У недјељу, 12.11.2006.љ.Г., на празник Светог Краља Милутина, на остацима чувеног Манастира Богородице Ратачке, на морској обали између Бара и Сутомора, на рту Ратац, уз саслужење барског и сутоморског свештенства игуман цетињског манастира јеромонах Лука служио је свету литургију којој је присуствовао велики број вјерника из Бара и Сутомора. У току литургије дјевојка из Сутомора, Јелена, приступивши светој тајни кршења, постала је нови члан Цркве Христове, добивши за своју небеску заштитницу Свету Царицу Јелену, која је, заједно са својим сином, Краљем Милутином и подигла овај манастир.
Иначе, ово је, својевремено, био највећи манастир у србском приморју и највећа од свих 40 задужбина краља Милутина. Срушен је 1468.г. топовима са млетачких галија, а докусурен 1571.г. турским заузимањем Бара. Данашњи остаци су само остаци крипте највеће манастирске цркве.
До прије пет година унутар олтарског дијела (који је сада закатанчен и узурпиран од стране римокатолика) постојао је ћирилични натпис на каменој плочи, која је разбијена неколико дана након првог обновљеног литургијског сабрања православних на манастирским темељима, што је наставак средњовјековне прозелитске праксе на овим просторима, јер је таквих случајева уклањања ћириличних натписа са православних цркава и манастира било и раније
У послијеподневним сатима, у парохијском дому на Тополици, игуман Лука је одржао предавање на тему „Литургија – тајна царства“.
Предавање је било организовано у облику диалошке трибине и било је изузетно добро посјећено.

Уочи Тројчиндана, у суботу, 18. јуна 2005. године, на опште задовољство и молитвену радост Барана испуњено је вјековно пророчанство о томе да ће се, када се на врху свештене горе Румије накупи довољно камена, црква Свете Тројице која је одатле одлетјела на небо поново с неба вратити…

Наиме, Црква Свете Тројице на Румији, коју су Турци срушили 1571.г. вјероватно је датирала још из времена Светог Јована Владимира (почетак 11-ог  вијека), ако не и раније. Од тог времена је и обичај изношења Крста Светог Јована Владимира на врх Румије, да би се после рушења цркве увео и обичај да сваки ходочасник изнесе са собом и по један камен и тим је камењем вјековима прекривано старо црквиште. Предање је говорило да ће када се на врху сакупи довољно камена црква сама долетјети с неба. Заиста на врху Румије се данас налази невјероватно велика количина изнешеног камења, која јасно говори о нади читавих нараштаја о поновном васкрсењу старог храма.

Ове године је група вјерника из Бара и Подгорице, отишла на поклоничко путовање на  Свету Гору Атонску и гдје би друго него тамо, унутар, данас нагорелих, зидина древне царске лавре манастира Хиландара, родила се идеја о изградњи мале, металне цркве која би се изнијела на врх свештене горе Румије, чије име, иначе, потиче од ријечи „Ромејка“, што значи Хришћанка.

По добијању благослова од Митрополита, инжињер Миомир Лекић је урадио пројекат храма, а група неимара разних профила, чији рад је предводио Мило Драговић, саградила је цркву у невјероватном року од свега десетак дана. За само долијетање храма на Румију побринула се Војска Србије и Црне Горе чији је хелихоптер црквицу, тешку 3.5 тона, донио на врх Румије, што је јединствен подухват васељенсих размјера.

Због  тежине црква је морала бити пренијета из два дијела и тог дана , због квара на хелихоптеру, није могла бити састављена. Састављена је 27. јуна, уочи Видовдана, када је група вјерника из Бара, по инструкцијама инжињера Миомира  Лекића, пренијела на рукама неких двадесетак метара горњи дио цркве са звоником и куполом, тежак око 1700kg  и саставила га са остатком конструкције.

Цркву је 31. јула освештао Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење Владике Захумско-херцеговачог  Григорија и бројног свештенства. Освећењу цркве су присуствовали представници 22 црногорска племена који су изнијевши по камен и уградивши га у камену обзиду храма на тај начин символично уградили цијелу Црну Гору у овај  завјетни храм.

Освећењу је присуствало неколико хиљада вјерника узраста од три до осамдесет три године, што је кад се узме у обзир крајња неприступачност овог врлетног предјела, више него довољан показатељ, с коликим су одушевљењем Барани дочекали овај храм.