Празник преподобне Мати Параскеве, Свете Петке, литургијски је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Младен Томовић.

Честитајући прразник свим свечарима који Свету Петку прослављају као своју крсну славу, отац Слободан је рекао да ево и после хиљаду година ми прослављамо спомен на ову дивну светитељку из нашег рода. И не само да је прослављамо данас, него ће њен спомен трајати до краја свијета и вијека, и биће све већи и љепши.

„Света Петка је од свога најранијег дјетињства била васпитавана у духу вјере православне од својих благочестивих родитеља. Дубоко је у своје срце примила све ријечи Светог Јеванђеља, па тако и ове које смо данас чули о мудрим и лудим дјевојкама. И она је од свога дјетињства следовала мудрим дјевојкама, које су у кандила својих душа, својих срдаца, сипале уље благочешћа, вјере, љубави и свих других Јеванђелских врлина, и на тај начин спремне чекале долазак Женика Христа. И она је дубоко у срце своје усадивши ове ријечи, од свога дјетињства чезнула да читави свој живот посвети Христу.

Али, прије него што је пошла на пут таквог подвига, она се са великом љубављу и поштовањем бринула о својим остарјелим и болесним родитељима, па тек када је после дуже болести кроз коју су они прошли, испратила своје родитеље пред Господа, а након што је најприје њен брат отишао у манастир поставши касније и епископ Јевтимије, и она пошла за њим. Њено срце је толико горело љубављу према Христу, да се она није могла задовољити боравком у неком манастиру, него је жудјела за већим подвигом. Па је отишла из свог родног краја, из околине Цариграда, у Палестину, у Свету земљу, у Јорданску пустињу. И тамо је деценије свога живота провела у молитвеном тиховању, у великом подвигу који је само Господу знан. А онда већ остарјела, пред крај свога живота, по савјету Ангела Божијег, који јој се јавио у пустињи, вратила се у свој родни крај и тамо провела своје последње дане живота, поучавајући и тјешећи благочестиве православне хришћане.

И Господ је њу због њене љубави, њенога труда, трпљења и подвига, и за живота обдарио великим благодатним даровима. А још се више благодат Божија пројавила после њенога упокојења преко њених светих и чудотворних моштију, око којих се до данашњега дана хиљаде и милиони људи окупљају сваке године. А њене мошти су у више градова и мјеста боравиле. Од Цариграда преко Трнова, Београда, да би већ дуже времена, а тако је и данас, почивале у православној Румунији, у граду Јашију, гдје се прије неколико дана прославио њен празник. Тамо је било и ходочасника из Црне Горе. Био је ове године и наш митрополит тамо, гдје се за њен празник по неколико стотина хиљада људи окупи. Таква се силна благодат преко њених моштију пројављује и сила Божија дјелује, а све то због огромне љубави, огромнога срца и вјере коју је Света Петка имала од свога најранијега дјетињства.

Нека би њене молитве биле са свима нама.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Свету Литургију у двадесету недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и Младена Томовића и јереја Томислава Гајића из Ужица Епархија жичка.

У данашњи дан вршимо спомен Светих отаца VII васељенског сабора који су на овом сабору осудили иконоборачку јерес која је скоро два вијека потресала Цркву. Отац Слободан своју бесједу након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, започео је управао сјећањем на овај догађај, нагласивши да је та јерес изазвала велике немире и велики хаос.

„У току тога страдања Цркве од јеретика иконобораца, многи су и мученички пострадали бранећи поштовање светих икона. Али нема те силе овога свијета која може надјачати Цркву Христову, па је тако и ова јерес била поражена и осуђена, а православље је торжествено било утврђено и остало непоколебљиво кроз вијекове, и тако ће бити до краја свијета и вијека.“

Осврнувши се на страдање Светог Јована Дамаскина, који је много писао у одбрану светих икона, па био оклеветан код калифа у Дамаску и била му одсјечена десна рука, отац Слободан нас подсјећа на усрдну молитву коју је Свети Јован Дамаскин упућивао Мајци Божијој пред Њеном иконом коју је имао у своме дому.

„Мајка Божија је услишила његову молитву и исцјелила му одсјечену руку, а он је у знак благодарности израдио једну руку од сребра и приковао на ту икону Мајке Божије. И то је чувена и прослављена икона Мајке Божије „Тројручица“, која се налази у манастиру Хиландару, која је игуманија Хиландара и цијеле Свете Горе. Ми смо се прије мјесец дана удостојили те велике радости и благодати, да вјерни препис те чудотворне иконе дође овдје у наш храм, да нас све благосиља, кријепи, тјеши и да Мајка Божија буде покровитељица и овога храма, и овога града. И на томе смо неизмјерно благодарни Господу, благодарни нашем Митрополиту који је дао благослов да та светиња овдје дође, благодарни игуману Хиландарском и свој брати његовој, као и породици Шћепановић, чијом љубављу и жртвом је та икона израђена.“

Данас наша Спрпска Православна Црква прославља и двије мученице Христове из нашега рода. Свету Злату Мегленску и Свету Босиљку из Пасјана, код Гњилана са Косова. Отац Слободан говорио је и о њиховом страдању.

„Поред тога што су имале чисту душу и чисто срце, испуњено вјером и љубављу према Господу своме, њима је Господ, и једној и другој подарио и дивну красоту тјела, па су, у првом случају, Турци, а у другом Шиптари, задивљени њиховом љепотом, покушали да их натјерају да се одрекну у Христа, а они да уживају њиховој тјелесној љепоти. И они су то одлучно одбиле. А како су то могле те двије нејаке крхке дјевојке? Зато што је њихово срце било испуњено тврдом вјером, вјером у Христа Господа, који је побиједио смрт својом смрћу и васкрсењем. И испуњене те вјере, оне се нису побојале ни страдања, ни смрти, него су до краја остале вјерне Господу своме. И једна и друга мученички су пострадале и биле обије сасјечене на комаде. Али њихов спомен је трајан, њих је Господ прославио као своје мученице и њихове свете мошти до данас свједоче ту силу Христову, силу вјечнога живота, силу васкрсења.“

Данашње Јеванђеље по Луку говори о Христовом чуду у граду Наину гдје је Господ подигао умрлога младиће из мртвих. Прота Слободан каже да су свједоци тога знамења и срцем и душом осјетили да међу њима стоји неко ко је јачи и од смрти.

„А Господ је и дошао на овај свијет управо зато да све људе ослободи од смрти, трулежности и пропадљивости, које су последица гријеха наших прародитеља. А онда смо тај гријех, генерације за генерацијом, умножавале. И све је веће бивало и страдање људскога рода. Господ је дошао, смрт је поразио својом смрћу, ради сваког од нас пролио своју пречисту крв на часноме крсту, а онда васкрсењем својим, разорио окове смрти, окове ада, и свакоме човјеку, сваком људском створењу које вјерује у Христа Господа, који се крсти у име Свете Тројице, отворио пут у васкрсење из мртвих и живот вјечни. И од тада више смрт није крај, него је само прелазак, нови почетак, прелазак из овога пропадљивог и трулежног у оно вјечно и непролазно. А Господ је обећао да ће поново доћи, и да ће судити и живима и мртвима, и да ће бити опште васкрсење мртвих, и да Царству Његовоме неће бити краја.

Зато, угледајући се на све Свете, на данашње Свете оце Седмог васељенског сабора, угледајући се на све те мученице, Злату и Босиљку, да и ми имамо вјеру у Господа нашега. Да имамо повјерење у Његову ријеч која је истинита, која је тврда као стијена, и да живимо, да се трудимо да живимо хришћански по заповијестима Божијим, да би смо се и ми удостоијли те радости непролазне, Царства небескога и вјечнога живота.“

Отац Слободан у завршном дијелу своје бесједе осврнуо се и на велики губитак који је наш храм и наша заједница имала ових дана.

„У овај свети дан не можемо, драга браћо и сестре, а да не поменемо нашег брата који је блистао и сијао љепотом и топлином управо те вјере у живот вјечни, у васкрсење, који ту радост није могао да сакрије, која је блистала са његовог лица, из његових очију. То је наш недавно преминули брат Никола Никица Коваћевић, који је био један од најревностнијих чланова ове наше литургијске заједнице и који ће нам свима много недостајати. Све нас је потресла вијест о његовом упокојењу, зато што се то десило изненада. И обично тако и буде када се то деси изненада. Посебно је тешко породици, наравно и свим пријатељима умрлога. Али Господ брзо шаље и своју утјеху. Када само погледамо било коју фотографију ових дана, а стално их прелиставамо, нашега Никице, опет тај његов блажени осмјех све нас тјеши. Недостајаће нам свима. Посебно ће недостајати дјеци, која су била његови најбољи другови, а и он сам својом добротом, својом љубављу, својим чистим срцем био и остао једно велико дјете.

И Господ је заиста њега, због те његове доброте, љубави, вјере којом је блистао, удостоио да се упокоји на један несвакидашњи начин. Он је, као и сваки хришћанин, као сваки од нас, имао велику жељу да посјети Свету земљу и сва она мјеста која је Господ наш својим Божанским стопама освештао. Једном је прије двије годне требао да крене, па се тамо заратило. И сада је опет тамо криза, као и увијек у том дијелу свјета, па је страховао да ли ће успјети да оде, да се опет нешто не откаже то путовање. Па је чак знао да каже пријатељима својим: „Ма само да видим Јерусалим, па онда могу и да умрем.“

И удостоио га је Господ да дође у Свету земљу управо тога дана када се упокојио. Да буде на Светој Литургији, на гробу Господњем, да се причести Пречистим Тајнама Тијела и Крви Господње на том најсветијем мјесту, истога дана да оде на друго мјесто гдје се пројавила сила Васкрсења Христовог – на гроб Лазара четвородневног у Витанији. И ту светињу да види, да цјелива, да се поклони. Па је истога дана са осталим ходочасницима отишао на Јордан и погрузио се у светим водама Јордана, а онда се успео на Гору Кушања изнад Јерихона, гдје се налази чудесни манастир у стијени. И тој светињи се поклонио и са те горе узнио се у Небески Јерусалим.

Заиста, овако, људи који су вјерујући, који су хришћани, чини ми се да би се свако од нас сагласио и да би волио да и он на такав начин оде ка Господу. Али, само се ријетки тога удостојавају. Ријетки који су били чистога срца и искрене вјере, какав је управо био наш брат Никица.

Ми се свакога дана на богослужењима, тако и данас на овој Светој Литургији, молимо Господу да крај нашега живота буде хришћански, без бола, непостидан и миран. И управо такве кончине је Господ удостојио нашега брата Никицу. Нека његова прелијепа и благословена душа радује се непролазном радошћу Царства у Небеском Јерусалиму.

Све нас он види и чује и сада. Молитвени поздрав шаљајемо њему, као што се и он моли за нас. А и овдје ћемо га вјечно памтити, молити се за њега. И сигуран сам осјећати увјек, након те молитве, ту искрену радост која је красила њега и његово срце. Његовој честитој породици Господ да подари утјеху, добро здравље и сваки напредак, а нашем брату Никици вјечан спомен и Царство Небеско.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На празник Светог апостола Томе, у недјељу 19. октобра, прослављена је слава храма посвећена овом ученику Господњем у црмничком селу Лимљани.

Светом литургијом је началствовао протојереј Богољуб Миловановић из Инђије (Епархија сремска), уз саслужење пароха црмничког, свештеника Крста Пламенца.

На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и преломљен је славски колач, а потом се сабранима кратким словом обратио отац Богољуб.

”Кажу свети Оци за Светог апостола Тому да се он наневеровао за читав свет. По промислу Божијем он је се јавио да би показао истинитост рана Христових, истинитост постојања Господњег и кажу да је он поверовао и показао своје неверство после веровање да би и ми могли да верујемо, односно читав свет кроз своју историју”, рекао је отац Богољуб.

Поучивши да је вјера Светог апостола Томе вјера свих нас, он је подсјетио да је Свети апостол Тома био први који је показао своју веру и први рекао: ”Хајдемо сви да пострадамо са Њим”, када је Господ рекао ученицима да ће доћи дан Његовог страдања.

”Први који је показао своју веру и његова вера јесте управо вера свих нас. Ми се данас налазимо у његовом храму у дан његовог празника, по промислу Божијем, а све се дешава по промислу Божијем.”

Отац Богољуб је нагласио да је вјера темељ нашег живота у Христу, те да ако је темељ добар, онда се сва искушења која наилазе у животу, превазилазе.

”Тако ево и овај храм, који је склизнуо, Његовим промислом се није померио, остао какав јесте, а то је опет слика промисла Божијег, јер нема дана да и ми не склизнемо по неким нашим греховима и слабостима, али кад имамо добар темељ, као што има овај храм, а то је темељ вере и љубави, темељ чојства и јунаштва као што ви овде имате, а није лако у овим местима живети али као што каже владика Атанасије за Херцеговину – свака травка која изађе из овог камена мора бити чудотворна и лековита, тако и ови људи морају бити квалитетни и добри. Кад имамо добар темељ, и кад склизнемо из нашег живота, важно је да смо се задржали.”

Изразивши радост због данашњег служења у овом светом храму и сусрета са људима, отац Богољуб је на крају свима честитао празник и пожелио молитвено заступништво Светог апостола Томе и свих светих.

Славске дарове за овогодишњу славу принио је господин Илија Клисић са породицом, а за наредну годину кумство је преузео господин Гојко Клисић.

Славско сабрање је настављено код домаћина славе Илије Клисића.

Црква Светог апостола Томе у Лимљанима потиче из 17. вијека. Због обилних падавина које су честе у овом крају, честа је и појава клизишта, па је тако судбину мјеста са народом дијелио и овај храм. По предању, 1896. године, црква је склизнула са свог првобитног положаја и заједно са бријегом на којем је саграђена, помјерила се стотињак метара ниже. У црквеној порти налазе се стари стећци из 15. вијека. Црква је преживјела велики земљотрес 1979. године и остала нетакнута.

Текст: Оливера Балабан

У Недељу 19 по Духовима, а у дану када наша Православна Црква прославља Апостола Тому, отац Младен Томовић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му отац Слободан Зековић и отац Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб.

Отац Младен је у својој бесједи изреченој након што је прочитао зачало из Светог Јеванђеља говорио о животу Светог Апостола Томе. О његовом невјеровању и тренутку када је васкрслог Христа лично додирнуо. Говорио је о чудесном догађају када су апостоли, након што је Божијом промишљу Апостол Тома закаснио на погреб Пресвете Богородице, они отворили Њен гроб и нису је затекли у њему. Свети Апостол Тома, одлази у Индију по благослову Божијим и тамо проповиједа Јеванђеље. Многе је преобратио у вјеру хришћанску и много ученика имао у самој Индији.

Отац Младен нас у својим бесједама изнова и изнова подсјећа да морамо имати љубави једни према другима.

„Морамо једни друге да љубимо и да једни друге волимо, разликујући, понављам, гријех од човјека и молеће се Богу да нам Бог даје снаге. А даће нам снаге ако будемо у храм Божији долазили и Богу се молили да сиђе Божија благодат на нас. И онда нам та благодат помаже. Дух Свети нам помаже да ми својим умом, својим духом и душом својом сагледавамо, и да онда можемо да разликујемо човјека од гријеха. И тако на тај начин можемо најбоље да расуђујемо и да не осуђујемо брата свога. Када свога брата осуђујемо, онда благодат која је на нама, која сиђе на нас људе одлази, не задржава се и онда ми остајемо сами. Суштински никад нисмо сами, Бог је увијек са нама, али промисао Божија буде да останемо сами, онда смо подобни, онда нас може ђаво нападати и онда ми сами својим снагама не можемо ништа учинити. Увијек то иде у нешто лоше. Ми сами по својој природи смо грешни и падамо у гријех, тако да оно што треба да радимо јесте да водимо рачуна да не осудђујемо своју браћу и сестре, него да се за њих Богу молимо. Да увијек тражимо и да гледамо да нађемо оправдање на тога свога брата, али оправдање не у гријеху, него оправдање у љубави према њему. На тај начин можемо правило расуђивати. На тај начин можемо и своме брату и себи помоћи. Јер када смо у гријеху, онда имамо то тешко бреме на себе, и то није природно стаље човјека. И онда ми не можемо да помогнемо никоме, јер не можемо себи помоћи, а камоли некоме другоме.

Зато је ту Црква Христова, зато су ту Свети Апостоли, зато је ту Свето Јеванђеље, Свето Писмо и дјела апостолска која нама помажу. Зато читајући Јеванђеље, читајући дјела апостолска, читајући свете посланице, ми себе учимо вјери, утврђујемо се у вјери, и у тој нашој вјери, и кроз ту нашу вјеру себе спасавамо.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У парохијском дому у Сутомору, у организацији Црквене општине спичанско-мишићке и Друштва добровољних давалаца крви „Свети Јован Владимир“, а у сарадњи са Заводом за трансфузију крви Црне Горе из Подгорице, организована је данас акција добровољног давања крви. Прикупљено је 46 јединица крви.

Славко Клисић из ДДДК „Свети Јован Владимир“ казао је да је поносан на све даваоце који су данас дошли да дарују своју крв. Свака акција, наглашава Клисић, показује да расте свијест о значају давалаштва и да је број хуманих људи који се одазива овим акцијама све већи. Ово је најљепши облик заједништва, каже он, надајући се да ће ово дружење у знаку доброчинства бити настављено и наредних година, са још већим одзивом.

Текст/фото: Дејан Вукић

У Храму Светог Николе у Забесу, у Бољевићима (Црмница) јуче је прослављен празник Светих Стефана и Јелене Штиљановића.

Свету Литургију служио је јеромонах Никон, игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима, уз саслужење јереја Крста Пламенца, пароха црмничког, те учешће монаштва и вјерног народа.

Сабранимана литургијском сабрању бесједом се  обратио отац Никон.

Подсјетивши на житије Светог Стефана Штиљановића, отац Никон је рекао да се Свети Стефан родио недалеко од Храма Светог Николе у Забесу, али да је без обзира на то, далеко познатији у Срему, Славонији, па све до Будима.

”Свети деспот Стефан био је једна изузетна личност, прије свега велики јунак и родољуб, који се може упоредити са великим косовским јунацима. Био је и један од највећих хришћанских владара, попут Светог Александра Невског, великог руског кнеза, или нашег Светог Јована Владимира. Има један интересантан детаљ из његовог житија. Ми Срби смо кроз историју често имали велике људе који су били поштовани и код Турака и других народа са којима смо се борили, тако да једном приликом када је деспот Стефан био заробљен, паша турски је урадио нешто интересантно, он је дао новац да се овај велики јунак откупи, јер је сматрао да није пристојно да један такав дивни и величанствени јунак буде погубљен”, рекао је отац Никон.

Наглашавајући светитељеве хришћанске врлине  отац Никон је рекао да је Свети Стефан Штиљановић ишао путем наших светих предака, упутивши да и ми треба да чинимо исто.

”Он треба да нам буде примјер, посебно нама који живимо у овим крајевима, јер је на неки начин и заштитник овог краја. Треба да слиједимо његов примјер, јер бити Србин значи бити светосавац, а бити светосавац значи бити хришћанин. Није довољно само бити крштен, већ своје крштење треба да стално чинимо активним кроз редован и активан црквени живот. Бити хришћанин значи редовно ићи у цркву на Свету Литургију, молити се Богу, постити постове које је Црква установила, кајати се за своје гријехе и трудити се да живимо по јеванђељским врлинама, а тако ћемо и ми подражавати лик светитеља кога данас славимо.”

Поучивши да данас Црква Христова прославља и Свету Јелену, супругу Светог Стефана, он је казао да овај свети брачни пар представља прави примјер хришћанског брака заснованог на вјери, љубави и заједничком подвигу.

Игуман доњобрчелски је на крају бесједе призвао благослов Божији на све присутне и честитао празник.

На крају Свете Литургије освештани су славски дарови и пререзан је славски колач.

Овогодишњи домаћин славе био је господин Жељко Поповић, а дио колача и кумство за наредну годину преузели су сви Забешани, саборно.

Заједничарење је настављено за трпезом љубави у Вирпазару.

Текст: Оливера Балабан

Протојереј Љубомир Јовановић началствовао је Светом Литургијом која је, у Недељу 18. по Духовима, а у дану када наша Црква прославља Преподобног Киријака Отшелника – Михољдан, служена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Младен Томовић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Данашње Јеванђеље по Луки, зачало 17. (5,1-11), како каже отац Слободан у својој бесједи, описује један догађај са почетка Христове проповједи. Видјевши двије лађе које стоје украј језера и рибаре који бијаху изашли из њих и испираху мреже, Господ уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да је одмакне мало од обале. И сједе и поучаваше народ из лађе.

„А када је завршио своју бесједу, Господ који својим свевидећим оком види сву творевину и свакога човјека и који зна сваку сакривену мисао нашега срца, свакако је видио и велики труд који су ови рибари цијеле ноћи уложили, покушавајући да улове рибу, јер су од тога заната живјели, хранили себе и своје породице. И видио је да су се мучили цијеле ноћи без успјеха. И затражи Господ од Симона да пође у дубину и поново баци своје мреже. А Симон који је поштовао Христа као учитеља, као мудрога човјека, и сам слушајући његову проповијед, није се успротивио, него је послушан био тој ријечи Христовој, рекавши му „Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу.”  И одоше у дубину, бацише мреже, и толико се напунише мреже, да Петар није могао сам да их извади у барку, него је позвоо и своје пријатеље, Јакова и Јована, синове Зеведејеве.

Запрепашћен Петар тим чудом које се пред њима збило, он и не благодари Господу на томе великоме дару које га је удостојио, него свјестан да пред њим стоји неко који је више од овога свјета, он му говори: „Господе, ја сам грешан човјек и нисам достојан да ти будеш овдје у мојој барци.“ А Господ га тјеши и упућује му ријечи: „Не бој се, од сада ћеш људе ловити.”

Из овог данашњег Јеванђелског читања видимо да када је благослов Божији на нама, када је Господ са нама, да онда сваки посао, свако дјело које чинимо бива успјешно, а исто тако када се ослањамо само на себе и на своје силе и способности, да много пута, иако улажемо велики труд, он буде без успјеха. И зато нас данашње Јеванђеље учи да у свему што радимо, у свакоме послу, у свакоме дјелу, да увјек на почетку призивамо име Господње и тражимо благослов Божији за све што радимо. Тако чинећи, везујући се срцем својим за Господа, увидјећемо да ће свако наше дјело које радимо, сваки посао, ићи много лакше, много боље и успјешније.“

Ово Свето Јеванђеље које тумаче Свети и Богонадахнути оци Цркве, наставља прота Слободан, има такође у себе и дубљи духовни смисао.

„Ово море по којем су пловили рибари, оно представља наш живот овдје на земљи, на земљи која лежи у злу и безакоњу и које је, то море животно свакога од нас, пуно разних искушења и опасности. Ова барка која по томе мору плови, јесте Црква Христова, која је барка нашега спасења, а мреже које ученици Христови, свети апостоли бацају, јесу мреже Светога Јеванђеља, ријечи Господње, којима су они заиста постали ловци људи, и у те благодатне Јеванђелске мреже уловили цијелу васељену.

И један и други смисо данашњега Јеванђеља итекако су важни за наш живот, за наше вјечно спасење. Зато да увијек призивамо име Господње. Да се трудимо да будемо увијек вјерна чеда Цркве Христове која је наша мајка и сигурна лађа спасења. Цркве која нас води крајњем циљу нашег живота, ка Царству Небескоме, којега Господ нека би нас све удостојио.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Отац Младен Томовић служио је Свету Литургију на Михољске задушнице у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживао му је отац Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарали су Радмила Вујановић и Маријана Јоксимовић.

По завршетку Свете Литургије служен је парастос.

Осим Михољских или јесењих задушница, у календару Српске православне цркве постоје још и Духовске или љетне задушнице, прољећне задушнице – у седмици прије почетка Великог поста и Митровске или зимске задушнице.

Текст/фото: Дејан Вукић

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вјечни,
и све упокојене у побожности и вјери,
и опрости им свако сагријешење,
хотимично и нехотимично,
што сагријешише ријечју, или дјелом, или мишљу.

Усели их у мјеста свијетла,
у мјеста свјежине, у мјеста одмора,
одакле одбјеже свака мука, жалост и уздисање,
гдје гледање Лица Твога
весели све од вијека свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вјечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, служио је данас Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима, поводом славе ове свете обитељи.

Митрополит Јоаникије је истакао да данас имамо велику духовну радост због освећења два параклиса при Цркви Светога Сергија- сјеверни који је посвећен Светоме Сави и јужни посвећен преподобним оцима Кијевопечерске Лавре.

Говорећи о Светом Сергију Радоњешком Митрополит је рекао да је тај светитељ био духовни вођа свог руског народа, од великог угледа и ауторитета још за вријеме свог земног живота, али и да је „прерастао“ свој народ, те да припада цијелом човјечанству, као и наш Свети Сава.

.“Објединио је руски народ као што је Свети Сава објединио српски народ. Можемо просто гледати како се светитељи међу собом и препознају и како једни на друге личе, а сваки је опет посебан и свачији животни пут је нарочит и посебно интересантан и јединствен, али заиста јесте тако. Свети Сергије Радоњешки поред свих других руских светих, он је од највећег поштовања у руском народу“- рекао је Високопреосвећени владика и напоменуо да је и Свети Василије Острошки велики чудотворац и да пружа утјеху свима који му са вјером приступају.

Митрополит је навео да је овај манастир први у Српској Цркви посвећен том великом руском светитељу и да је велика радост што се ту молимо и узносимо молитве и на српском и на руском језику, јер смо сви у Христу Исусу једно и као православни хришћани представљамо нови Божји Израиљ.

„Не укидају се, наравно, те одлике свакога народа, сваки народ у Цркви Божијој доноси своје дарове, своју духовност и своју душевност, али све се то сједињује у Христу, драга браћо и сестре. И ево, данас смо ми овдје сједињени под високом гором Румијом, сједињени у Христу Исусу Господу нашем и прослављамо заједнички наше свете. Светога Сергија, Светога Саву, Свете преподобне и богоносне оце наше Антонија и Теодосија и остале кијевопечерске подвижнике и молимо се да Господ излије своју милост и на Украјину и на Русију и да да брзо помирење и мир и на цио свијет , јер видимо да то зависи – тај мир зависи од цијелога свијета. Наше је да се молимо Богу који је извор мира, извор љубави, извор милосрђа и помирења да излије своју благодат и своју милост.“

Митрополит Јоаникије је поучио да треба да се издигнемо изнад наших слабости и да се исповијешћу ослободимо терета гријеха да бисмо се Духом Светим обновили.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије на крају бесједе призвао је Божији благослов на мати Теодору и њено сестринство и пожелио им кријепости и снаге да изнесу и крст изградње ове свете обитељи, али и сопствени крст-да изграде своје душе, јер је то најважнија грађевина .

Текст: Лана Остојић

Фото/видео: Дејан Вукић

У понедељак 6. октобра, на празник Зачећа Светог Јована Претече и Крститеља – Ивањдан, биће служена Света Литургија у Саборном храму Светог Јована и Светог Николе у БОЉЕВИЋИМА.

Након Свете Литургије биће благосиљани славски дарови и одржан помен свим ктиторима и приложницима овога храма.

Света Литургија ће почети у 8.00 сати.