Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира на празник Светог великомученика Димитрија. На литургијске возгласе одговарали су Данило Масоничић и Маја Томић.

По завршетку Свете Литургије отац Љубомир освештао је славско жито и славске колаче вјерницима који прослављају Светог Димитрија као свога заштиника, и који су ове дарове принјели у славу Божију и част овог дивног Божијег угодника.

Свети Великомученик Димитрије

Родио се у Солуну, као једино дијете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цио Солун. Отац му је био солунски војвода и потајно је вјеровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући се да јавно исповиједа име Његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара.

Још као дијете, Димитрије је био упознат са вјером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. Када он одрасте, родитељи му умријеше, али му оставише велико имање и примјер богоугодног живота.

У то вријеме владао је цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст младог Димитрија, он га постави за царског намјесника цијелог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога.

Али, насупрот томе, вјерујући и сам у Христа, поче јавно исповиједати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намјесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу.

Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана, избоден копљима усред молитве, а тијело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком мјесту, где је касније неки велможа из Илирије, по имену Леонтије, који се излијечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву.

Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. Исцјелише се многи болесници посредством његових светих моштију.

Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцјелитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покровитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и вјерни славе овог великомученика вјерујући у његове исцјељитељске моћи које су многима помогле.

Тропар (глас 3):

Велика обрјете в бједах тја поборника всењенаја страстотерпче, јазики побјеждајушча; јакоже убо Лијеву низложнил јеси гордињу и на подвиг дерзновена, сотворил јеси Нестора, тако свјате Димитрије, Христу Богу молисја, даривати нам велију милост.

Текст/фото: Дејан Вукић

У сриједу, 5. новембра, на празник Светог апостола Јакова, на градском гробљу Гвозден бријег у Бару, сахрањен је Никола Никица Ковачевић из Бара, узорни хришћанин барске црквене заједнице, коју је Господ сабрао у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Опијело је служио Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Пајсије, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске.

Након одслуженог опијела Владика Пајсије се обратио сабранима око одра блаженог спомена брата Николе.

Његову бесједу преносимо у цјелости.

Владика Пајсије: Ко год је окусио небеску радост, не помишља да се врати овоземаљском животу

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин!

Ожалошћена породицо нашег драгог брата Николе, часни оци, преподобно монаштво, драга браћо и сестре!

”Читамо у житијама Светих како су, пошто су погубили једног мученика, његово свето тијело бацили на нечисто мјесто, да би га пси растрзали. А у том истом граду нашла се једна жена удовица, која је не бојећи се ни за свој живот, ни за живот свога сина, узела тијело овога мученика и часно га погребла. Касније га је пренијела у другу земљу и намјерила да сагради цркву у његов спомен и да његове чесне мошти положи у истој цркви. Када је већ почела градња цркве било је дошло вријеме да њен син иде у војску, а она  је замолила свога сина да не иде док се храм не заврши. И њен син је остао. Таман када је тај храм био при крају, он се разболио, врло изненадно и упокојио се. И ова часна жена, не љута на овога мученика, него у оном очају људском, у тузи људској, која је сваком човјеку природна и својствена, она се помолила мученику и казала: да је многа добра она њему учинила учинила, па јој је сада мало и нејасно  због чега се то баш њој десило, да оно једино дијете, син јединац којег је имала и који је био њен једини ослонац и нада у овоме животу, да и њега изгуби. И каже се да ју је након тога ухватио лак сан и јавио јој се овај свети мученик. И каже: „О добра жено, за све добро које си ти мени учинила, ја сам молио Бога нашега да твој син буде примљен у Његову војску и да Њему непрестано служи. И када је он то изрекао и сам син се њој јавио и рекао да видјећи оно блаженство небеско, не жели ни да се врати на земљу.”

”Са истом вјером и истим убјеђењем, ја мислим и да би брат наш Никола одговорио. Многи су растужени његовим одласком и његовим упокојењем, али сви ми вјерујемо да га је Бог удостојио онога вјечног живота који се не може поредити са овим овдје на земљи, и да ко год је видио, ко год је окусио тај небески живот и небеску радост, ни најмање не помишља да се врати у овоземаљски живот.”

”Због тога ми молимо Бога и вјерујемо да ће Бог душу његову са праведнима да уврсти, са свима светима из рода нашега. И као што је одлучио да га баш позове са најсветијег мјеста ове земље, из Светог града у којем је Он и сам страдао и куда је он сам ходио.”

”У име нашег митрополита, Његовог високопреосвештенства господина Јоаникија, желим породици да изразим ријечи саучешћа, као и у своје лично име. Нека је покој души драгом брату нашем Николи и нека му је вјечан помен у вјекове вјекова, амин.”

Отац Рафаило: Сви се поносимо што смо познавали Николу

Потом се сабранима обратио игуман манастира Подмаине, отац Рафаило.

”Ево, браћо и сестре, и у овом дану, велика могућност да се и сами примакнемо смрти, која је свакако и пред сваким од нас. Један од дана који су пред нама биће и наш дан и наше сријетање са оном тајном са којом се Никола срео у граду, у коме се та тајна смрти и разоткрила и сила њена уништила – врло моћним и конкретним дејством Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Јединородног Сина Божијег, који је ради нашега спасења од смрти, сишао и примио људску природу и божански моћно од власти смрти отргао, тако што је и сам окусио од ње. Да је ми, када дође тренутак да је по закону на овај начин окусимо, да не окусимо њену горчину, него гле тајне, гле дара, да окусимо сладост истинског живота.”

”Како рече наш владика Пајсије да они који окусе од те тајне још за живота и још док је дах у носу, продишу тим будућим вијеком и новим начином постојања, и дубоког и широког, небески високог дисања, они се не обрћу ка временом и пролазном.”

”Наш брат Никола је свакако, судећи по много чему, иако је добар дио његове личности, остао покривен велом тајне, што је, јако добро. Сви смо га знали, неко из овог, неко из оног угла, неко ближе, неко површније. У сваком случају вјерујем да је добар дио његове личности остао покривен тајном, да је како каже Свети апостол био сакривен његов живот, онај најдубљи у Христу и горе на небесима, гдје се Господ вазнио послије Своје смрти и Васкрсења, пропутивши свима нама да можемо небески да живимо, слутећи ту пуноћу још у времену, а живећи унутар простора Цркве, у којем нам се отвара Царство Небеско, а онда, по смрти, да се винемо у та небеса која нам је Син Божији отворио и даровао.”

”И заиста, на њему се могло видјети — у оним угловима његовог мистичног осмјеха, врло тајанственог. Ја га искрено нисам познавао раније. Наши сусрети су апсолутно били литургијског и карактера и динамике, али имао је нешто тајанствено, необјашњиво на лицу. Тај један осмјех који је постојан, чак и у неким провјерама Богом допуштеним, не једноставним, није се изгубио, него још више продубио и све нас је зарио њиме. Дубоко вјерујем да га сви имамо у памћењу срца тако насмијаног.”

”Оно што ми је једно лично свједочење које желим да подијелим са вама је један догађај, а везан за доношење одлуке његове ћерке Тамаре да крене за Христом – утврђеним монашким путем. И до тада га нисам познавао, ни видио, ни чуо. Тамара тих дана треба да саопшти породици своју одлуку, али нисмо знали каква ће реакција бити на њу, посебно на овим нашим просторима, знате, то није увијек ни радо ни лако прихваћено и често све то прате и одређене непријатне реакције. Међутим, када је Тамара саопштила породици своју одлуку, Никола и цијела породица, они су то врло мирно прихватили, дајући на прву благослов срца.”

”Као што је Свети апостол Јаков, јерусалимски епископ, кога, не случајно, данас прослављамо и који, дубоко вјерујемо прима његову душу као први епископ јерусалимски да га уведе у онај горњи Јерусалим, као што је он узео Господа Сина Дјеве на свој удио, као Син Јосифа обручника, тако је и наш Никола дао своје чедо Христу, дајући пуни благослов. И он и његова супруга и Тамарина сестра и брат. Они су ушли, вјерујем, у једну дубљу заједницу са Христом, дајући благослов њиховом чаду, да припада Христу и да му се посвети потпуно.”

”Вјерујем да је ту примио велики благослов, који му је касније отворио и дубине срца и укључио га у она чудесна струјања са његовом братијом из Одигитрије, Мајке Божије, која га је водила свештеним путевима, обилазећи светиње, како наше помјесне Цркве, тако и шире. Све је то возглављено поклоњењем Светоме граду и упокојењем у њему. Сви знамо да је то немало знамење и велики благослов и сви се некако тајно поносимо што смо га познавали и мило нам је да је тако скончао времени живот, а тихо и дубоко вјерујемо да је већ започео да живи, да дише са још ширим осмјехом гледајући још ближе и ближе Лице које сија бесмртном светлошћу и којега је још овде обасјавало, радовало и кријепило. Богу нашем Христу Васкрсломе са Оцем и Духом нека је част и поклоњење, а брату нашем Николи вјечан спомен, а дај Боже до сусрета на дан општег васкрсења да и ми заједно са њим насмијани пјевамо благодарствене химне у небеском Царству коме неће бити краја.”

Немања Ковачевић: Најсрећнији је био када је походио Косово и Метохију

У име породице сабранима се обратио Николин син Немања.

”Стигао је мој тата. Стигао је из Свете земље, са пута вјечности. ’Још да видим Јерусалим и могу да умрем‘, говорио је пред пут. И ево га данас, из мјеста гдје се молитве уздижу право у небо.”

”Преосвећени Владико Пајсије, уважено свештенство и монаштво, драги пријатељи, родбино, кумови и сви који сте дошли да се опростите од мога оца Николе, хвала вам што сте ту да га загрлимо срцем и испратимо љубављу, баш у ту вјечност којој је живот посветио.”

”Окупили смо се данас због њега, због човјека који је волио тихо, помагао несебично и живио тако да остави траг у свакоме. Неће, тата, ово што имам да кажем бити дуго, јер љубав коју си нам пружио говори више од хиљаду изговорених ријечи. Твоја добра дјела говоре за тебе боље него што ћу ја икада моћи.”

”Наш Никола је рођен у Рогозници, у Хрватској, 1. августа 1958. године, у породици Ковачевић, од оца Томе и мајке Војне. Уз сестру Нелу одрастао је у дому гдје су поштење, рад и љубав према ближњима били темељ њиховог одрастања. Иако је само првих мјесец дана живота провео у Рогозници, гдје је његов отац служио морнарицу, то мјесто никада није престало бити дио њега. Тамо је проводио распусте, љетње дане и прве радости дјетињства, и те успомене су га гријале кроз цијели живот.”

”У Бару је одрастао, започео своје прве кошаркашке кораке и отворио пут љубави према спорту која га је пратила читав живот. Ступио је у брачну заједницу са Тањом, из које се родило троје дјеце: моје сестре Добрила и Тамара и ја. Заједно су градили живот пун љубави, поштовања и заједништва. Био је стуб наше породице, капетан нашег брода. Цијели живот је остао у Бару, јер коме је требала боља лука? Био је тврди Баранин меког срца, а ове улице су га познавале – његов корак, поздрав и загрљај.”

”А најсрећнији је био када је походио свету, српску земљу – Косово и Метохију. И вјерујемо да је баш ту открио како се задобија Царство Небеско.”

”Одани и пожртвовани супруг, узоран син, брижни брат, пажљив ујак, тетак и стриц, честити кум, предан колега, талентовани кошаркаш, вјеран пријатељ, топли комшија, дјечји херој, страствени навијач и чувар барских трибина, најбољи тата, човјек частан и племенит, великог срца и чисте душе.”

”Нећемо се ми данас опростити од те дјечије радости која нас је све опчињавала, и од смјеха који је спајао генерације. Ти си ту и бићеш ту. Е, мој тата, имао си се рашта и родити. Ако се икада удостојимо да дођемо тамо гдје си ти сада, ти нам само реци оно твоје препознатљиво ”шшш” да ти одма полетимо у загрљај. Вјечна ти слава и хвала. Христос Васкрсе!”

”У име породице Ковачевић се свима захваљујем што сте са нама овдје и што сте са нама били ту свих ових дана. Јер свако од вас представља један дио његове доброте, један тренутак, једну причу коју нам је оставио. ”

Текст: Оливера Балабан

Фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј Остоја Кнежевић началствовао је, на празник Светог апостола Јакава, заупокојеном Светом Литургијом која је у Саборном храму Светог Јована Владимира служена поводом упокојења нашег драгог брата у Христу Николе – Никице Ковачевића. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић, протојереј Никола Радовић, протојереј Александар Орландић, јереј Крсто Пламенац и јеромонах Михаило, настојатељ Манастира Костриковача. Молитвено учешће узео је и протојереј Марјан Петковски.

Након одслужене Свете Литургије, отац Остоја се обратио присутном народу и породици упокојеног Николе рекавши да смо данас сабрани у овом светом храму да учествујемо у небоземном сабору, највећем дару које нам је Господ оставио, и да се кроз Свету Литургију сјединимо са Господом, да се сјединимо једни са другима.

„А данас на ову Свету Службу нас је сабрао и наш драги Никола Ковачевић. У овај дан у који његово тијело предајемо мајци земљи, толико је природно и очекивано да је он у овој светињи данас, као што је био свакога дана свога живота, када је то могао и био у прилици. И да нас и данас, као и сваки пут, поготово нас са стране који смо овдје ређе долазили, заједно са овом светињом и са братством овога светога храма, угрије добротом, својом љепотом, својом љубављу и ширином свога срца, да у овој светињи направи мјесто за свакога ко у њу долази. Он, који је последњих дана и сати свога живота био житељ оног земаљског Јерусалима и ходио стопама које су освештане Господом нашим, Његовим животом и Његовим ходом овдје на земљи. И из тога земљског Јерусалима преселио се у онај вјечни. У онај вјечни град коме нијесу страшни ни пожари, ни поплаве, ни болести, ни страдања, нити ишта што је зло и нечисто улази у тај град небески, град вјечни, град Божији, у Царство Небеско.“

Отац Остоја је казао да нама људима није дато да узимамо у своје руке судове Божије, нити да дјелимо врт Господњи, наглашавајући да је једино Богу познато срце свакога човјека и тајне у срцу свакога човјека.

„Али оно што ми људи можемо да видимо, а и што нам је Богом дато, да су врлине љубави према Богу и љубави према ближњима, и доброта, и кротост, и жртвеност, и љубав, оно што човјека ставља пред Богом и чини га боголиким. Онда се можемо осмјелити да кажемо да је то управо Никола. Да је то управо тај човјек украшен тим врлинама. Овај дан, колико год био тежак, у њему проналазимо ту утјеху да ће управо све оно чиме нас је он миловао и љубио, бити још снажније из вјечности. И утјеха је наша то да су наши растанци привремени, да је наша истинска и суштинска отачбина тамо где се он сада налази. И то нека буде нада и утјеха свима, посебно његовим најближима, а њему нека Бог да Царства Небескога и пуноћу оне радости коју је и овдје предокушавао на земљи и живио њоме и зато је био тако диван и тако велики и тако радо увјек сретан од свакога од нас.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј-ставрофор др Милош Весин професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу, одржао је у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у суботу 1. новембра 2025 године, предавање на тему „Да ли и колико познајемо нашу дјецу?„

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј-ставрофор Милош Весин служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимир, у 21. Недељу по Духовима. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ који води професорица Маја Басарараб.

Јеванђелске и пастирске поуке присутним вјерницима на тему данашњег зачала из Светог Јеванђеља, о сијачу и сјемену, изговорио је прота Милош.

Иако би било ко од нас Господа Исуса Христа видио као сјајног аналитичара различитих личности људи и различитих карактера, управо је у овом јевађелском читању, наглашава у уводном слову своје проповиједи отац Милош, Господ показао своје сјајно познавање различитих људи по менталитету, по карактеру и по темпераменту.

„А како да нас не познаје кад нас је саздао. И као и у многим другим приликама, наш Спаситељ своју божанску науку заодијева у један контекст, у једну ситуацију, са којом је свако од његових слушалаца себе могао да поистовјети. Јер у оно вријеме свако је знао шта значи када човјек изађе на њиву своју да сиеје сјеме. И онда никада не зна шта ће бити са тим сјеменом. Другим ријечима, да ли ће година бити родна или неће. И Христос сада кроз такав један примјер, који је из свакодневице био познат Његовим савременицима, заправо износи једну много дубљу истину. Истину о томе какви су људи у односу на ријеч Божију. Јер нигдје се карактер, личност, али и темперамент, без обзира што нам је он дат, толико јасно не показују и не пројављују, него када је у питању наш однос према Богу, према ријечи Божијој, према ономе што би требало да буде закон наше свакодневице.

И онда каже, прво сјеме је пало покрај пута, и оно се погази и птице небеске позобаше га. И онда када је објашњавао својим ученицима, Христос им тумачи и каже, то су људи који приме ријеч Божију, међутим, врло брзо долази ђаво и узима то из њиховог срца, и они једноставно отпадну.“ Друго, сјеме падне на камен, али нема влаге и оно се осуши. За такве, Христос каже, то су људи који у почетку са радошћу повјерују, међутим, они немају коријена, немају влаге, и наравно, они онда тада не могу да донесу плода, јер због немања влаге, то сјеме угине. А, каже, онда постоје људи који су налик сјемену које падне у трње, приме ријеч са радошћу, крену да живе по Богу, међутим, онда их бриге овога свијета, земаљске сласти, богатства и све остало, толико занесу да једноставно сметну са ума оно што је главно, и своје приоритете поставе на један сасвим, сасвим другачији начин. Али, постоје и они који приме ријеч са радошћу, и каже Христос, у чистом и добром срцу држе је, и род доносе. И онда казује кључну ријеч. Како доносе род? У трпљењу. И ако бисмо погледали, шта је то што нама данас највише недостаје да би смо били као ова четврта група, па то је управо трпљење. А човјек, ако не уме да трпи, он никада у себе не може да изњедри снагу стрпљења. И зашто су људи толико данас нестрпљиви? Само из једног јединог разлога. Зато што више нико нити умије, нити хоће било шта да истрпи.

А не каже наша народна изрека узалуд. „Трпљен – спасен.“ Та изрека је дубоко библијски укоријењена, јер се позива на Христове речи, који је рекао: „Онај ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“

И хајде да видимо какви смо то ми сада, данас, у односу на ријеч Божију. Свако је, драги моји, данас, могао себе да препозна. Неко је налик оном сјемену које падне крај пута, птице небеске дођу и позобају га. Неко је налику оном сјемену које је на камену. Нема влаге. Шта значи влага? То значи постојаност, истрајност, упорност. Људи са овог поднебља, у ширем смислу говорено, се врло брзо и лако одушеве за нешто, али им хвали истрајност, хвали им „влага“.

Некада смо, можда, налик оном семену које падне у трње. Примимо са радошћу, желимо да живимо по Богу, желимо да нам је Божији закон, први закон на срцу, али бриге овога свијета нас угуше, а као резултат тих брига долази оно што је једна од најтежих и највећих мора данашњице, а то је свуда присутна огромна количина анксиозности. Ништа толико не изазива анксиозност, као претјерена брига, и то брига о оним стварима над којим уопште немамо никакву власт и никакву моћ. И узалуд се човјек брине око онога што сам не може да измијени.

Наравно, некада смо налик и оном сјемену које падне на добру земљу. Дакле, није човјек увијек у улози само једне врсте сјемена. Зашто? Зато што се човјек током живота мења. И онда као резултат тога постоје двије ријечи које људе објашњавају какви су.

Једна реч је репутација. Шта је репутација? Репутација је мишљење које други људи имају о нама. И то апсолутно не мора да има везе са стварним стањем и са истином. Према томе, не треба тежити стварању било какве репутације.

Али и она друга кључна ријеч, која је итекако важна, то је карактер. Човјек карактер ствара и његује га током читавог свог живота. Када се за некога каже да је то карактерна личност, онда се подразумијева да та личност, да та особа има истрајности, да има упорности. Другим ријечима, по језику данашњег Јеванђеља, то је неко ко има влаге у себе истрајности. Неко ко неће дозволити да га коров овог свијета угуши. Дакле, он успијева да побиједи све страхове у себи, све бриге које га окружују.

И он умије да донесе плод. Како? Са једне стране у радости, у чистоме срцу и у трпљењу. Није трпљење увек неминовно велика мука. То није несрећа. Трпљење је врлина која нам данас толико недостаје. И нака би Господ свима нама, свакоме по мјери наше снаге, љубави и издржљивости, молитвама Светог мученика Артемија, чији спомен данас славимо и Светог Герасима кефалонијског, подарио да имамо што више влаге у себи. Другим ријечима, издржљивости и упорности. Да нам Господ да, да савладамо све трње овога живота, другим ријечима да не поклекнемо пред малим или великим страховима, који чине читаву ту мозаичку структуру анксиозности.

И на крају, али не и последње, да нам Господ да, да увијек у радости чистога срца умијемо да трпимо, јер све је од Бога, а оно што је од Бога слађе је од меда. Тада и тек тада, драги моји, видјеће се да ли смо заиста постали личности, да ли смо успјели свој карактер да изградимо онако како је Господ наумио, а да то буде на наше спасење.“

По завршетку Свете Литургије отац Милош Весин захвалио се оцу Слободану Зековићу и оцу Љубомиру Јовановићу на дивној Литургији и њиховом евхаристијском гостопримству. Захвалио се и члановима хора „Свети Јован Владимир“, који су како каже прота Милош „величанствено пјевали“, као и свему народу који је заједно са оцима учествовао у Светој Литургији.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У дану када наша Света Саборна и Апостолска Црква Православна прославља Преподобног Прохора Пчињског, Светог пророка Јоила и Преподобног Јована Рилског, а уједно обиљежава и Задушнице јесење (митровске), које се одржавају у суботу пред Митровдан, Свету Литургују у барском саборном храму служио је протојереј Љубомир Јовановић. Молтвено учешће узео је протојереј Младен Томовић. По завршетку Свете Службе отац Љубомир и отац Младен одслужили су парастос за упокојене чија су имена уписана на почетку Свете Литургије.

Текст/фото: Дејан Вукић

На празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживао му је протојереј Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић, Данило Масоничић и Радмила Вујановић.

О два велика свјетила наше Цркве које данас прослављамо, у својој бесједи изреченој након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, говорио је отац Слободан.

„Свети Апостол Лука један од седамдесеторице „мањих апостола“ би је родом из Антиохије. Удостојио се да се сретне са Христом, да чује Његову благу ријеч спасења, да је прими у своје срце и да постане његов вјерни ученик. Читајући његово житије, видимо да је он био изузетно даровит и образован човек. Познавао је медицину и философију тога доба, а за њега постоји предање да је лијепо сликао и да је он утемељио хришћански иконопис. Да је прве иконе, и то иконе Мајке Божије и Светих Апостола Петра и Павла, он насликао, а онда су њему следовали иконописци кроз сву историју Цркве Христове до данас. И уживамо сви гледајући ове предивне ликове, и у овоме храму и у другим храмовима, нацртане и насликане рукама вјештих иконописаца и фрескописаца, који су се управо угледали на Светога Луку и њему се као небеском покровитељу молили да им Господ подари и усаврши их у том великом дару изображавања ликова светитеља, угодника Божијих и у осликавању лика Христовога и Мајке Божије.“

Још један угодник Божији из нашега рода кога данас прослављамо, дивни наследник Светих Апостола, који се надахњивао ријечју Божијом коју је записао Свети Лука, био је Свети Петар Цетињски.

„Свети Петар Цетињски један је од најдивнијих архијереја Цркве Српске, кога је Господ даровао нашем народу у оно тешко вријеме турскога ропства. И Свети Петар је надахнут духом Божијим, као некада Мојсије, Боговидац и Пророк, водио свој народ кроз ту пустињу ропства, страдања и патње. А није била само патња и страдање због насиља агаријанског, него је Свети Петар много страдао и патио због народне неслоге, због завађености племена, братстава, породица и због једног великог зла које се било укорјенило у нашем народу. Због крвне освете, због које су многе породице страдале и доводиле себе у опасност од истребљења. И Свети Петар није имао другога начина, нити друге моћи и силе, до силе ријечи Божије којом је кротио непокорни народ свој, Користио је силу ријечи, и благослова и клетве, и на тај начин успио колико је то било могуће да то велико зло умањи. Можда не у подпуности искорјени, али да га умањи и да умири завађена браства и да их окупи око имена Божијег.

Он је сву своју наду полагао на Господа, Њиме се кријепио и та сила Божија која је испунила његово срце, дала му је снагу да може да се супростави и спољним непријателјима, Турцима и Наполеону. Био је на челу једноо малог народа, гладног, босог, голог, без икакве силе од овога свијета. Без оружија је успио да се супростави таквим великим завојвачима, полажући наду не у силу и снагу своје војске, него полажући наду на Господа. И дао му је заиста Господ велику снагу и помоћ и благодат своју, па је у више наврата са својим народом успио да порази велике и љуте противнике.

Свети Петар Цетињски се удостојио да доживи дубоку старост и да мирно преда душу своју у руке Господа свога, коме је од свога дјетинства вјерно и са љубављу служио. И Господ га је брзо прославио. Још за живота га је народ поштовао као светога, али брзо се пројавила и светост његових моштију, нетрулежних, које и до данас сабирају вјерни народ са свих крајева свијета и преко којих се пројављује велика сила и благодат Божија.“

На крају је отац Слободан честитао данашњим свечарима, који светог Апостола Луку прослављају као своју крсну славу, срећен и благословен празник.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј-ставрофор др Милош Весин, професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, одржаће у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у суботу 1. новембра 2025 године у 19:00 часова предавање на тему „ДА ЛИ И КОЛИКО ПОЗНАЈЕМО СВОЈУ ДЈЕЦУ?„

Празник преподобне Мати Параскеве, Свете Петке, литургијски је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Младен Томовић.

Честитајући прразник свим свечарима који Свету Петку прослављају као своју крсну славу, отац Слободан је рекао да ево и после хиљаду година ми прослављамо спомен на ову дивну светитељку из нашег рода. И не само да је прослављамо данас, него ће њен спомен трајати до краја свијета и вијека, и биће све већи и љепши.

„Света Петка је од свога најранијег дјетињства била васпитавана у духу вјере православне од својих благочестивих родитеља. Дубоко је у своје срце примила све ријечи Светог Јеванђеља, па тако и ове које смо данас чули о мудрим и лудим дјевојкама. И она је од свога дјетињства следовала мудрим дјевојкама, које су у кандила својих душа, својих срдаца, сипале уље благочешћа, вјере, љубави и свих других Јеванђелских врлина, и на тај начин спремне чекале долазак Женика Христа. И она је дубоко у срце своје усадивши ове ријечи, од свога дјетињства чезнула да читави свој живот посвети Христу.

Али, прије него што је пошла на пут таквог подвига, она се са великом љубављу и поштовањем бринула о својим остарјелим и болесним родитељима, па тек када је после дуже болести кроз коју су они прошли, испратила своје родитеље пред Господа, а након што је најприје њен брат отишао у манастир поставши касније и епископ Јевтимије, и она пошла за њим. Њено срце је толико горело љубављу према Христу, да се она није могла задовољити боравком у неком манастиру, него је жудјела за већим подвигом. Па је отишла из свог родног краја, из околине Цариграда, у Палестину, у Свету земљу, у Јорданску пустињу. И тамо је деценије свога живота провела у молитвеном тиховању, у великом подвигу који је само Господу знан. А онда већ остарјела, пред крај свога живота, по савјету Ангела Божијег, који јој се јавио у пустињи, вратила се у свој родни крај и тамо провела своје последње дане живота, поучавајући и тјешећи благочестиве православне хришћане.

И Господ је њу због њене љубави, њенога труда, трпљења и подвига, и за живота обдарио великим благодатним даровима. А још се више благодат Божија пројавила после њенога упокојења преко њених светих и чудотворних моштију, око којих се до данашњега дана хиљаде и милиони људи окупљају сваке године. А њене мошти су у више градова и мјеста боравиле. Од Цариграда преко Трнова, Београда, да би већ дуже времена, а тако је и данас, почивале у православној Румунији, у граду Јашију, гдје се прије неколико дана прославио њен празник. Тамо је било и ходочасника из Црне Горе. Био је ове године и наш митрополит тамо, гдје се за њен празник по неколико стотина хиљада људи окупи. Таква се силна благодат преко њених моштију пројављује и сила Божија дјелује, а све то због огромне љубави, огромнога срца и вјере коју је Света Петка имала од свога најранијега дјетињства.

Нека би њене молитве биле са свима нама.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Свету Литургију у двадесету недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића и Младена Томовића и јереја Томислава Гајића из Ужица Епархија жичка.

У данашњи дан вршимо спомен Светих отаца VII васељенског сабора који су на овом сабору осудили иконоборачку јерес која је скоро два вијека потресала Цркву. Отац Слободан своју бесједу након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, започео је управао сјећањем на овај догађај, нагласивши да је та јерес изазвала велике немире и велики хаос.

„У току тога страдања Цркве од јеретика иконобораца, многи су и мученички пострадали бранећи поштовање светих икона. Али нема те силе овога свијета која може надјачати Цркву Христову, па је тако и ова јерес била поражена и осуђена, а православље је торжествено било утврђено и остало непоколебљиво кроз вијекове, и тако ће бити до краја свијета и вијека.“

Осврнувши се на страдање Светог Јована Дамаскина, који је много писао у одбрану светих икона, па био оклеветан код калифа у Дамаску и била му одсјечена десна рука, отац Слободан нас подсјећа на усрдну молитву коју је Свети Јован Дамаскин упућивао Мајци Божијој пред Њеном иконом коју је имао у своме дому.

„Мајка Божија је услишила његову молитву и исцјелила му одсјечену руку, а он је у знак благодарности израдио једну руку од сребра и приковао на ту икону Мајке Божије. И то је чувена и прослављена икона Мајке Божије „Тројручица“, која се налази у манастиру Хиландару, која је игуманија Хиландара и цијеле Свете Горе. Ми смо се прије мјесец дана удостојили те велике радости и благодати, да вјерни препис те чудотворне иконе дође овдје у наш храм, да нас све благосиља, кријепи, тјеши и да Мајка Божија буде покровитељица и овога храма, и овога града. И на томе смо неизмјерно благодарни Господу, благодарни нашем Митрополиту који је дао благослов да та светиња овдје дође, благодарни игуману Хиландарском и свој брати његовој, као и породици Шћепановић, чијом љубављу и жртвом је та икона израђена.“

Данас наша Спрпска Православна Црква прославља и двије мученице Христове из нашега рода. Свету Злату Мегленску и Свету Босиљку из Пасјана, код Гњилана са Косова. Отац Слободан говорио је и о њиховом страдању.

„Поред тога што су имале чисту душу и чисто срце, испуњено вјером и љубављу према Господу своме, њима је Господ, и једној и другој подарио и дивну красоту тјела, па су, у првом случају, Турци, а у другом Шиптари, задивљени њиховом љепотом, покушали да их натјерају да се одрекну у Христа, а они да уживају њиховој тјелесној љепоти. И они су то одлучно одбиле. А како су то могле те двије нејаке крхке дјевојке? Зато што је њихово срце било испуњено тврдом вјером, вјером у Христа Господа, који је побиједио смрт својом смрћу и васкрсењем. И испуњене те вјере, оне се нису побојале ни страдања, ни смрти, него су до краја остале вјерне Господу своме. И једна и друга мученички су пострадале и биле обије сасјечене на комаде. Али њихов спомен је трајан, њих је Господ прославио као своје мученице и њихове свете мошти до данас свједоче ту силу Христову, силу вјечнога живота, силу васкрсења.“

Данашње Јеванђеље по Луку говори о Христовом чуду у граду Наину гдје је Господ подигао умрлога младиће из мртвих. Прота Слободан каже да су свједоци тога знамења и срцем и душом осјетили да међу њима стоји неко ко је јачи и од смрти.

„А Господ је и дошао на овај свијет управо зато да све људе ослободи од смрти, трулежности и пропадљивости, које су последица гријеха наших прародитеља. А онда смо тај гријех, генерације за генерацијом, умножавале. И све је веће бивало и страдање људскога рода. Господ је дошао, смрт је поразио својом смрћу, ради сваког од нас пролио своју пречисту крв на часноме крсту, а онда васкрсењем својим, разорио окове смрти, окове ада, и свакоме човјеку, сваком људском створењу које вјерује у Христа Господа, који се крсти у име Свете Тројице, отворио пут у васкрсење из мртвих и живот вјечни. И од тада више смрт није крај, него је само прелазак, нови почетак, прелазак из овога пропадљивог и трулежног у оно вјечно и непролазно. А Господ је обећао да ће поново доћи, и да ће судити и живима и мртвима, и да ће бити опште васкрсење мртвих, и да Царству Његовоме неће бити краја.

Зато, угледајући се на све Свете, на данашње Свете оце Седмог васељенског сабора, угледајући се на све те мученице, Злату и Босиљку, да и ми имамо вјеру у Господа нашега. Да имамо повјерење у Његову ријеч која је истинита, која је тврда као стијена, и да живимо, да се трудимо да живимо хришћански по заповијестима Божијим, да би смо се и ми удостоијли те радости непролазне, Царства небескога и вјечнога живота.“

Отац Слободан у завршном дијелу своје бесједе осврнуо се и на велики губитак који је наш храм и наша заједница имала ових дана.

„У овај свети дан не можемо, драга браћо и сестре, а да не поменемо нашег брата који је блистао и сијао љепотом и топлином управо те вјере у живот вјечни, у васкрсење, који ту радост није могао да сакрије, која је блистала са његовог лица, из његових очију. То је наш недавно преминули брат Никола Никица Коваћевић, који је био један од најревностнијих чланова ове наше литургијске заједнице и који ће нам свима много недостајати. Све нас је потресла вијест о његовом упокојењу, зато што се то десило изненада. И обично тако и буде када се то деси изненада. Посебно је тешко породици, наравно и свим пријатељима умрлога. Али Господ брзо шаље и своју утјеху. Када само погледамо било коју фотографију ових дана, а стално их прелиставамо, нашега Никице, опет тај његов блажени осмјех све нас тјеши. Недостајаће нам свима. Посебно ће недостајати дјеци, која су била његови најбољи другови, а и он сам својом добротом, својом љубављу, својим чистим срцем био и остао једно велико дјете.

И Господ је заиста њега, због те његове доброте, љубави, вјере којом је блистао, удостоио да се упокоји на један несвакидашњи начин. Он је, као и сваки хришћанин, као сваки од нас, имао велику жељу да посјети Свету земљу и сва она мјеста која је Господ наш својим Божанским стопама освештао. Једном је прије двије годне требао да крене, па се тамо заратило. И сада је опет тамо криза, као и увијек у том дијелу свјета, па је страховао да ли ће успјети да оде, да се опет нешто не откаже то путовање. Па је чак знао да каже пријатељима својим: „Ма само да видим Јерусалим, па онда могу и да умрем.“

И удостоио га је Господ да дође у Свету земљу управо тога дана када се упокојио. Да буде на Светој Литургији, на гробу Господњем, да се причести Пречистим Тајнама Тијела и Крви Господње на том најсветијем мјесту, истога дана да оде на друго мјесто гдје се пројавила сила Васкрсења Христовог – на гроб Лазара четвородневног у Витанији. И ту светињу да види, да цјелива, да се поклони. Па је истога дана са осталим ходочасницима отишао на Јордан и погрузио се у светим водама Јордана, а онда се успео на Гору Кушања изнад Јерихона, гдје се налази чудесни манастир у стијени. И тој светињи се поклонио и са те горе узнио се у Небески Јерусалим.

Заиста, овако, људи који су вјерујући, који су хришћани, чини ми се да би се свако од нас сагласио и да би волио да и он на такав начин оде ка Господу. Али, само се ријетки тога удостојавају. Ријетки који су били чистога срца и искрене вјере, какав је управо био наш брат Никица.

Ми се свакога дана на богослужењима, тако и данас на овој Светој Литургији, молимо Господу да крај нашега живота буде хришћански, без бола, непостидан и миран. И управо такве кончине је Господ удостојио нашега брата Никицу. Нека његова прелијепа и благословена душа радује се непролазном радошћу Царства у Небеском Јерусалиму.

Све нас он види и чује и сада. Молитвени поздрав шаљајемо њему, као што се и он моли за нас. А и овдје ћемо га вјечно памтити, молити се за њега. И сигуран сам осјећати увјек, након те молитве, ту искрену радост која је красила њега и његово срце. Његовој честитој породици Господ да подари утјеху, добро здравље и сваки напредак, а нашем брату Никици вјечан спомен и Царство Небеско.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић