У Цркви Св. Илије на Илином брду у Црмници, данас, 2. августа, служена је Света литургија којом је началствовао презвитер Блажо Петровић, парох треће зетске парохије, а саслуживао свештеник Крсто Пламенац, парох црмнички. За пјевницом су појала дјеца са вјеронауке Св. Нине Грузијске из Зете.

Отац Блажо је након Литургије честитао празник вјерном народу, упознајући их са житијем Св. Пророка који је својим животом показао неустрашиву вјеру и бескомпромисно дјелатно служење Богу. У бесједи је истакао и да је на граду Бару велики благослов, као и да се може рећи да је поред Св. Јована Владимира и Св. Илија заштитник града Бара, јер су се данас узносиле молитве Св. Пророку са три мјеста која су му посвјећена, а која окружују Бар: у Мркојевићима, на Волујици и на Илином брду у Црмници, одакле поглед досеже на ове крајеве, како на море тако и на брда.

У завршним ријечима бесједе презвитер Блажо је изразио вјеру и наду да ће се из године у годину све више вјерника окупљати у овој светињи како би прославили Бога Тројичнога и Св. Илију пророка.

До Цркве Св. Илије, није лако доћи. Једним дјелом је макадам а другим се иде пјешке кроз шуму. Мјештани имају намјеру да пробију пут до цркве. Један дио пута је пробијен, али због недостатка финансијских средства радови су обустављени.

По казивању мјештана, црква је саграђена за 48 сати. Петар II Петровић Његош је, да би сачувао територију Црне Горе од Аустро-Угарске, подигао на овом мјесту цркву, која је и била „медник“ тада успостављене границе са Аустро-Угарском.

Трудом мјештана, црква је обновљена 1996. године.

Текст: о. Крсто Пламенац

У манастиру Светог пророка Илије на Волујици код Бара јуче је прослављен Илиндан, храмовска слава ове светиње.

Служили су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски и отац Прокопије, намјесник манастира Рибњак.

Након благосиљања славског колача бесједио је о. Слободан Зековић.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Црква Свете Недеље у насељу Рап, изнад Старог Бара, данас, 20. јула 2021. године, прославила је своју славу. Светом литургијом је началствовао архијерејски протопрезвитер барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су барски парох и старјешина ове цркве протојереј Јован Пламенац, барски парох јереј Александар Орландић и црмнички парох јереј Крсто Пламенац.

Након благосиљања славског колача и жита јереј Александар Орландић народу се обратио бесједом о Светој велокомиченици Недељи и њеној вјери. Он је подсјетиио на њено страдање и ријечи: „За мене је живот – умрети за Христа“, истичући да смо сви ми дужни да се угледамо на ту истинску вјеру:

„Да знамо да овај земни живот треба да посветимо Господу и ближњима, да се одричемо себе, да би тако задобили истински живот, благодат Господњу у овоме животу, и да би тако прешли у живот вјечни јер истински живот и овдје и у вјечности јесте Христос“, поручио је јереј Александар Орландић.

Овогодишњи кум славе био је Иван Краљ, а по традицији дио славског колача и кумство за наредну годину је преузео Стефан Новаковић.

фото/видео: Николај Орландић

У селу Микулићи изнад Бара, на празник преподобног Сергија Радоњешког, манастир посвећен овом великом светитељу Цркве Божије данас је прославио храмовску славу.

Свету архијерејску литургију служио је изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са свештенством и вјерним народом.

Након читања Светог Јеванђеља бесједио је ахимандрит Поликарп из Кијево-печерске лавре.

Након причешћа вјерних храм Светог Сергија је три пута опходила празнична литија, а онда је Митрополит Јоаникије благосиљао и преломио славски колач.

Потом је у архипастирској бесједи рекао да светитељи Божји, који су на земљи прославили име Божје својим животима и својим примјером, ријечима и дјелима, које је Господ удостојио своје вјечне славе, имају ту благодат да нас сабирају и обједињују око Христа.

„Они нас, као путеводитељи нашега спасења приводе Христу Господу, Спаситељу нашему. И ако је неко заиста свети, он припада свим народима, као што је Свети Сергије Радоњешки, који је понос велике братске и једновјерне Русије, такав Божји угодник, коме се моле сви народи и чијем светоме ћивоту у Тројице-Сергијевој лаври приступају сви вјерни и сви они који траже милости, благодати, помоћи Божје, здравље, исцјељење својих душевних и тјелесних недуга“, рекао је изабрани Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да је храм у Микулићима први који је подигнут Светом Сергију у Црној Гори.

„И није случајно што је подигнут овдје испод високе горе Румије, јер ова гора је благословена. Ово је света гора на којој је постојао древни храм, срушен у 17. вијеку, али је остао спомен на њега. И од оне литије која је овуда ишла вјековима на гору Румију, са крстом Светога Јована Владимира, израстао је заправо и овај овдје храм. И овдје се формирала монашка обитељ, испод ове високе горе, у сјени крста Светога Јована Владимира и под покровитељством Светога Сергија Радоњешкога“, подсјетио је Владика Јоаникије

Нагласио је да се свим тим потврдило да гора Румија личи на Синајску гору.

„А овај манастир, иако је нови манастир, личи на манастир Свете Катарине испод високе горе Синаја“, рекао је он.

Говорећи о житију Светог Сергија Радоњешког; Митрополит Јоаникије је казао да се велики руски народ ујединио тек у његово вријеме и да код браће Руса видимо у периоду прије тога нешто што јекарактеристично и за наш народ, а то су велике међусобне размирице код властодржаца.

„Па су се исцрпљивали и падали у ропство због тога што нијесу били јединствени. Јер, онај народ који не зна да се обједини свак може да пороби. А у вријеме Светога Сергија, који је благословио Светога Димитрија Донског за одсудну битку са Татарима, народ се био објединио под његовим благословом. Јер, он је био свјетилник и, како кажу у Русији – печалник напаћене руске земље и руског народа“, истакао је Владика.

Подсјетио је да од тада почиње успон Русије.

„И није случајно што га браћа Руси славе и као великог светитеља и као заштитника цијеле руске земље. Нека би Бог дао да се и ми објединимо у Христу Господу нашему, који је глава Цркве, који нас обједињује Духом својим Светим када се год саберемо у његово име и када му се год заједнички молимо, нарочито на Светој литургији када приносимо своје дарове Господу – дарове од душе, од срца, од наших руку. И све то Господ благосиља и освећује, и силази на хљеб и вино Духом својим Светим да их претвори у свете тајне којима се ми освећујемо. И да наш обични хљеб учини Небеским Хљебом, извором нашега вјечнога живота, спасења и освећења“, закључио је Митрополит Јоаникије честитајући настојатељици мати Теодори и њеном сестринству славу.

Домаћин славе био је Жељко Ђаловић, који је након Литургије са својом породицом за Владику, свештенство и вјерни народ приредио славску трпезу хришћанске љубави.

Домаћинство за наредну годину прихватио је Веселин Драшковић.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Поводом празника Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, и ове године, као и деценијама уназад, православни Улцињани су се сабрали на Светој служби Божијој у древном граду Свачу код Владимира у близини Улциња. Свету литургију у пријестоници Светог Јована Владимира, недалеко од остатака храма Светог Јована Крститеља, служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, уз саслужење: јереја Александара Орландића, пароха барског, јереја Братољуба Радовића, пароха улцињског, и ђакона при Саборном барском храму Дејана Томовића и молитвено учешће вјерног народа.

Нажалост, свештенство је и јутрос, као и претходних година, било принуђено, да Свету литургију врши у импровизованим условима јер је, како истичу у Црквеној општини Улцињ, Свач ограђен бодљикавим жицама, оградама, ланцима и закључан катанцима.

„Док све остале конфесије уживају своја вјерска и грађанска права на територији општине Улцињ, православнима је то ускраћено на најбруталнији начин. Општински органи, који управљају овим локалитетима, на Свачу, поред многобројних састанака, молби и дописа, ипак подржавају екстремне струје појединих улцињских политичких странака и подлијежу њиховим притисцима. Насупрот томе, православни народ испашта и вапије за рјешењем овог проблема, који погађа дубоко његово биће, идентитет и достојанство. Правослаци из Улциња желе добре и мирне односе са свима. Радо се сјећају лијепог и уљудног односа са комшијама Владимирцима, који су чак и долазили на саборе о Ивањдану, доносили дарове и заједно са улцињским православним вјерницима дружили се и наздрављали једни другима“, саопштили су овим поводом данас из Црквене општине Улцињ.

На овај проблем и немогућност приступа локалитету под изговором археолошких истраживања, указао је и отац Слободан Зековић, подсјећајући у својој литургијској бесједи да се овој Светој служби Божијој радује небо и земља, душе генерација хришћана које су живјели на овоме простору, као и душа Светога Јована Владимира нашега првога великога владара и светитеља који је по мишљењу многих историчара управо овдје столовао. Он је крштен у Саборном храму Светог Јована Крститеља, чији први темељи, по налазима археолога, потичу из 9. вијека. Касније је на тим темељима саграђена црква чији је ктитор била Света краљица Јелена Анжујска, супруга краља Уроша Првог Немањића и мајка великих Светих краљева Драгутина и Милутина.

„Овај древни град по предању имао је Светих олтара колико има дана у години. Ми не можемо те светиње заборавити и зато се овдје 30 година без прекида служи Света литургија. Служила се годинама у самоме храму, али нажалост већ трећа година како нам је спријечен улазак у храм да тамо одслужимо Свету божанствену литургију.“

Присјетио се отац и оних немилих сцена од прије три године, „када је једна групица екстремиста и политички острашћених људи покушала да спријечи долазак блаженопочившега Митрополита Амфилохија у ову светињу:

„У томе нису успјели, али су себе обрукали. То њихово безакоње наставило се па су већ наредне године постављене ове ограде и капије које су под катанцима, тако да је сад немогуће прићи самоме храму. Чак и овај простор овдје је ограђен и стављен под кључеве и капије. Они имају изговор да се наводно изводе археолошка истраживања и радови, али сви смо свједоци да од 2018. године никаквих овдје археолошких више радова и истраживања није било“, посвједочио је прота.

Мишљења је да је једини разлог за стављање ланаца и катанаца да се спријече православни хришћани да дођу на ово свето мјесто и по устаљеној традицији на овај свети дан одслуже Свету литургију, окаде остатке древних храмова и призову Божији благослов на ово мјесто и његове житеље.

„То су наши драги пријатељи и комшије, вриједни и честити људи који у зноју лица свога, обрађујући парче своје земље, зарађују хљеб себи и својој дјеци и са њима никавих проблема овдје није било, напротив“, казао је отац и присјетио се дана када су они су долазили и учествовали у радости овога празника.

Немиле сцене минулих година су, како је нагласио, плод острашћености једне мале групе људи која покушава да завади комшије и православне удаљи од ове светиње како више не би долазили.

„Ми никоме нити смо када пркосили нити смо било кога изазивали овдје. Долазимо само ради молитве и дубоког осјећаја поштовања и дуга према нашим светим прецима који су овдје живјели, према нашим светим владарима и краљевима који су подизали ове Свете олтаре, према генерацијама хришћана који су овдје живјели и Богу угађали, чије кости су расуте по читавом овом простору око града Свача. Да се помолимо и за покој њихових душа“, бесједио је отац Слободан.

Поручио је да не смијемо никада да заборавимо ни ову светињу нити наше свете претке и владаре јер бисмо се тако обрукали и не бисмо се могли назвати њиховим потомцима и наследницима:

„Тако да без обзира на сва искушења која су овдје присутна ових задњих двије-три године, ми засигурно од ове светиње се нећемо удаљити. Овдје ћемо увијек долазити носећи у срцу своме љубав и поштовање према свима, а особито према нашим пријатељима Албанцима који живе на овоме простору. И данас смо се Богу помолили да и њих све Господ благослови, да благослови њихове домове и њихове породице, њихова поља, да им подари добро здравље и сваки напредак и да у миру и братској љубави, као и до сада што смо живјели, наставимо да живимо и да се бринемо о овој заједничкој светињи.“

Архијерејски намјесник барски се осврнуо и на запуштеност, неприступачност овог локалитета који је зарастао у коров што је, како је оцијенио, срамота и за град Улцињ и за државу Црну Гору јер је то наше заједничко благо које треба да буде доступно свима.

„На овоме Светоме мјесту треба да долазе ђачке екскурзије, да се држе часови историје и културе умјетности јер нема љепшега мјеста да се дјеца томе науче него што је древни град Свач. Умјесто тога имамо коров, имамо зарасли пут, имамо постављене ограде и катанце и забрањен приступ свима. Тиме се шаље једна ружна слика и са тиме треба престати“, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

На крају Свете литургије на древном Свачу освештани су славски приноси које је у славу Божију а у част Светог Јована Крститеља, највећег рођеног од жене, принео Божидар Чармак са породицом. Кумство за наредну годину преузео је Давор Радовић.

Сабране је поздравио и празник честитао Божидар Михаиловић, предсједник ЦО Улцињ уз поруку да је ово вишедеценијска традиција „коју његујемо, брижно пазимо и коју ћемо наставити и убудуће“.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Епископ буеносајрески и јужно-централнамерички г. Кирило служио је данас, на Видовдан, са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Након читања Светог Јеванђеља протојереј Игор Балабан је, говорећи о Светом кнезу Лазару и мученицима с њим пострадалим у боју на Косову рекао да нам многи стављају примједбу какав смо то ми народ кад славимо почетак распада цивилизације.

„Наша цивилизација утемељена Светим Савом, и прије њега Светим Кирилом и Методијем, та цивилизација и држава, и култура и све почело је да пропада управо негдје од овога дана кад су многи наши преци дошли на поље Косово и супротставили се великој отоманској сили. Чиме су се то они руководили? Знте оне дане кад прослављамо свете мученике. Многи од вас славе Светога Георгија, Светога Димитрија. Знате ли који дана се прославља кад њих прослављамо? Прославља се дан њиховог страдања. Не прослављамо дан њиховог рођења“, подсјетио је он.

Исто тако, додао је он, данас прослављамо дан страдања благовјерног кнеза Лазара и пострадалих са њиме у боју на Косову.

„Зато што је то онај дан у којем се најбоље видјело да су сви свети мученици изабрали да свој живот о своје биће утемеље, не у овоме пролазноме и ништавноме животу и да се подреде пролазним и ништавним интересима, него на Христу, да иду Христовим путем, храбро и непоколебиво, па и по цијену живота“, рекао је прота Игор Балабан и подсјетио на народну пјесму и стих у њој који је, како је рекао упио да читаво Јеванђеље сажме у неколико ријечи: Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека.

Након Литургије служен је парастос витезовима палим за крст часни и слободу златну од Косовског боја до наших дана.

Владика Кирило је на крају богослужења сабранима честитао Видовдан.

„Није случајно што га славимо баш овдје, јер и Јован Владимир и кнез Лазар – то су ријетки светитељи који се, заједно са Јованом Крститељем сликају са главом у руци“, рекао је епископ буеносајрески.

Додао је да је царство небеско било кључно опредјељење код свих њих.

Подсјетио је на ријечи Светог владике Николаја да смо се у вријеме Светог Саве и светих Немањића научили како да живимо у Христу, а са царем Лазаром и косовским мученицима како да величанствено умиремо за Христа.

„Тога нема у историји ниједнога другога народа. Величанствена је жртва цара Лазара са његовим народом на Косову пољу, јер су они свјесно, исповиједивши се и причестивши се пошли у смрт за Христа и одабрали царство небеско. Тиме смо ми, ако смо са Светим Савом миропомазани, крштени са Светим Царем Лазаром показали да смо синови царства“, казао је он.

Владика Кирило је нагласио да су се из косовске мисли и косовског завјета недавно десиле наше величанствене литије, које су такође показале да смо ми синови царства и да претпостављамо светињу небескога царства земаљскоме битисању.

„Наравно да нас Господ није све позвао на мученичко страдање, тога су се удостојили само неки из људскога рода. Он нама жели и овдје благочестив и спокојан живот, али увијек треба да знамо да живимо небом, да је отуда наш живот сакривен у Христу, који ће се јавити када други пут дође да нас све уведе у своје небеско царство. И не заборављајући да како овдје живимо, тако ће нам бити удио и у вјечноме животу“, поручио је владика Кирило.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Фото/видео: Дејан Вукић

У манастиру Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници данас, на Видовдан, служена је Света литургија са парастосом витезовима пострадалим за крст часни и слободу златну од Косовског боја до наших дана и одржан традиционални видовдански сабор Црмничана.

Богослужењем је началствовао јереј Велимир Бугарин из Подгорице, а саслуживали су му игуман манастира о. Никон Кокотовић и јереј Крсто Пламенац, парох црмнички.

Одговарале с монахиње манастира Горњи Брчели и Орахово.

У литургијској бесједи игуман Никон је рекао да нам данашњи празник говори о отаџбини.

„Даје нам визију земаљске и небеске отаџбине, односно цартства земаљкога и царства небескога. А царство једно и царство друго су спојени као што су душа и тијело једно“, рекао је он.

Казао је да небеско треба да буде изнад земаљског царства.

„Али, само земаљско царство, односно земаљска отаџбина не може се ограничити, не може се свести само на земљу која нас храни хљебом тјелесним, не може се свести само на оквире државне. Јер, у отаџбину земаљску спадају и гробови, свете кости наших предака, спадају и ћивоти свих оних који су се посветили, спадају и њихове цркве и манастири, њихове свете задужбине, У ту отаџбину земаљску спадају и многи идеали истине и правде за коју су се наши свети преци борили, под разним геслима. Од њих је можда најзвучније, најјаче оно За крст часни и слободу златну„, рекао је игуман манастира Доњи Брчели.

Поставио је питање шта бисмо данас одговорили Светом кнезу Лазару када би нас питао да ли смо ми, као они, спремни да жртвујемо свој земаљски живот царства ради небеског.

„Јер, бити Србин није предодређење већ је опредјељење. То је, уствари, Лазарево опредјељење. Ми често знамо да причамо о српству, а лажемо сами себе. Бити Србин – значи бити хришћанин, живјети хришћанским животом, бити активан члан Цркве Христове. Молити се Богу, постити постове. Данас је управо почео један од четири велика поста, пост посвећен светим апостолима. Постити, дакле, молити се Богу, кајати се исповиједати се и причешћивати се, примати у себе живог и васкрслог Христа… То значи бити хришћанин, а самим тим и бити Србин“, поручио је отац Никон.

Рекао је да Видвдан дође и прође, па и овај који је ни први ни последњи, а остајемо ми, неспремни да се суочимо са злом у себи.

„Да се суочимо са својим гријесима, са оним недостацима, са својим манама које се све више умножавају, а које ми, просто, и не видимо или не желимо да видимо. Јер, као што знамо, не треба нам непријатеља поред нас самих. Ми радимо њихов посао. И док тако пониремо, тонемо у све веће подјеле, све већу братомржњу, наш живот овдје на земљи полако и нечујно пролази а да тога скоро нијесмо ни свјесни. Данашњи Видовдан је права прилика да станемо пред огледало истине, да сагледамо сами себе да би Свети кнез Лазар и сви свети косовски мученици и новомученици српски, којих се данас сјећамо, пробудили у нама, васкрсли у нама све оно што је добро и све оно што смо сами закопали у нама“, закључио је отац Никон.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Светом службом Божијом, ломљењем славског колача и пригодним програмом данас, 27. јуна, у Недјељу Свих светих старохришћанска светиња на Великом пијеску код Бара прославила је своју храмовску славу.

Свету архијерејску литургију на темељима цркве Свих светих служио је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који је, говорећи о данашњем празнику, у архипастирској бесједи подсјетио да су у првим хришћанским временима сви хришћани називани Светима због тога што су се осветили Светим крштењем, Светим тајнама Христовим и Светим животом.

„У давна времена и прије Христа говорило се будите свети као што је свет Господ Бог наш. Знали су и они да је немогуће изједначити се по светости са оним који је једини свети, који је извор светлости, а то је Господ, али ако се сјединимо са Њиме кроз вјеру, кроз Свете тајне Он нас изједначује са собом. И то значи да не посустанемо никада, а када осјетимо наше слабости да будемо сигурни да ће Господ снисходити нашим слабостима и немоћима људске природе и да ће нас подићи и дати снаге.“

Иако су се временом у нашем поимању усталила размишљања да су Свети само поједини хришћани који су се прославили чудесима или са нечим нарочито угодили Богу, Црква никада није одустала од свог првобитног става, нагласио је владика, јер вјерује да су многи Свети иако се још нијесу пројавили чудесима. Свети су сви хришћани који су се трудили да живе по вјери, који су се кајали за своје гријехе, слабости и мане, молили од Бога опроштај и трудили да угоде Богу, па је неке Бог пројавио по своме промислу, а неке, опет по своме промислу, још није. Често се догађало у историји да се неки од Светих пројави чудесима тек послије много стотина година и да га Црква препозна и истакне као Светога. Владика је поменуо такве примјере из наше историје: Св.и краља Стефана Првовенчаног (300 година послије упокојења проглашен је за Светога), Св. Пајсија Патријарха Пећког (у новије вријеме се пројавио као Свети, нађена је његова лобања чудотворна у манастиру Пећке патријаршије).

„Црква, гледајући на њихов свети живот и на њихово наслеђе које су оставили, које је и дан данас велико богатство Цркве, нашла је за сходно да њих истакне за примјер свима осталима“, бесједио је владика Јоаникије.

Даље је појаснио да празник Недеља Свих светих долази послије Педесетнице и да је везан за празник Силаска Светога Духа на Свете апостоле и ученике Господње. Наиме, и они, иако су били ученици Христови и запамтили све оно што је Он учио и говорио, нијесу били способни да проповједају Јеванђеље прије него што је сишао Дух Свети на њих у виду огњених језика:

„Они су се обукли у Божију истину и правду, љубав, мудрост и храброст, тек од тог момента они су добили пуномоћство од Бога и са Неба да иду и проповједају, да свједоче Јеванђеље. А тај Дух Свети није остао само на апостолима него је остао на Цркви Божијој кроз сва времена и излива се на Цркву Божију од тада па до данас и изливаће се до скончанија свијета и вијека, докле год се буде вршила ова Света служба и докле год буде и једног хришћанина“, поручио је изабрани Митрополит црногорско-приморски.

Данашњи празник Свих светих је слика Царства небескога јер, како је нагласио, тек ће у њему засијати Свети, по Јеванђељу Божјем, као сунце и њихов живот пројавиће сву своју славу, јер су многи међу Светима, скоро сви, претрпјели у овоме вијеку страдања и гоњења, неразумијевања и блаћења:

„Они су се тиме уподобљавали Господу Исусу Христу распетоме на крсту, на голготи. И многи су са Њиме узишли на голготу и претрпјели понижење и страдање као Христос. Многи су и животима својим и крвљу својом, своју вјеру запечатили“, казао је Високопреосвећени изабрани МитрополитЈоаникије, додавши да и они који нису на такав начин посвједочили вјеру не значи да нијесу угодили Господу ако су се кроз свој подвиг, своје свједочење истине, лишавали у овоме свијету земаљских задовољстава ради Христа.

Посебно је нагласио да је исто вјеровати у Христа и вјеровати у Његову Цркву, „јер Господ Исус Христос је глава своје Цркве, а ми смо као Његов живи организам“. Даље је појаснио да се сви који се сабирају, нарочито на Светим богослужењима, сабирају као тијело Христово, као организам Христов:

„На Светим богослужењима прожима нас благодат Светога Духа и просвјетљује свјетлост Божије истине те сви исто мислимо и осјећамо, прожима нас један Дух и обједињује. Заједница у Цркви се зове заједница Духа Светога и она нас изграђује као људе, обликује као личности, изграђује Цркву Божију и сви напредујемо у тој заједници“, рекао је владика и истакао да као што плодно дрво рађа дивне и слатке плодове тако и на дрвету које се зове Црква, узрастају дарови Духа Светога: љубав, доброта, правда, истина… И као што грана која се одвоји и отпадне од тог организма живи кратко, вене, суши се и распада, тако и онај који отпадне од Цркве духовно закржљава и умире. Али, по милости Божијој, може да се врати и да се прицијепи том организму кроз покајање, као што су се кроз историју Цркве многи покајали и вратили. Господ их је прославио и удостојио једне те исте части, једне исте светости.

Подсјетивши да је међу Светима и покајани разбојник који је разапет на крсту заједно са Христом, Света Марија Египћанка, која је претходно била велика грешница, Свети апостол Павле који је раније гонио Цркву, владика Јоаникије је казао да нас покајање враћа у наручје Божије те да Господ свакога покајанога грешника прима као свога заблудјелога сина и одмах му прашта. Радује се његовоме повратку и враћа га у његово првобитно достојанство.

„То је нада за свакога од нас јер и ми као људи гријешимо, али смо призвани да живимо светим животом и да будемо у заједници и са Свима светима, да постанемо дио те заједнице и да се са њима заједно освећујемо Светим животом и Светим тајнама Христовим. Господ нам је дао Небески хљеб – Свето причешће – да се Њиме хранимо и да живимо новим животом. Да имамо нову снагу у срцима својим и свјетлост у своме уму и срцу, добро расположење у својим душама, да би смо били увијек спремни да чинимо добро, и да то добро и љубав Божију ширимо у овоме свијету.“

Изабрани Митрополит Јоаникије је поучио сабране да је ова црква Свих светих заправо старохришћански коријен, а да се пред нашим очима она открива благодарећи дародавцу Џепу Ђуровићу који је од срца и све душе ово парче земље које се водило на њега вратио Цркви:

„Он је добро схватио да светиња припада Богу и Цркви, и хвала му на томе што је у овим временима учинио то велико дјело. Могли би се на њега угледати многи други, како је поступио он, тако би и многи други требали да поступе.“

Упоређујући господина Ђуровића, који је иако исламске вјере испоштовао светињу, са појединима који се зову хришћанима, и хвале својим великим прецима који су били хришћани, а знамо како се понашају према светињама, владика је изразио наду да ће се и они брзо покајати и вратити својој Цркви.

По његовим ријечима ова светиња на Великом пијеску је чудом Божијим изронила из дубина земље и пројавила своју светост и „гледајући њене темеље ми се удубљујемо у историју и обнављамо памћење наше хришћанско“: „Видимо да смо накалемљени на старом коријену хришћанскоме. Ове цркве које су подигнуте прије Немањића, има их велики број на приморју и по сјеверу, свједок су наше вјере да нијесмо постали хришћани у вријеме Светога Саве него много раније. Истина тек од времена Светога Саве види се да смо потпуно прихватили свето православље, онако како треба, и да смо постали у истину хришћански народ.“

Изабрани Митрополит је најавио да ће, ако Бог да, брзо започети обнова ове светиње, чији су темељи откривени благодарећи труду нашега археолога господина Младена Загарчанина:

„Свакако гледаћемо да урадимо све у складу са законом, да добијемо одговарајуће дозволе и папире јер ми никада нијесмо жељели да се понашамо као нецивилизован народ. Једино што је било и таквих момената да није било добре воље од стране наших власти да се изађе Цркви у сусрет па смо морали понекад градити нешто и не чекајући никакве дозволе јер не можемо дозволити да нас неко затвори у кавез и не да да живимо и радимо.“

„Ако Бог да ову светињу треба обнављати сложно и како Бог заповједа, да би заблистала њена слава у њеној првобитној љепоти и да би дала нови живот и овоме мјесту и народу који овдје долази, и свима који желе да јој приступе. Јер је познато да светиње свакоме мјесто дају живот и обнављају заједништво. Ово мјесто се зове Велики пијесак и асоцира на велики заборав који је овдје дуго година био, светиња је била заборављена и запостављена, прекрио је пијесак и заборав. Али ево, хвала Богу, она се пројавила и обнавља наше памћење, а кроз обнову памћења биће обнова и наше слоге и заједништва и снаге да ову светињу и оновимо. Даће Бог“, казао је Његово високопреосвештенство изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и за досадашњи допринос у обнови светиње захвалио оцу Јовану Пламенцу и вјерницима Бара из Улциња, господину Загарчанину, као и новоснованом Одбору за обнову светиње.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

У пету суботу по Васкрсу, на дан Преподобног Михаила Исповедника, служена је Света литургија у Цркви Св. Николе у црмничком селу Попратница, први пут послије 70 година, по казивању мјештана овога села. Светом службом Божијом је началствовао игуман Манастира Св. Николе у Брчелима јеромонах Никон Кокотовић а саслуживао је свештеник Крсто Пламенац, парох црмнички. За пјевницом су појале монахиње из Манастира Св. Мироносица у Дупилу, мати Лукија и сестра Кикилија и парохијанка Маја Ђуровић. Литургији су присуствовали у великом броју мјештани овога села, као и сусједног Дупила. Код вјерног народа се осјетила радост што се богослужило након толико деценија.

Након Свете литургије породица домаћина Љуба Вукославчевића у дворишту свога дома је припремила трпезу љубави за све сабране у току које се говорило о даљим активностима на обнови цркве.

Папратница (Папратнице, Попратнице) се налази сјеверније од Дупила, у пољицу, званом Њиве, омеђена са свих страна узвишењима. У средини пољица је Папратни до, по коме је насеље названо. Оно се састоји од три братства, чије су куће на два супротна краја пољица. На истоку су Вукославчевићи, западније од њих су Машановићи и на југозападу Милетић и свима је слава Аранђеловдан.
У старијим пописима насеље Папратница се не помиње посебно и нема података о његовом етничком развитку. По Јовану Ердељановићу оно је 1910/11. бројало 47 кућа. Послије Другог свјетског рата насеље је у наглом опадању. 1980. године има 12 домова са 22 становника.

Црква Св. Николе је обновљена 1925. године. Доста је страдала у земљотресу 1979. године. И прије 15-ак година урађен је звоник, кров и постављена су нова врата. Иконостас цркве је у веома лошем стању и мјештани планирају да га обнове као и цијелу цркву. Да их Господ Бог укријепи у њиховој намјери јер само тако можемо бити достојни насљедници својих предака, чувајући и обнављајући светиње које су они градили. И молећи се за њихове душе на Светој литургији ми испуњавамо свој дуг према њима. За спасење наше и нашег потомства.

Текст/фото: о. Крсто Пламенац

На празник заштитника града Бара, Светога Јована Владимира, 4. јуна 2021. године, у саборном храму посвећеном овом великом Божијем угоднику и мученику, новоизабрани Митрополит црногорско-приморски Јоаникије служио је вечерњу службу. Након вечерње службе, Митрополит је повео народ улицама у традиционалну литију у част Светога Јована Владимира.

По завршетку крсног хода, Митрополит се пастирски обратио окупљеном вјерном народу. Он је свима честитао празник Светога Јована Владимира и рекао да у последње вријеме можемо видјети да је прослављање овог великог светитеља и мученика све узвишеније и све бројније. „Он је прославио име Божије за вријеме свога краткога живота, и као благочестиви владар, и као ктитор великих храмова Божијих, и као проповједник и заштитник вјере православне, а све то је запечатио својом мученичком крвљу“, рекао је.

Владика је рекао да је наша вјера као свјетлост без које не може да живи ништа на овоме свијету. Додао је да, као што ниједан цвијет не може да процвјета без свјетлости, таква је и наша вјера, ко је прими у своју душу као што ју је примио Свети Јован Владимир, ко смјести Господа Христа у своје срце, процвјетаће и његова душа и замирисаће миомиром небеске и божанске љубави, добротом и љепотом.

Владика је рекао да је цио живот Светог Јована Владимира био христолик, носио је Христа у своме срцу и био је издан од силника овога свијета и преварен као Христос. „Жртва Светог Јована Владимира је невина и христолика жртва, а он се проливањем своје крви сјединио са Крстом Христовим и успео се на Голготу Христову и зато га је Господ обдарио и његов спомен учинио тако свијетлим, да свјетлост васкрсења Христовога сија кроз његов спомен“, нагласио је Владика и додао да он зато није остао у прошлости, већ је остао у свом народу за кога је крв пролио, а свједок тога је ова литија.

„Он је са нама и он је испред нас. И ево знака његовога присуства и небескога заступништва над нама, овај Свети храм овдје је никао из жртве, спомена и из крви Светога Јована Владимира и процвјетао љепотом јер се у њега сабирају ова дјеца и омладина и вјерујући Божији народ, а то је велики благослов за овај свети и славни град Бар, како су га српски писци називали још у средњем вијеку“, рекао је.

„Овај Свети храм је изникао из жртве Светог Јована Владимира, али га је осмислила мудрост нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, а подигла га је ваша љубав и љубав ваших предака који су преко ваших руку зидали овај храм“, додао је и рекао да смо у храм сви уграђени и да се доласком у њега освећујемо и оплемењујемо да живимо светим животом као што је живио Свети Јован Владимир и који живи и дјелује преко присутног народа.

Владика се сјетио и свих који су чували спомен Светога Јована Владимира и његов часни крст који има силу крста Христовога јер се Свети Јован Владимир сјединио са крстом Христовим и његов крст који је дуго вјекова чувала породица Андровић има чудотворну силу и он је велики благослов за град Бар. „Да се споменемо почившега Мила Андровића који  се упокојио баш уочи овога светога празника, Светог Јована Владимира. Сјећам га се када је износио крст као старац, на гору Румију, да бисмо са горе Румије благословили све четири стране овога свијета и да би се Божији благослов преко крста Светога Јована Владимира излио на све нас. Нека је блажени спомен Милу Андровићу и свима чуварима крста Светога Јована Владимира, а сви ви који часно и честито чувате своју вјеру, и ви сте чувари крста Светога Јована Владимира“, додао је Митрополит Јоаникије.

Рекао такође да нас наша света вјера позива да се увијек обједињавамо и када долазимо у храм на богослужења, остављамо земаљске бриге и отварамо своје душе и срца као што се цвијет отвара према Сунцу. „Сваки хришћанин треба да шири Божију љубав и доброту свуда око себе ма гдје се налазили да би се умножавала доброта у овоме свијету и да би се овај свијет пропородио вјером, добротом и љубављу, истином и правдом и да би наш живот добио нови квалитет“, нагласио је и додао да смо саградили овај храм, али је најважније да градимо међусобну слогу и љубав, да превазилазимо подјеле. „Природно је да као слободни људи имамо различита мишљења по разним потањима, али када тежимо сви према добру и да угодимо Богу и ако радимо о добру свога народа, ми ћемо се и поред различитих мишљења и приступа, сјединити и наћи најбоље заједничко решење, а то је права радост и срећа, јединосушност у раду, то нам треба као хљеб, као Сунце, као вода и без тога не можемо да живимо прави живот и то се зове саборност“, поручио је и рекао да је управо то порука Светог архијерејског Сабора Црној Гори и свима вјернима у њој.

„Избором и попуњавањем трона Митрополије црногорско-приморске и избором нашег Епископа будимљанско-никшићког, наш Свети архијерејски Сабор са нашим новим Патријархом Порфиријем, имајући велику бригу за народ и за светиње у Црној Гори, они су нашли то решење и ми долазимо са благословом нашег свјатјејшег Патријарха и свих архијереја СПЦ да се прихватимо ове узвишене дужности и да се иако недостојни назовемо наследником блаженог спомена Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и свих његових и мојих претходника, ослањајући се и на његов благослов и на небеско заступништво Светога Јована Владимира, Светог Василија Острошкога и Светог Петра Цетињскога“, рекао је новоизабрани Митрополит, додајући да се увијек сјећамо утемељивача Митрополије, Светитеља Саве, који нас је сјединио са Христом и објединио под сводовима наше свете Српске Православне Цркве.

Митрополит је благословио свештенике града Бара и пожелио да увијек тако служе Цркви и окупљају дјецу и омладину учећи се примјером Светог Јована Владимира. „Нигдје љепше омладине него овдје у Бару око овога Светога храма“, закључио је Митрополит и најавио програм који су припремили КУД „Свети Јован Владимир“ и дјеца полазници вјеронауке.

Текст: Тијана Лекић

фото и видео: Дејан Вукић