ана је зачела и родила Марију, најљепши изданак, најљепши цвијет који је икада изњедрио род људски. Тајну овога светога празника најбоље можемо сагледати и разумјети пјевајући тропар овога дана.

„Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни.„

У ових неколико стихова, које су написали богонадахнути оци и пјесници црквени, можемо слободно рећи да је садржано цијело Јеванђље. Открива нам ова дивна пјесма, да је, дакле, Мајка Божија послужила тој светој тајни спасења рода људскога. Да је из Ње, из Њене утробе засијало Сунце правде, Христос Бог наш, који је разрушио проклество које је било над људским родом, а које је род људски наслиједио због пада наших прародитеља Адама и Еве. Последица тога пада јесу и страдања и болести, а на крају и смрт. Својим васкрсењем Господ је смрт поразио и свима нама отворио пут у живот вјечни, обновио људским гријехом нарушену заједницу Бога и човјека.

И тај благослов и ту радост коју нам је Господ преко Пресвете Богородице донио, свима нама је дат. Али треба да се потрудимо својим животом ту радост и да сачувамо у себи, да тај благослов Божији сачувамо и да живећи по заповијестима Божијим, онако како нас је управо Мајка Божија учила, да се удостојимо живота вјечнога, уласка у непролазну радост Царства Небескога, гдје ћемо се у сву вјечност са Мајком Божијом и свима светима који Господу угодише животом својим, радовати и насладђивати гледањем свјетлости лица Божијега.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Господине Јововићу,

Дана 17.09.2025.године, у 11:05 на порталу Бар-инфо који је дио Локалног јавног емитера, медија кога финансирају сви грађани Бара, објављен је текст „Протестни скуп у Доњим Брчелима одржаће се код споменика палим партизанима“, који је пренијет са портала ТВ Е.

Овај, најблаже речено, срамни текст, препун је неистина и грубих увреда изречених на рачун Српске Православне Цркве, односно Митрополије Црногорско-приморске, њеног свештенства и монаштва. Сигуран сам да у редакцији Радио Бара не постоји ниједан новинар који би написао нешто слично овоме.

Сви грађани, па и руководиоци Радио Бара, могу овакве текстове дијелити на својим приватним профилима, али им никако није мјесто на порталу Локалног јавног емитера града Бара, који никада до сада није овако био срозан и сведен на ниво најпростије жуте штампе.

Дубоко разочарани и огорчени оваквим поступком, сматрамо да и етичка и професионална начела налажу да се овај текст, уз јавно извињење, уклони са портала Бар-инфо.

У супротном бићемо приморани да прекинемо сваки вид сарадње и комуникације са барским Локалним јавним емитером.

Архијерејски протопрезвитер барски,

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић

У Недељу 14. по Духовима, а у дану када прослављамо Црквену Нова годину, у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је јеромонах Агатангел (Будишин), професор на Духовној Семинарији у Минску. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић и протојереј Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговрао је хор „Свети Јован Владимир“. Апостола је читао богослов Данило Масоничић.

Наша Црква данас улази у нови годишњи циклус богослужења, па се отац Агатангел у уводном слову своје бесједе коју је изрекао након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, осврнуо на овај датум, који су Свети оци када су састављали богослужебни поредак и календар наше Цркве, означили као почетак Нове богослужебне године. И када чујемо да је нова година започела, каже отац Агатангел, увијек треба да се замислимо како је прошла наша стара година.

„Колико смо успјели да учинимо добрих дјела, колико смо успјели да помогнемо ближњим својима, колико смо успјели да радимо над собом, над савршавањем себе у љубави, у заповјестима Божијим. Онда се замислимо колико нисмо успјели. Колико нас је гријех побиједио у неким моментима нашег живота, када смо били лијени да видимо ближње своје, да помогнемо рођацима, својим комшијама, својим сусједима, онима који живе поред нас. Да видимо та дјела која нисмо успели. И важно је да сваки пут, када имамо прелаз из једног периода живота у други период, да се замислимо шта треба још да урадимо да бисмо били ближе ка Богу, ближе Царству Небескоме.“

Данашње Свето Јеванђеље говори о цару који начини свадбу сину своме. И који посла слуге своје те позва званице које, разним изговорима, одбише да учествују и да дођу. А онда посла слуге своје на раскршћа и рече им да кога год нађу, позову на свадбу. И напуни се свадбена дворана гостију. Ово јеванђеље нам, каже отац Агатангел, говори о призиву Божијем.

„И у нашем животу треба да се замислимо колико пута смо пропустили позив Божији да дођемо на богослужење гдје је спремна трпеза Господња, када се причешћујемо и испуњавамо заповијест из раја да станемо подобни Богу по благодати Божијој. Колико пута смо отишли својим дјелима даље од Бога, и нисмо дошли на трпезу коју Господ спрема. Колико пута смо призив Божији преко слугу Божијих пропустили, и нисмо хтјели да чујемо, и чак смо мислено, можда, и убили те слуге што нам досађују тим призивом да дођемо ка Богу. И са друге стране, треба да се замислимо да иде нови период живота нашега, црквене године, да увијек будемо обучени у свадбено рухо, да будемо обучени у добра дјела која можемо да творимо сваки дан. Јер Господ, можда нас и не позове одједном, али слуге Божије кад дођу да нас зову, хоћемо ли бити спремни да уђемо у храм Божији овде на земљи, или да уђемо у Царство Небеско на Небесима. И да ли ће Господ, кад нас види, обрадовати нам се видећи многе хаљине и одежде добрих дјела наших, љубави наше ка људима који нас окружују, добрих дјела помоћи људима које видимо у своме животу, добрих мисли које имамо ка свима које срећемо у нашем животу. И зато је важно да увијек мислимо о томе да можемо у овом моменту стати пред лице Божије. Не вечерас, ни сјутра, ни следеће године. Већ данас и овом минуту Господ може да нас позове да станемо пред Њим. Зато пазимо на то шта мислимо, на то шта говоримо и на то што радимо у нашем животу, да бисмо увијек били у свадбеном руху Царства Небескога и увијек били готови ући у Царство Небеско.

Свако од нас треба да живи, како каже Свето Писмо, данашњим даном. Да видимо шта можемо данас да урадимо и како можемо данас да уђемо у Царство Божије. Јер ко зна да ли ће сјутра наступити нека срећна и благословена нова црквена година. Да нам Господа да, да смо увијек у руху свадебном, да смо увијек спремни да идемо у Царство Небеско, да смо увијек у љубави једни са другима, јер када се сви сусретнемо у Царству Небеском, тамо ће бити велика радост што можемо бити заједно на пиру Господњем.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић