У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира, у недељу вече 30. новембра 2025. године представљене су књиге „Дуг љубави“ и „Усамљеност“ игумана Нектарија Морозова свештеника Руске Православне Цркве и старјешине цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову. Игуман Нектарије је црквени писац, публициста и аутор 19 књига. Такође је и предсједник фондације за социјалну подршку „Добри људи“, која помаже најсиромашнијима. О књигама је, поред аутора који је на крају и одговарао на постављена питаља, говорио и протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и уредник издавачке куће „Свевиђе“, која је и издавач књига за наше тржиште. Присутне је у уводном дијелу вечери поздравио домаћин, намјесник барски и старјешина Саборног храма Светог Јована Владимира протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У 25. недељу по духовима Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Младен Томовић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића и протојереја Љубомира Јовановића.

Причу из Јеванђеља о милостивом самарјанину и оној чувеној реченици „Ко је мој ближњи?“ у својој бесједи тумачио је протојереј Младен Томовић. Видимо кроз ову причу, каже отац Младен, да је неки човјек запао међу разбојнике када је ишао од Јерсалима до Јерихона и да су га они претукли и оставили на путу полумртвог. И онда видимо да је ту пролазио неки свештеник који се није окренуо на њега, па онда и Левит који је учинио исто, а онда на крају и Самарјанин који му је завио ране и пренио га до гостионице, гдје га је оставио да се о његовом трошку за овог човјека брину.

Свети оци тумаче ову причу, каже прота Младен, на начин, да свештеник представља Мојсијев закон, да Левит представља пророке, а да овај Самарјанин добри, који је пришао и помогао том човјеку, представља самог Господа.

„Самаријани су били људи који су живјели на тлу данашњег Израела, али које Јевреји нису вољели, јер су се они клањали неким другим „“боговима“ и нису поштовали Мојсијев закон. И зато су их Јевреји сматрали нечистима. А и сами Самаријани нису вољали Јевреје. Господ кроз ову причу хоће да нам поручи, да ми не треба да гледамо једни на друге кроз то које смо нације, како се зовемо, какве смо боје кожа или већ шта друго, него да у људима гледамо оно добро, да у људима гледамо лик Божији и да се према људима опходимо са љубављу. То је оно што Господ од нас тражи. Да сваког човјека гледамо да приволимо за правду Божију, за вјеру и да му помогнемо када можемо да му помогнемо. Прије свега, требамо да имамо разумијевање за човјека и да се Богу молимо за њега, а онда ако још можемо и да му нешто физички помогнемо, а имамо ту могућност, онда и то треба да урадимо.

Оно што нам Господ поручује јесте да ми треба да љубимо, не само оне своје ближње и оне које су нама најближи, него и непријатеље своје треба да волимо и непријатеље своје треба да благосиљамо. То је оно што Господ од нас очекује. Да се молимо за непријатеље своје. Зашто? Да би Господ и њих просвијетлио и да би њихова срца омекшао, да не иду тим злим путем и да немају те зле мисли и зла дјела према нама. Знамо кроз историју да су многи хришћани за вјеру Христову мученички пострадали управо од људи који су огрезли у грјеху. Од људи који нису вољели Христа, који су мрзјели Христа. И ти су људи гонили и ученике Његове и следбенике Његове. Али сами следбеници Христови, свети мученици, почев од светих апостола, па редом до данашњега дана, сви они молили су се увијек за своје непријатеље истим оним ријечима како се и Господ молио на Крсту: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“

По свему треба да се угледамо на Христа, на Мајку Његову и на све свете из рода нашега и из рода хришћанскога. И зато увијек требамо да имамо на уму да је сваки човјек створење Божије и да је сваки човјек саздан по лику Божијем и да не смијемо ми хришћани никога да мрзимо и да не требамо да имамо срџбу у срцу своме према брату своме. „

На крају се отац Младен осврнуо и на Божићни пост.

„Ово су дани, слава Богу, поста. Почео нам је Божићни пост. Да буде свима срећан почетак поста, да га у миру и љубави, у братској слози отпостимо, да се Богу молимо, да једни другима опростимо сагријешења и да тако измирени и у љубави загрљени дочекамо ако Бог да и рођење Христово.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у недељу, 30. новембра 2025 године са почетком у 19:00 часова биће представљене двије књиге игумана Нектарија Морозова, старjешинe цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову, „Дуг љубави“ и „Усамљеност“. Књиге је издала издавачка кућа Епархије будимљанско-никшићке „Свевиђе“. О књизи ће поред аутора говорити и уредник издавачке куће „Свевиђе“ протојереј-ставрофор Слободан Јокић.

У Недељу 24. по Духовима Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Младен Томовић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Тумачећи данашње зачало из Светог Јеванђеља које нам говори о два знаменита догађаја, два чудесна исцјељења, прво о жени болесној од течења крви, и друго о васкрсењу Јаирове кћери, отац Слободан у својој бесједи дајући нам увид у оба ова примјера, каже, да сила Божија и ријеч Божија итекако дјелују и у једном и у другом случају. Међутим, да ли ће на нама дјеловати и да ли ће се испунити оно за шта се ми молимо Господу, зависи и од наше вјере и од искрености наше молитве.

„Много пута се свакоме од нас деси, када се молимо и када обављамо своја молитвена правила, да се та молитва врши само језиком, а да је наше срце хладно, и да наше мисли лутају ко зна куда. Међутим, врло ријетко ће нам се десити да наше срце игра од милине и од топлине. А само таква молитва привлачи милост и благодат Божију. Она која тече из срца, искрено и са дубоком вјером. А такву вјеру и такву молитву имали су и Јаир и крвоточива жена, којима се Господ смиловао и наградио их за њихову вјеру и искрену молитву.“

Такве вјере и такве молитве да нам Господ свима подари, пожелио је прота Слободан свима присутнима на крају своје бесједе.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На празник Светог Нектарија Егинског Чудотворца, Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживао му је протојереј Младен Томовић. Молитвено учешће узео је протојереј Александар Орландић, а на литургијске возгласе одговарао је Василије Ускоковић. Након завршетка Свете Службе служен је акатист Светом Нектарију Егинском. Затим су оци освештали принесене славске колаче и славска жита вјерницима у славу Господњу и у част Светог Нектарија.

На крају је прота Слободан честитао празник овог, како је казао, дивног и нама блиског Светитеља. Светитеља који се упокојио прије једног вијека, који је био и остао дивни сасуд благодати Божије како за свога земнога живота, тако и након његовог упокојења, гдје се та Божија благодат још више пројавила преко његових светих и чудотворних моштију.

„Свети Нектарије је као ријетко ко био прогоњен, понижаван, клеветан, али сво то страдање он је подносио са великим трпљењем полажући наду на љубав и милост Божију, којом Господ милује свакога човјека. И у томе трпљењу провео је свој живот, непрестано славећи име Божије и трудећи се у тим тешким околностима у којима се налазио да буде од користи Цркви и вјерујућем народу Божијем. За његово трпљење, за његово страдање Господ га је обдарио великим духовним даровима. Његова молитва била је много моћна. Исцјељивала је та молитва најтеже болеснике, а после његовог упокојења још више га је Господ прославио. Посебно му је даровао благодат и дар духовни да молитвено помаже и исцјљује болеснике од рака. И у његовом манастиру на Егини има неколико хиљада записаних примјера чудесних исцјељења на молитве Светога Нектарија, а колико има оних незаписаних, то је само Богу познато.

Нека би Господ молитвама Светога Нектарија и нас све благословио, све наше немоћи и болести и душевне и тјелесне исцјелио, а ми да се угледамо на њега, на његову вјеру, његову љубав, његово трпљење, и изграђајући себе у тим врлинама, да и ми идемо сигурним путем спасења.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Сабор Светог Архангела Михаила и осталих Небесних сила Бестјелесних литургијски је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Светом Литургијом началствовао је отац Слободан Зековић уз саслуживање оца Љубомира Јовановића и оца Младена Томовића. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и Данило Масоничић, док је апостола читао Марко Орландић.

Овај празник Светих ангела Божијих, поред празника Светог Николе Мирликијског Чудотворца, највећи је празник који прославља вјерни православни народ као своју Крсну Славу,

Од најранијих времена људи су поштовали Свете Ангеле који су се, како отац Слободан наводи на почетку своје бесједе, небројно пута јављали људима и преносили глас Господњи и поруке Господње.

„Тако да имамо у Светом Писму, како Старога, тако и Новога Завјета, много таквих записаних примјера када су Ангели Божији јављали вољу Божију народу. Да само неке поменемо. Онај догађај који је посебно за нас спасоносан и радостан, а то је јављање Архангела Гаврила, Мајци Божијој у Назарету, Пресветој Дјеви Богородици, када јој је пренио благу вијест да ће се преко Ње оваплотити јединородни Син Божији, Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Па опет су Ангели Божији јавили и радосну вијест о рођењу Спаситељевом у Витлејему, и то су открили онима који су били најпростији, најчистији – пастирима Витлејемским у пољу Витлејемском. Мноштво ангелске војске им се јавило пјевајући небеску предивну пјесму: „Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Па опет је Архангел Божији Гаврило Светоме и праведноме Захарији донио благу вијест да ће се од њега и његове супруге Јелисавете родити претеча Господњи – Свети Јован Крститељ. Па су опет Ангели Божији јавили и најрадоснију вијест о Христовом Васкрсењу, најприје женама Мироносицама, а онда оне апостолима, а апостоли цијелој Васељени. И бројни су други примери.“

Међутим, каже прота Слободан, поштовањем Светих Ангела Божијих људи су у давнини често знали да то своје поштовање претворе у идолопоклонство.

„Да би се од таквог искушења Црква и хришћани сачували, најприје је Лаодикијски сабор, који је одржан неколико година прије Првог Васељенског сабора, утврдио исправно православно поштовање Небеских сила Бестјелесних. Касније је и велики и познати ученик апостола Павла, свети Дионисија Аеропагит, који је такође, као и његов учитељ апостол Павле, био удостојен гледања и откривења небеских тајни, записао у књизи о небеској хиерархији устројство и поредак Бестјелесних сила Небеских. Подијељени су у девет чинова – Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Силе, Власти, Херувими и Серафими. А на челу Свете Небеске војске Бестелесних сила стоји Архангел Михаило, чији сабор данас Срква православна прославља.

Када се један од Ангела Божијих, луцифер или сатана, погордио и отпао од Бога, и када је подигао побуну против Бога, тада је иступио Свети Архангел Михаило, који је изрекао оне потресне ријечи и возглас који ми на свакој Светој Литургији такође проузносимо.

„Пазимо, стојимо смјерно, стојимо са страхом, пред Богом живим.“

А онда су на тај његов позив војске небеских сила запјевале „Свет, свет, свет је Господ Саваот“. И тада су отпали анђео сатана и дио ангела које је он повукао со собом, били су свргнути с неба. И као што Господ данас каже у Јеванђељу „Видјех Сатану гдје паде са Неба као муња“. И тада, због своје гордости и због свога пада, од некада свијетлих анђела, они су постали мрачни демони, мрзитељи Бога и светиње, хулитељи светиње и они који човјека наговарају на зло и на одступање од Бога и заповијести Божијих.

Дакле, томе злу супроставио се Архангел Михаило, војвода Небеске војске, Небеских сила Бестјелесних, кога данас саборно прослављамо и коме се молимо. Њему и свим анђелима и Архангелима Божијим. Молимо се и нашим анђелима чуварима, јер сваки човјек на светоме крштењу добија анђела чувара, који га прати кроз читав живот. И треба да се молимо анђелу чувару своме, и свим Небеским силама Бестилесним на челу с Архангелом Михаилом, Гаврилом и осталима, да буду наши заступници пред Богом. А ми да се трудимо да по заповијестима Божијим живимо, јер ћемо тада и имати у пуноћи њихов благослов и њихову заштиту.“

По завршетку Свете Литургије оци су освештали Славске колаче и Славско жито које су вјерници принјели у Славу Господњу и част Светог Архангела Миахаила и осталих Небесних сила Бестјелесних.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Свету Литуригију у Саборном храму Светог Јована Владимира, у Недељу 23. по Духовима, у дану када наша православна Црква прославља обновљење храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц), служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић.

Данашње зачало нам казује причу о бјесомучнику из Гадере који бјеше запосједнут великим бројем демона. Отац Слободан у својој бесједи коју је изрекао након прочитаног зачала, наводи да је овај догађај још једна прича која говори о љубави, доброти и милости Божијој према људском роду. Господ је, каже прота Слободан, дошао на овај свијет да би, грјехом људским нарушену заједницу између Бога и човјека, опет обновио и ослободио нас од робовања гријеху, смрти и ђаволу.

„Својом смрћу Господ је смрт уништио, својом силом Божанском обеснажио сву силу демонску и ту исту благодат даровао свима који у Њега вјерују, у Њега се надају, који су крштени у име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светога, и који се труде свим бићем својим да по заповијестима Божијим живе.“

Чули смо из данашњега Јеванђеља у каквој биједи и јаду се налазио овај несретни човјек из Гадаре. И заиста, каже отац Слободан, нема тежег страдања, него што је страдање и мука људи који доспију у такво стање у каквој је био овај човјек. А то стање је да буду посједнути злим духом, односно да демони уђу у човјека. Велико понижење и муку трпи такав човјек. А Господ силом ријечи своје Божанске наређује демонима да изађу из њега. И демони моле Господа да их пусти у крдо свиња.

„Животиња не може да трпи толико присутство нечисте силе, па су зато свиње јурнуле у језеро и утопиле се, али човјек, као Боголико биће, може то да поднесе, зато што је по благодати Божијој човјек јачи од сваке силе демонске. Једино када та нечиста сила може да дјелује у човјеку, да у њега уђе, да њиме овлада, јесте онда када то ми сами допустимо. А како допуштамо то? Онда када чинимо гријех, када заборавимо на Бога, када идемо путем гријеха. Сваки гријех наш отвара по један прозор, по једна врата нашега бића, наше душе и нашег срца за уплив те нечисте демонске силе. И ко робује неком гријеху и изнова га стално понавља, он је роб тога гријеха, али роб и демона који га наговара на тај гријех. Дакле, Господ је нама свима као највећи дар дао слободу, слободну вољу, и да ми по тој слободи, од Бога нам дарованој, али која подразумива и одговорност, бирамо и сами одлучујемо како ћемо да живимо. Да ли ћемо ићи путем гријеха или путем заповијести Божијих и врлинског живота. И често се, дакле, може десити да они који су упорни у гријеху, који се противе Духу Божијем, буду посједнути злим духом.“

Зтим се отац Слободан осврнуо на велику опасност којој се излажу они који су склони сјуевјерју, гатању, врачању и другим разним облицима одпадности од Бога.

„Свједоци смо, посебно то свештеници могу да потврде, опасностима којима се излажу они који су склони сујевјерју, гатању, врачању, разним облицима некаквих, на жалост, овде код нас присутних источњачких култова. Јоге, медитације, разних гуруа, који се и овдје у нашем граду појављају. То су демонске слуге које човјека обмањују, увијек прикривени под неким плаштом добра, човјекољубља и некакве лажне љубави. Све је то за човјека примамљиво, а онда га исти они увлаче у ту причу која је потпуно страна духу Божијем. И тај човјек свјесно или несвјесно, одлазећи таквим људима, бавећи са таквим стварима, одлазећи код гатара, врачара, биоенергетичара, астролога, да не говорим о тим култовима, источњачким јогама, медитацијама и сличним стварима, одрича се Христа, одрича се Духа Светога, и онда врло лако у таквом стању може да дође управо у ово стање о каквом нам свједочи данашње Јеванђеље. У стање у коме је био и овај несретни човјек из Гадаре.

Зато, свега тога, драга браћо и сестре, да се чувамо. Слаби смо и немоћни и падамо често, али у томе паду не смијамо да останемо, него да се подигнемо, да кроз покајање сву нечистоту из свога срца, из своје душе избацимо и да увијек кроз покајање ударимо темељ и један нови почетак живота у Христу. И да будемо Господу благодарни на љубави Неговој и милости Неговој, коју богато излива према нама свакога дана.“

По завршетку Свете Литургије оци су освештали славско жито и славске колаче вјерницима који прослављају празник обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Ученици петог и шестог разреда Основне школе из Штрпца са Косова и Метохије, предвођени својим наставницима и вјероучитељем протојерејем-ставрофором Синишом Миленковићем, посјетили су данас 15.новембра Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару. Они се већ неколико дана налазе на поклоничком путовању у Црној Гори, током којег су обишли бројне светиње Митрополије Црногорско-приморске.
Драге госте са Косова и Метохије дочекао је и поздравио старјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Текст/фото: Дејан Вукић

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у недељу 9. новембра одржано је ауторско вече пјесника Невена Милаковића. Вече је отворио поздравним словом намјесник барски и старјешина Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након што је пјесник Невен Милаковић изрецитовао своју пјесму „Очев шамар“, о самом аутору и његовом досадашњем дјелу говорио је архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски протојереј Предраг Шћепановић. У наставку вечери, присутна публика могла је да ужива у пјесмама које је за ову прилику одабрао сам аутор.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Свету Литургију у барском саборном храму у недељу 22. по Духовима служио је протојереј Младен Томовић уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“

Говорећи присутнима на тему прочитаног зачала из Светог Јеванђеља које говори о богаташу и убогом Лазару, отац Младен каже да није богатство или сиромаштво оно што нас води у рај или пакао. Свакако, само богатсво нас лакше веже за овоземаљска угађања и страсти, али било је у овоме свјету и оних богатих који су ушли у рај, и оних сиромашних који нису ушли у рај.

„Има пуно сиромашних људи који читав свој живот проведу роптећи на Господа, буду неблагодарни, и Бога и заповијести Божије одбаце од себе. Живе тако што ће увијек кривити некога за то своје стање сиромаштва и свега што их је снашло, не трудећи се да пробају да заповијести Божије испоштују, да живе по Јеванђељу Христовом, и да не ропте, него да буду благодарани ономе што им је Бог дао. И такви људи, када тако живе не благодарећи Богу, и не живећи по заповијестима Божим, иако су сиромашни, неће ући у рај. Тако и богаташ, ако је благодаран Богу, ако захваљује Богу на том својем богатству, и то своје богатство троши и усмјерава на праве ствари, да Богу угоди и да своју душу узвиси у Царство Божије, и не везујући се уједно и за то своје богатство, он ће свакако наслиједити Царство Божије.

Видимо кроз ову причу, и можемо да закључимо, да је изузетно важно за нас да свој живот уподобимо Богу, да по тим заповијестима Божијим живимо, да носимо ту благодат у себи поштујући заповијести Божије. Да носимо ту благодат у себи и да ту благодат чувамо. А чуваћемо је, ако се будемо клонили свакога гријеха, ако не будемо роптали, ако не будемо осуђивали једни друге и ако не будемо имали. и не смијемо имати, зависти једни према другима. Да нисмо љубоморни једни на друге и да ту злобу имамо у себи, и да се клонимо тога, и да то отјерамо од себе. Углавном сви ти гријехови које ми људи имамо, они произлазе од тих наших мисли и помисли, па те мисли и помисли слијећу у срце и онда ми то прихватимо. Тај гријех прихватимо, нечисте мисли прихватимо и онда од њих учинимо и сами гријех на дјелу.

Требамо да своје мисли увијек саберемо на молитву, да будемо молитвени и у храму. Када смо у храму, ван храма, у кући својој, на послу и гдје год да се налазимо, да наш ум буде усресређен на молитву. Да се Богу молимо, а онда ћемо тако себе чувати да нам ђаво не убацује те неке зле мисли које ми онда прихватамо и онда чинимо и сами гријех. А онда тако из гријеха у гријех у потпуности изгубимо тај осјећај да и Бог постоји. Има пуно људи данас који су изгубили тај осјећај, који су изгубили осјећај смисла живота, изгубили су смисао зашто треба да се живи, због чега се живи у овоме свијету, па се одају разним пороцима и гријесима. Тако се одајући гријесима и пороцима као овај богаташ, сви они ако се не буде отријезнили завршит ће у паклу, а ту нема више помоћи, нема више ни покајања ни ничега. Зато је ова прича коју смо сада читали страшна и поучна и за нас упозоравајућа. Да ми кроз ову причу коју нам је Господ овдје изрекао сагледамо себе и да гледамо да свој живот промјенимо и да уподобимо самоме Господу.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић