Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару данас је торжествено прославио своју славу Светог краља Јована Владимира, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом.

Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз саслужење великог броја свештенства из Украјинске православне цркве Московске патријаршије, Митрополије црногорско-приморске, Епархије рашко-призренске и Епархије будимљанско никшићке.

Након Светог причешћа и благосиљања славског колача у част Светог краља Јована Владимира, владара Зете, ријечима архипастирске проповиједи сабраним вјерницима се обратио изабрани Митрополит Јоаникије који је казао да када послије хиљаду и више година гледамо на живот овога Божијега угодника видимо да је он својим животом изобразио Христов живот. Нагласио је да су његов живот и дјела, његове ријечи биле продужетак Јеванђеља Христовога:

„Ако је ико ишао Христовим стопама то је Свети Јован Владимир. Он је христолика личност и христолика жртва и зато послије толико вјекова од његове мученичке кончине имамо тако лијепо и узвишено сјећање на њега. Заправо то је хиљаду и више година његовога благодатнога присуства међу нама и небескога покровитељства над православним хришћанима и овдје у Црној Гори, његовој Зети, и у Албанији, Македонији, као и у осталим православним земљама. Поштују га подједнако и Срби и Грци, и Албанци и Бугари, а и остали православни народи славе такође Светога Јована Владимира“, бесједио је владика Јоаникије.

Подсјетио је да је Свети краљ Јован Владимир кратко поживио у овоме животу земаљскоме, али је имао Христа у себи, у своме срцу:

„Био је испуњен вјером и то не само да се називао православним хришћанином у то вријеме него је примио божанску Христову свјетлост вјере православне и Христа као вјечну живоносну, животворну свјетлост у своје срце. Тако да сав његов живот сагледавамо кроз ту јеванђелску свјетлост. И када је будући владаром Зете био заробљен од моћнога цара Самуила, он је са Христом био у тамници.“

Страдању Светог Јована Владимира свједочила је и ћерка цара Самуила и зажељела да са тим врлинским човјеком ступи у брачну заједницу и, подсјетио је владика, измолила од свога оца да ослободи тога сужња. Говорећи о страдалном и крстоносном путу овога светога мученика и његове супруге Косаре, у монаштву Теодоре, Митрополит Јоаникије је казао да они као супружници треба да нам буду примјер:

„Они су образац брачнога живота и љубави, вјерности, од почетка до краја и слободно их можемо уврстити међу заштитинике православног брака и породице јер су били примјер у свему, а понајвише у љубави једно према другоме, што је најважније јер та љубав побјеђује све.“

Владика је нагласио да се цијела историја Зете, а касније и Црне Горе, одвија око крста Светога Јована Владимира кнеза српског, а да је он, као и Христос, био издан од својих ближњих и на превару убијен.

„Као што се Христос прославио својим крстом на голготи и као што је Христов крст постао знак Његове побједе над смрћу, не само голготе распећа него и Његовога васкрсења, тако се и Свети Јован Владимир прославио крстом Христовим. И овај крст Светога Јована Владимира, због његовога страдања и вјере, због тога што је био прожет сав силом Часнога и животворнога крста, има силу Христовога крста и зато је чудотворан. И зато цијела историја Зете, а касније и Црне Горе, се одвија око крста и жртве Светога Јована Владимира“, нагласио је изабрани Митрополит Јоаникије.

Објаснио је да је присутни култ чојства и јунаштва у Црној Гори присутан управо од крста Св. Јована Владимира те да је било међу нашим прецима много мученика и светитеља који су наставили његовим путем:

„Међу његовим наследницима у мучеништву помињемо Светога Стефана Дечанскога који је такође христолика жртва, убијен од своје властеле, која како таде тако и данаске веома лакома и не преза ни од чега да оствари свој плијен. И Свети кнез Лазар великомученик косовски се такође наслонио на примјер и жртву Светога Јована Владимира. Њих тројица у нашем народу се увијек помињу заједно као владари који су били у сваком моменту спремни да положе живот свој за крст часни и слободу златну, за Христа Господа, за светињу, за вјеру православну.“

Ми хришћани, како је казао владика, треба да својим животом, примјером, свједочимо, као што је и Свети Јован Владимир свједочио, шта је права и истинита вјера свуда и на свакоме мјесту:

„Свети Јован Владимир подизао је храмове и ширио вјеру православну, проповједао и својим дјелима и својим ријечима, али све је то посвједочио, потврдио и запечатио својом жртвом онда када му је на правди Бога била глава одсечена. То је посвједочено и његовим великим чудом: своју главу је узео у руке и носио је, и он се ево слика са својом главом као и Свети Јован Крститељ и Свети кнез Лазар“, закључио је изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, поручивши да је та одсјечена глава симбол памћења, вјере и жртве.

Заблогодаривши новоизабраном Митрополиту на његовој љубави и труду, као и Светом архијерејском сабору СПЦ који је на трон Светога Петра Цетињскога послије блаженопочившег Митрополита и оца нашега Амфилохија изабрао владику Јоаникија, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски, је казао да нас је данас све у овој светињи сабрао управо Св. Јован Владимир „као добри домаћин и управитељ и овога храма и овога града, да се овдје осјећамо као своји на своме и да се радујемо једни другима, да се радујемо љубави Божијој и љубави Светог Јована Владимира који нас сабира и грли као своју дјецу“.

„Драги владико, јуче се навршило 22 године од како сте хиротонисани за епископа Цркве православне, на празник Светих равноапостолних цара Констанитина и царице Јелене у Цетињском манастиру. Послије хиротоније прву своју архијерејску литургијску службу служили сте управо на празник Светог Јована Владимира на остацима древног манастира Пречиста Крајинска“, рекао је прота Слободан и као подсјећање на тај дан уручио изабраном Митрополиту Јоаникију у име свештенства и вјерног народа на дар фотографију са те прве архијерејске службе и везену икону Светога Јована Владимира.

У оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ вечерас ће у 18:30ч Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са свештенством служити вечерњу службу, а након тога празновање ће се наставити, као и ранијих година, тако што ће се молитвама и силом Часнога крста благословити град Светог Јована Владимира чиј је он небески покровитељ и заштитиник.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

На празник Светих цара Констанитина и царице Јелене, а у оквиру дана посвећених Светом Јовану Владимиру, на рушевинама старохришћанског храма Пресвете Богородице на рту Ратац код Бара, служена је Света литургија.

Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су протојереји Јован Пламенац и Синиша Смиљић, парох улцињски , јереји Александар Орландић, Никола Радовић, Марјан Петковски и Крсто Пламенац, као и ђакон Дејан Томовић.

Отац Синиша се, након што је ђакон Дејан прочитао Свето Јеванђеље, пригодном бесједом обратио присутним вјерницима.

На крају Свете Службе освештан је и пререзан Славски колач. Отац Марјан и његови парохијани, који су иначе и домаћини, побринули су се за пригодно послужење присутног народа.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Служењем Свете литургије на темељима ранохришћанске цркве на Тополици у Бару, у уторак 1. јуна, почели су дани посвећени заштитнику града Румијом, Светом Јовану Владимиру. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Младен Томовић и јереј Братољуб Радовић, парох улцињски. Пригодну бесједу изрекао је отац Братољуб. Као и сваке године, славски колач и послужење припремили су чланови Српског књижевног друштва „Словољубве“.

Празновање се наставило и јуче, 2. јуна, служењем Свете литургије на остацима храма у Пречистој Крајинској код Остроса. Началствовао је протојереј Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереји Младен Томовић и Синиша Смиљић, јереји Братољуб Радовић и Павле Божовић, као и ђакон Дејан Томовић.

Након прочитаног Јеванђеља, присутним вјерницима обратио се отац Павле Божовић који је нагласио да је у овим васкршњим данима Црква наша, не случајно, одредила да прослављамо два светитеља чиј је живот нераскидиво повезан са крстом: првог од њих Светог цара Константина, коме се Господ Бог јавио показавши на небу, уочи једне велике битке, крст на коме је писало: Овим побјеђуј, и Светог Јована Владимира чиј се крст, који чува породица Андровићи, сваке године износи на Румију. Отац Павле је нагласио да је и Пречиста Крајинска, још увијек неваскрсла светиња, такође свједок крста – страдања -које најбоље свједочи Христове ране и у овом нашем времену:

„И сада када тако стојимо пред свим тим знамењима крста, пред свим тим свједоцима крста: цара Константина и Светог Јована Владимира и ове светиње, можемо да се запитамо и замислимо због чега и како крст може бити средство побједе“, рекао је о. Павле, објаснивши да су се у првом вијеку људи итекако плашили крста и доживљавали га као средство мучења, слично као када ми данас видимо електричну столицу или неко друго средство којима људи уморавају једни друге.

Констатовао је да управо та чињеница да нема окрутнијег начина да се неко умори од разапињања на крсту и да ми, хришћани, славимо нешто што је замишљено да нас заплаши, најбоље говори о нашем Богу и нама ако смо Његови:

„Оно чиме желе да нас заплаше, ми истичемо и држимо високо. Оно што треба да нас одврати, то држимо најближе срцу зато што тај крст и није друго него наша лична биографија. Свако од нас говори причу о крсту“, бесједио је јереј Павле, додавши да сваки пут кад својим рукама сагријешимо ми заправо прикивамо поново Христа за крст и у Његове руке забадамо оне ексере гријеха.

Наглашавајући да нема тога ко није ходио погрешним стазама, отац је казао да сваки пут кад наше ноге залутају са Божијег пута, ми заправо прикивамо Христове ноге за крст у себи. Указао је и на то да нема човјека који није сломио срце другог човјека, а да тиме сваки пут копљем пролазимо кроз Христова ребра и долазимо до Његовог крста.

„Зато ми носимо тај крст. Носимо га да се подсјетимо себе и својега гријеха, али га носимо и као подсјећање на оно што ће услиједити уколико се будемо држали ногу Христових, да ћемо ми такви какви јесмо успијети да васкрснемо са Њим, да преобразимо себе са Њим, да наше мане постану наше врлине, а да се наше трулежно и пропадаљиво тијело прослави као што је и тијело нашега Господа у васкрсењу“, поручио парох подгорички јереј Павле Божовић.

За славски колач и послужење побринуле су се монахиње из манастира Бешка. Дани Светог Јована Владимира настављају се данас и сјутра.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Коментаришући информацију Управе полиције да су два држављанина Сјеверне Македоније ухапшени због сумње да су извршили разбојништво и пљачку Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару у ноћи између 22. и 23. маја, када су оскрнавили олтар, протојереј-ставрофор Слободан Зековићем, архијерејски намјесник барски, казао је да је рано јутрос обавјештен од службеника ЦБ Бар да су починиоци овога недјела притворени те да ће по закону бити даље процесуирани.

„Богу хвала, за релативно кратко вријеме, полицијска истрага је уродила плодом. Користим прилику и овим путем да похвалим рад службеника Центра безбједности који су у кратком року успјели да расвијетле ово разбојништво и да лише слободе починиоце овога недјела“, казао је о. Слободан за Радио Светигору.

Највећи дио предмета и отуђеног новца узетог не само из цркава већ и из других објеката који су били предмет њиховог разбојништва, пронађен је у скровишту гдје су се осумњичени налазили минулих дана. По налазима полицијске истраге обијање и пљачка Саборног храма Светог Јована Владимира била је само једна у низу пљачки које су они извршили у протеклом периоду, не само Бару него и у другим градовима. Последњих дана они су обили још двије цркве на подручју Црмнице, а извршена је пљачка и у конаку манастира Светог Николе у Доњи Брчелима.

Прота је подсјетио да је све највише погодило што је у извршеном разбојништву у Саборном храму Светог Јована Владимира оскрнављена светиња олтара:

„Та преметачина у олтару и скрнављење тога најсветијега дијела храма у недеља ујутру кад смо дошли у храм је заиста нешто што ћемо тешко избрисати из свога сјећања, а што се тиче материјалне штете, колика год да је била, она се да надокнадити. Да Господ уразуми и оне који су то урадили и оне који су можда на други начин неки или планирали или покушавали да крену тим злим путем, да од тога одустану и да сви живе у миру и слози и честитим врлинским животом, на шта смо сви од Бога призвани.“

Отац је подијелио са слушаоцима Светигоре и бојазан због проблема правне природе, штрајка адвоката, који му је предочен у Центру безбједности, да осумњичени могу бити пуштени на слободу.

„По закону када се за било које кривично дјело осумњичени приведе државном тужиоцу на саслушање, он не може да му изрекне мјеру задржавања уколико нема правног заступника. У том случају постоји опасност да ако осумњичени нема свога заступника, тужилац не може да му одреди притвор те да послије кратког времена може бити пуштен на слободу. То је заиста један забрињавајући моменат на који желим да укажем, не улазећи у аутономију и оправданост адвокатскога штрајка“, рекао је прота, упутивши апел да се нешто и на том плану предузме.

Текст: Весна Девић

Фото: Управа полиције

Разговор са о. Слободаном Зековићем

У храму Светог Јована Владимира у Бару на празник светих Кирила и Методија служена је Света литургија. Началствовао је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакони Дејан Томовић и Благоје Рајковић, професор Цетињске Богословије. Одговарали су Василије Ускоковић и ученици Цетињске Богословије.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Са болом и тугом у срцу обавјештавамо јавност да су у ноћи између 22.и 23.маја 2021.године,за сада непознати починиоци извршили разбојништво у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, на начин што су обили спољашња врата крипте храма, а затим и троје унутрашњих врата, кроз која су дошли у централни дио храма, гдје су извршили пљачку и преметачину.

Обијене су четири кутије за добровољне прилоге, мања сувенирница у сјеверном пиргу храма, а оно што нас је посебно све потресло и узнемирило јесте преметачина и скрнављење олтара, као највеће светиње једног храма.

Најоштрије осуђујемо овај гнусни чин, уз наду да ће полицијска истрага дати резултате, а починиоци овог недјела бити приведени пред лице правде.

У сваком случају од суда Божијег побјећи не могу, а овај злочин памтиће се као вјечни печат њихове срамоте.

Саборни храм у Бару, и поред овог искушења, остаје отворен за све људе добре воље који у њега долазе са љубављу и поштовањем, иштући мира и утјехе од Бога и његовог угодника Светог Јована Владимира.

Православна митрополија црногорско-приморска

Православна црквена општина Бар

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

17. мај 2021.

Због узнемирења већег броја вјерника и грађана Бара синоћним ружним дешавањима испред храма Светог Јована Владимира у Бару, дужни смо обратити се јавности.

Група грађана, који се представљају као црногорске патриоте, која протестује последњих недјеља, синоћ је на изузетно непристојан начин, који не приличи никоме, а особито не Црногорцима, скандирала пролазећи поред овог храма, вријеђајући блаженопочившег митрополита Амфилохија, а узвикујући и друге непримјерене увреде.

Чини нам се просто невјероватним да неко има потребу да се тако понаша пред богомољом, без обзира које је вјере и нације. Још невјероватније је да неко дође из другог града у Бар и псује пред светињом коју поштује и посјећује огромна већина православних вјерника града Бара, али и Барани других вјероисповијести.

Кратак извјештај који је објављен на сајту локалног јавног емитера Баринфо нетачно извјештава јавност, позивајући се на извор из Центра безбједности Бар, да је јучерашњи скуп протекао без инцидената и поред видео снимака које је видјела цијела Црна Гора. Држимо да је потпуно неприхватљиво и непрофесионално затварање очију пред овим догађајима, који су очигледно покушај провокације и изазивања озбиљнијег инцидента.

Не спорећи право ниједном грађанину да слободно изражава своја опредјељења, не мислимо да је добар пут за очување грађанског јединства и напретка наше земље, да ико икога грубо вријеђа несумњиво ширећи тиме вјерску и националну нетрпељивост.

Позивамо све релевантне друштвене чиниоце: од локалне самоуправе, преко полиције до политичких партија да предузму активности и радње из своје надлежности да се овакве ствари не би понављале, с обзиром да изазивају озбиљно узнемирење и провоцирају могуће нежељене реакције.

Молимо се Богу да све грађане Црне Горе просвијетли својом љубављу не би ли научили да прихватају међусобне разлике и живе у миру, баш онако како су то Барани чинили вјековима.

Уистину је прави ужитак видјети цркву окићену прекрасном околином, на цијелом простору удахнут је печат природе, а мноштво зеленила ствара посебан доживљај

Радови на уређењу Цркве Светог Илије на Волујици, на 154 метара надморске висине, као и њеног дворишта, започети још 2013. године, и даље трају. Прва фаза је, на задовољство свих вјерника, дијелом завршена, и уистину је прави ужитак видјети цркву окићену прекрасном околином. Разно цвијеће, стабла маслина, воћа и поврћа, кокошке, пчеле, базен са рибом, саткано је у дворишту око цркве. На цијелом простору удахнут је печат природе, а мноштво зеленила ствара посебан доживљај. Цијели комплекс цркве повезан је са макадамским путем, који захтијева асфалтирање, али се до цркве ипак може доћи. Са платоа се пружа прекрасан поглед на Бар и Храм Светог Јована Владимира. Црква је сама по себи лијепа. Изграђен је и стан за монахиње, а гради се гостопримница за окупљања вјерника.

Један од вјерника, Мило Драговић, каже да људи граде цркву, а црква људе изграђује. Како каже, била је његова идеја и обнављање ове цркве, али и постављање цркве на Румији.

– У Хиландар на Свету Гору сам пошао 2005. године. Једно вече док сам био тамо сањам да је потребно направити цркву на Румији. Кад сам се вратио тражио сам благослов од митрополита Амфилохија, који ми каже „дај Боже и то небеско чудо да се деси“, а ето и десило се, хвала Богу. Наш драги блаженопочивши митрополит Амфилохије је на Цркву Свете Тројице гледао као на врло важну цркву у православљу. Након тога тражио сам благослов од митроплита да се испод Румије сагради прво конак, а потом Манастир Светог Сергеја Радоњешког – каже Драговић, наглашавајући да је приликом проласка дијелом Волујице примијетио остатке старе оронуле цркве још 2013. године.

– Дошао сам до цркве и у њој затекао десет телади и десет крава испод чемпреса у дворишту. Рекао сам себи да је то велики гријех. Дошла је и моја супруга, и затворили смо улазе у цркву да стока више не улази. Те године Мијо Радоњић и ја одлучимо да кренемо обнављати цркву, што је било доста напорно, јер је требало изнијети материјал са пута на леђима. Ипак, након двије године рада, црква је обновљена, и то учешћем грађана свих вјероисповијести, а 2015. године је освештао митрополит Амфилохије. Касније је Рускиња Маргарите иконописала храм. Данас су ту двије монахиње, два наша анђела, које одржавају простор, често долазе и свештеници и служе се и литургије. Овдје су све изградили вјерници, божје слуге, којима је стало до своје вјере и Цркве – каже Драговић, не заборављајући да подсјети да је 18. јула прошле године од митрополита Амфилохија добио орден Светог Петра Цетињског.

Двије рођене сестре монахиње

У комплексу цркве, након што је направљен стан за монахиње, из конака у Микулићима дошле су двије монахиње, двије рођене сестре Антуса (40) и Јована (43), родом из Русије. Како кажу, од самог доласка из Русије одушевљене су православним животом у Црној Гори.

– Нама је блаженопочивши митрополит Амфилохије дозволио да овдје живимо. Прво смо биле у Микулићима. Нас двије смо рођене сестре, и дуго смо у манастирима. Задовољне смо пуно боравком овдје, има јако добрих људи који помажу, који воле цркву и овај простор. Долазе нам стално Мило Драговић и његова жена Дара. Они су нам као отац и мајка који су остали у Русији. Свако јутро у шест сати читамо молитву, тако исто и навече, а током дана радимо колико можемо на плацу око цркве, али и дочекујемо пуно вјерника који су овдје свакодневно – кажу монахиње.

Аутор: Драган Стојановић

Фото: Дејан Вукић

Извор: Дан

Барско свештенство служило је на Цвијети Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Литургијску бесједу одржао је Архијерејски намјесник протојереј-ставрофор Слободан Зековић

Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова, у крипти храма, почело је свечано обиљежавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се прво присјетио самог почетка, када је деведесетих година прошлог вијека до њега дошла ”Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру” Светог Владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога краља, у Подгорици.

”Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог Владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома”, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније…

Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетјети. Тако је и морало бити. Присјетио се древне традиције издизања Крста Светог Јована Владимира на Румију, забране овог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу.

”Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај Храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру”, закључио је Митрополит Амфилохије.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове ријечи, рекавши да све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи.

”Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја”, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 вјекова јубилеја Светога Јована Владимира.

Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо свједоци данашњег времена када се дјеци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозавјетну причу о стварању свијета, на Пјесму над пјесмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави.

Професор др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима пјесникиње Милице Пакрач, Успаванка љубави.

Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сјетивши се како се кроз тридесет година његов свјетоназор промијенио и сазрио. Присјетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији.

”Никада нећу заборавити пророчке ријечи Митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква. И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно”, рекао је отац Јован.  Указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након Оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и дјелу Светог Јована Владимира.

Излагања су употпуњена богатим културно-умјетничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави.

Текст: Тијана Лекић

Видео: Дејан Вукић