Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило богослужио је јутрос, уз саслужење барског свештенства, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

У литургијској бесједи Владика је тумачио данашњу јеванђелску причу о талантима.

„Бог дарује различите дарове људима. Некоме дар вјере, некоме дар пророштва, некоме дар призивања или изгоњења духова, некоме дар исцјељења, некоме дар учитељства и тако даље. И у Цркви Божјој сви ми имамо неко мјесто“, подсјетио је Владика Кирило.

Додао је да се све то складно уграђује у Цркву Божју.

„Међутим, у овом свијету постоји, а постојао је и у небеском свијету, бунт против те неједнакости. Та идеја једнакости, о којој смо много слушали у нашој недавној историји јесте лијепа и пповезана је дјелимично и са социјалном правдом и с хришћанским милосрђем, али некада умије вјешто да се подметне као идеја лажна, као револуционарна, за разрушавање неког друштва, идеја антибожанска“, нагласио је Владика буеносајрески.

Подсјетио је на сатанину побуну у Њешевој Лучи микрокозма и сатанску идеју подјеле власти с Богом у име једнаких права за све.

„И људи то, нажалост, испуњују. И, наравно, у том свом испуњавању гријеше, разарају друштва, уништавају личности. Ми знамо да су милиони бираних интелектуалаца, вјерника, свештеника, епископа пострадали због те идеје на нашим просторима и на територији тадашњег Совјетског Савеза“, објаснио је он.

Владика Кирило је рекао да данас страдају многи народи и цивилизације због насилног увођења демократије.

„Каква је то демократија и слобода, ако се она насилно уводи, ако се због тога уништавају градови и државе, убијају људи и народи. То је далеко од Христа и Његовог јеванђеља“, казао је он.

Подсјетио је на Христове ријечи: Идите и учите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.

„Али није рекао: Елиминишите их ако неће да се крсте. То није рекао. Тако ћете познати да ли је нека теорија блиска јеванђељу и хришћанству. Ако та теорија има у себи насиље, та теорија није Божја, није блиска хришћанству“, објаснио је Епископ Кирило.

Кроз причу о талантима, казао је Владика, Господ хоће да нам каже да имамо различите дарове, по нашој моћи нам Бог даје дарове.

„Али нам даје дарове довољне за наше спасење. Свак је добио дарове који су му довољни за спасење. Сви смо добили оно што је потребно по промислу Божјем за наше спасење, али Бог од нас очекује рад. Не можемо да сједимо и да кажемо: Бог ће мене спасити. Значи, наше спасење се одвија у синергији – да уложимо труд, енергију, снагу да покажемо и дјелатну љубав према Богу, а не само: ја вјерујем, ја ћу да сједим и одмарам и Бог ћемене да спасе. Ако смо већ све добили на дар, треба и ми да будемо дародавци, да умножимо тај таланат“, закључио је Владика Кирило.

На крају је архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић зблагодарио Владици Кирилу на данашњој служби у барском саборном храму.

„Хвала вам, драги Владико, на вашој љубави, хвала вам на лијепим поукама јеванђелским, и да нам увијек у радости долазите у овај храм и град. И да вас тамо, на другом крају свијета прати благослов Светога Јована Владимира и да вам он буде на помоћи у тој, нимало лакој служби коју обављате у далеком свијету“, рекао је отац Слободан Зековић.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Фото/видео: Дејан Вукић

Након Свете литургије у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару на празник Воздвижење Часног крста Господњег, старјешина храма, архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић одржао је пастирску бесједу у којој је казао да је крст печат љубави Божије према роду људскоме.

„На њему је Господ раширио своје пречисте руке и цијелу творевину загрлио својом љубављу. На крсту је Господ, ради свакога од нас пролио своју пречисту крв и себе добровољно унизио да би нас узвисио“, рекао је отац Слободан.

Текст/видео: Дејан Вукић

Светом архијерејском литуругијом, литијом око храма и ломљењем славског колача, Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару данас, 18. септембра, на празник Светог пророка Захарија и праведне Јелисавете, прославио је пету годишњицу освећења. Тим поводом Свету службу Божију служио је са свештенством Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије уз молитвено учешће вјерног народа.

Отац Игор Балабан је након прочитаног јеванђељског зачала, подсјећајући да је прије пет године овај храм у Бару освештан поводом великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, казао да је његово свједочење вјере било налик на свједочење Светог Јована Крститеља.

„Такав је био Свети Јован Владимир у чијем се храму сабирамо и чије обновљење, утемељење, славимо. Јован Владимир, као и сви мученици које прослављамо, имао је тежак крај, а није му лаган био ни живот прије тога“, бесједио је о. Игор. Објаснио је да све мученике прослављамо на дан њиховога страдања па тако и дан страдања Светог Јована Владимира, његово мученичко успеније, јер су они свједоци много чега, али изнад свега и прије свега, Христа распетога и васкрслога до краја: „И зато што свједочи Господа, он страда, и зато је наш Свети Јован Владимир велики Христов свједок.“

Истакао је да ми као прави хришћани морамо да закорачимо ка нашој истинској отаџбини – Небеском Јерусалиму, љубећи свој род, своје ближње, све око нас:

„Наша истинска отаџбина је Небески Јерусалим, Царство Божије од којег смо отпали, а за које смо назначени.Тако смо имали благослов да је овај храм освештао онај који чува Гроб Христов у овоземаљском Јерусалиму (Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III). Сваки благослов је добар и користан, али то не значи да ће све у животу глатко ићи. И тамо гдје је Господ наш рођен и ходио, много је тешко, а камоли нама грешнима“, рекао је и поручио да не очајавамо због невоља, нити да стварамо идоле од земаљских творевина, већ да увијек храбро и смело са вјером у Бога корачамо, држећи двије највеће заповјести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе.

„Ходећи тако смјело, корачајмо ка нашој истинској отаџбини, Небеском Јерусалиму у коме царује Света Тројица, Бог наш: Отац, Син и Дух Свети, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова“, закључио је о. Игор Балабан.

Владика Јоаникије у својој архипастирској бесједи је благословио сабрање и истакао да се по старом хришћанском обичају памти и прославља дан освећења храма и на тај дан вјерни се сабирају и прослављају име Божије, славећи Божију милост која нас је удостојила, да саградимо храм и да се у њему сабирамо у заједници Духа Светога, „прослављајући Господа Исуса Христа Спаситеља нашега, сједињујући се са Њиме који је извор живота, извор радости, извор мудрости, љубави, и свакога добра“.

„Много је важно да то чинимо јер када славимо име Божије, када благодаримо Господу за Његова доброчинства, онда се умножава добро у нама и међу нама, јер Господ који је дао нама да живимо и да стварамо, Он нам је дао од свога добра и учинио нас причасницима Његових добара“, казао је Митрополит. Нагласио је да је стварање радост чиј циљ је да се сабирамо, да се радујемо и заједнички прослављамо име Божије. Да се освећујемо на Светим службама Божијим, примајући Свете тајне Христове – хранећи се небеским Хљебом да би живјели новим животом. Свему томе свједоче и бројна чудеса која су се догодила током ових пет година у храму, велики број душа крштених, вјенчаних, причешћених, оних који су га посјетили и задивили се његовој љепоти, величини.

„Све је до Божије дјело, а ми смо сарадници Божији, и благодаримо Богу што нас је удостојио да учествујемо у овом Божјем дјелу подизања овога света храма. Господ је главни стројитељ овога храма а ми смо његови сарадници. Овај храм је подигнут као црква Божија, али да би се изграђивала жива Црква Божија, да бисмо се ми духовно изграђивали, учествовали на овим Светим службама, сједињујући се са Господом, примајући Његов живот, и Његову снагу и мудрост, и Његова светост. Да би смо поцрпили љубав Божију у себе и да би смо ту љубав ширили у овоме свијету.“

У наставку бесједе се присјетио великих добротвора и ктитора који су уградили себе у овај свети храм, на челу са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем, „који је све осмишљавао и бдио над изградњом овога светога храма“:

„Овдје смо данас спомињали, и то са великом радошћу, али и великом обавезом, и проту Богића Фемића, који је био велики борац да се започне зидање овога храма. Он је далековидо гледао и зато се и жртвовао много да започне градња овога светога храма. А наш Митрополит као велики градитељ, он се уградио у овај свети храм својом љубављу и мудрошћу, и учинио не само да овај храм заблиста у свој слави и величини него да се овдје и жива Црква Божија сабере“, истакао је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, поучивши сабране да то треба и ми да наставимо: „Да градимо живу Цркву Божију, да изграћујемо сами себе, да се сједињујемо са Христом, да се сједињујемо једни са другима у љубави, да једни друге помажемо. Да се научимо хришћанским врлинама и хришћанском начину живота, а када то научимо онда ћемо ријешити многе проблеме у своме животу.“

По његовим ријечима разлог проблема и траума код људи је то што се удаљавају од себе и од Христа као извора живота, „и онда тону у мрак и трпе велика искушења, не сналазе се, губе се“:

„Али Господ је онај који тражи изгубљене овце дома Израиљева, и увијек је близу оних који су се удаљили од Њега јер од Његове љубави побјећи не могу. То је она Божија љубав која је увијек ту, али се ничим не намеће. Када се обратимо и затражимо да нас Господ обасја својом љубављу, Он брзо притиче у помоћ и грли нас као своју рођену дјецу, као отац блуднога сина по Јеванђељу Божијем“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит.

Говорећи о искушењима које трпимо ових дана, Митрополит црногорско-приморски се осврнуо на неке оптужбе и подметања, кривог тумачења свега и свачега, против Цркве Божије. Он је казао да Црква не жели да одговара на то нити да учествује у том врзином колу, у том злу и пакости, те да понекад одговори јер мора народу да каже истину:

„Али је не понављамо по сто пута. Ко хоће да чује нека чује! Тако се понашамо и трпимо врло често, и радије трпимо него да одговарамо, Богу се молимо и вршимо Свету службу Божију оно што је најважније. Неко мисли да је снага у томе бити стално присутан у јавности, стално се оглашавати и говорити. Није! Снага је у истини, у љубави, у доброти, у честитости, да имамо повјерења у Бога који је глава своје Цркве, који руководи бродом своје Цркве“, рекао је владика Јоаникије.

Објаснио је да је наша сигурност, наша снага, издрживост, Господ Исус Христос, који је камен темељац своје Цркве, и да зато „не одговарамо на све оптужбе, на све лажи и подметања“. Даље је нагласио да су „они који нас оптужују наша браћа па нећемо да увећавамо зло међу браћом и гледамо да нађемо начина и пута, да мирно разговарамо“.

„Ми треба на то да одговоримо само добром, и то је оно добро које оплемењује, и нас и оне који нас воле, и оне који нас мрзе. Да се бринемо и трудимо само око добра, да оплеменимо своје душе и срца, своје мисли, и да се трудимо да чинимо добро, то је завјет хришћански, то је завјет и нашег блаженопочившига Митрополита, главнога ктитора овога Светога храма. То је завјет наше свете вјере православне, да се завјетујемо добру, љубави и Божијој и братској, и братском помирењу. Амин, Боже дај“, поручио је на крају свог слова Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић честитао је празник сабранима и захвалио се Високопреосвећеном Митрополиту на љубави и данашњој служби. Објаснио је да се ове године годишњица освећења прославља раније због доласка Његове светости Патријарха српског г. Порфирија следеће седмице ради устоличење новоизабраног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија.

„Хвала Вам, драги владико, ово је једна од ваших првих литургија након устоличења. Сви смо радосни што је Свети архијерејски сабор изабрао Вас за наследника Светих митрополита црногорско-приморских, почевши од Светога Илариона, првог епископа зетског, ученика Светог Саве, преко Светог Петра Цетињског, све до нашега блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Сви ваши претходници часно су и мудро, и храбро, управљали повјереним народом, нека би Господ и вама, молитвама Светога Јована Владимира и свих светих из рода нашега, подарио и вјере и трпљење, и љубави, као што су вас те врлине и до сада красиле, да све нас водите путем спасења“, казао је отац Слободан Зековић.

Сабрање у барском Саборном храму је настављено уз хришћанску трпезу љубави коју је припремило барско Коло српских сестара.

****

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару освештао је и у њему одслужио Литургију 25. септембра 2016. године, Његово блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III уз саслужење Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, Његовог блаженства Архиепископа Тиране и све Албаније г. Анастасија, Његовог блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и представника свих помјесних православних Цркава. То је уједно први пут да је у Црну Гору дошао Патријарх Јерусалима и све Палестине.

Освештање Саборног храма у Бару у години великог јубилеја – 1000 година (1016-2016) од мученичког страдања Светог краља Јована Владимира, представљао је највећи догађај у православљу 2016. године. На дан освећења изнесен је крст Светог Јован Владимира на коме је светац погубљен прије 1.000 година, а који годинама чува породица Андровић из Микулића код Бара.

Изградња овог највећег православног храма у Црној Гори, површине 2 x 1359 м2, почела је 2002. године. На централној куполи храма, на висини од преко 40 м, налази се златни крст висине 4,6 метара, тежак око 380 кг.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Свету Литургију на празник Светог Александра Невског, а у 12. недељу по Духовима, у крипти храма Светог Јована Владимира, која је и посвећена Светом Александру Невском, служио је данас Епископ диселдорфски и њемачки г. Григорије.

Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, јереј Александар Орландић, ђакон Дејан Томовић и протојереј-ставрофор Милош Петровић из Шапца.

Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач.

На крају је Владика Григорије бесједио на тему данашњег јеванђелског зачала и подсјетио да у нама истовремено обитавају и тама и свјетлост.

„Зато Господ и наглашава ‘да се светли светлост ваша међу људима’. И кад год ђакон каже ову реч, ја увек кажем у себи ‘хајде, Боже помози да људи виде оно што је светлост у мени, а да не виде оно што је тама у мени’. Али, са свешћу да постоји тама у мени“, рекао је Владика Григорије.

Казао је да је та свјетлост у нама Христос.

„Светлост у нама је крст Христов. Светлост у нама је име Христово. Светлост у нама је Његова жртва, Његова љубав, Његова милост, Његова доброта, Његово доброчинство за нас. Светлост у нама је оно што нас чини живима“, казао је он.

Владика је додао да требамо да идемо стопама Христовим да би се свијетлила свјетлост у нама.

„И као што Јеванђеље говори како је Он пострадао, изашао и поднио жртву за све, и ми треба да изађемо понекад изван себе и да поднесемо жртву. Треба да изађемо изван себе да бисмо пронашли себе, како нас учи Јеванђеље и како нас уче најбољи учитељи, и психологија и философија и како год хоћете, било које науке о човеку“, нагласио је Владика диселдорфски.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Фото/видео: Дејан Вукић

У недјељу 5. септембра у поподневим часовима, након одржаних свечаности на Цетињу и у Подгорици поводом устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, архијереји Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата Митрополит Бориспољски и броварски г. Антоније и Митрополит Тернопољски и кременецки г. Сергије, у пратњи секретара Митрополије црногорско-приморске протојереја Остоје Кнежевића, посјетили су Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару.

Угледне госте дочекало је свештенство Саборног храма. Након обиласка храма, украјински архијереји су наставили обилазак и других светиња наше Митрополије.

Текст/фото: Дејан Вукић

У организацији Православне црквене општине барске и НВО Српско културно друштво „Слово љубве“у  недељу, 29. августа, испред Храма Светог Јована Владимира, представљана је издавачка кућа „Агапе“ из Београда. О издањима ове издавачке куће говорили су Александра Нинковић Ташић, Александар Гајшек, мр Милорад Дурутовић и професорица Маја Симовић. У музичком дијелу програма наступила је млада виолинисткиња Милена Јарамаз.

Након поздравних ријечи пароха барског, протојереја ставрофора Слободана Зековића, који је пожелио добродошлицу у име организатора, у уводном дијелу вечери говорила је професорица Маја Симовић. Она је на почетку истакла да се „радује поновном сусрету са овим, тако драгоцјеним људима“.

„Кратак запис из Пупинове аутобиографије ‘Од пашњака до научењака’ гласи – ‘Нека говори увијек онај који има вјере, само ако има неку испоруку’. Ево вечерас, чини ми се, имамо ту ‘испоруку’ у виду ‘живе и душате ријечи’ људи, који нам упорно, са толиком вјером и љубављу (тим неким првим предусловима) предају, сабирају и испоручују, све оно што је од великог значаја за српско насљеђе и то кроз један, слободно могу да кажем, готово мисионарски, просвјетитељски рад и прегалаштво“, истакла је Симовић.

У њиховом издању су, како је казала Симовић, изузетне антологије “Агапе”, у којима су сабрана искуства наших најумнијих савременика.

„Ове антологије можемо посматрати као духовне сублимате или филокалије, које нас воде кроз захтјевне путеве исправљања себе, уз крилатицу да ‘човјек није само дат већ задат’. Стога је ово је посебна издавачка кућа, која сваком књигом, кроз ту тежину бављења смислом, пружа један чврсти алиби, да се, ако не баш спасе, а онда сасвим сигурно исправи један човјек“, нагласила је Симовић.

Мр Милорад Дурутовић је сарадник у овој издавачкој кући који је, како је казао, пружио и ауторске доприносе на издавачком путу „Агапе“. Међутим, истиче да је за њега већа привилегија била то што је у њима нашао пријатеље, што је „из непосредне близине осјетио да ти људи нису само трагаоци, већ да истовремено производе доброту, те да су тако и сами њени чиниоци“.

„’Агапе’ није створила у квантитативном смислу велики опус (објавили су свега петнаестак наслова). Али, ако погледамо или схватимо, да је то само илустрација, производ једног ширег пројекта – мисионарског подухвата, који су утемељили Владета Јеротић и Александар Гајшек, онда схватамо заправо, да смо овдје да говоримо о путу добротољубља, којем је изузетно значајан допринос посљедњих година, понудила наша драга и племенита Александра Нинковић Ташић“, казао је мр Дурутовић.

Он је такође захвалио публици што је бројним пристуством потврдила, да тај “пут добротољубља” има своје поштоваоце.

Александар Гајшек је захвалио на гостопримству, посебно Велимиру Векију Мијовићу из Српског културног друштва „Слово љубве“ који је, како је казао, био главна карика за организацију ове вечери.

„Са Векијем ме упознао Цане из Партибрејкерса, једном приликом у Храму Светог Саве, пришао ми је и рекао ‘дођи да упознаш савременог српског витеза’. Ево, од тада су године прошле, и мислим да се уопште није шалио кад је то рекао. Веки нема оклоп, ни мач, нити јаше неког дивног коња, али има изузетан дух који свакодневно извлачи из својих корица, и тиме ‘сијече’ глупост, незнање, неправду… а увијек је први да помогне онима који не могу или немају“, казао је Гајшек.

Истакао је да се термин – континуитет, помиње као лајтмотив свих промоција „Агапе“ овог љета у Црној Гори.

„Када говоримо о књизи ‘Агапе- Антологија 5’ она је заправо, сублимација свега онога што сам ја имао као радост у дружењу и сусретима, као и неком професионалном задатку који се огледа у тв серијалу ‘Агапе’. У књизи је 12 разговора, у којима је само Владета Јеротић (јер смо је одштампали послије његовог одласка) јер смо хтјели да покажемо колико је био радознао“, појаснио је Гајшек.

Открио је и да су до самог краја Јеротићу стизали магазини из читавог свијета из разних области – физике, астрономије, филозофије, религије…

„Од како сам га упознао те 1997. године, он ми је причао о значају континуитета и да, оно мјесто које Србима недостаје, баш као и свим Словенима, је управо то. Говорио је да смо божанствено маштовити, да имамо генијалне ауторе, али да, некако или не умијемо то да створимо, а кад створимо, не умијемо да одржимо. Зато сам у ову књигу уврстио и тај први интервју, који није носио наслов ‘Агапе’. Схватам колико је то заправо било значајно за мене. А успјех код публике је, чини ми се, некако још више отворио срце Владете Јеротића, да прихвати да имамо чешће неке јавне наступе до те 2005.г одине, када смо ријешили да не чекамо од Божића до Божића, већ да сваке недјеље имамо ‘Агапе’“, испричао је Гајшек.

Књига „Агапе- Антологија 6“ је посвећена филму. Садржи 12 разговора о најзначајнијим редитељима у историји филма. С професором Марком Бабцем, Гајшек је разговарао о умјетности чувених редитеља Бергмана, Фелинија, Тарковског, Чаплина, Буњуела… Права “посластица” за читалачку публику је и антологијски разговор Владете Јеротића и Емира Кустурице на тему стваралаштва.

„По ко зна који пут сам ‘злоупотријебио’ улогу водитеља и доводио ауторитете из одређених области, на тај начин сам попуњавао бројне рупе у мом незнању. Позвао сам у госте проф. др Марка Бабца, а интервјуисао сам и неке најзначајне редитеље данашњице. Мислим да ова књига може бити добро уводно штиво на тему како да гледамо филм. Осим тога што нас је увео у те тајне мајсторства највећих кинематографа, само се наметнуло као тема, да ми, гледаоци, не можемо посматрати филмове ако и сами не пружимо напор личног усавршавања и образовања. Не можемо разумијети Тарковској или Бергмана, ако не познајемо хришћанство. Не можемо ништа знати о филму ‘Андалузијски пас’ Буњуела, ако не познајемо Фројдову мисао, или… ако не познајемо технике анализе снова К.Г.Јунга, како ћемо гледати Бергманове или Фелинијеве снолике сцене?“, запитао је Гајшек.

Александра Нинковић Ташић је заједно са мр Милорадом Дурутовићем приредила издање “Ја, Никола Тесла”. Ауторка је књига “Звездобројци 1” и “Звездобројци 2” у којима говори о животима Тесле, Пупина, Миланковића као и Руђера Бошковића, Јована Цвијића, Атанасија Николића и Ивана Ђаје.

„’Гдје ја стадох ти продужи– што задужих ти одужи’, чини ми се да је управо у овим ријечима лајтмотив свих наших стремљења, не само мојих, да дуг одужимо, да кажемо – слава им и хвала овим дивовима наше духовности”, казала је Нинковић- Ташић.

Током вечери она је читала приче и анегдоте о Михајлу Пупину и Николи Тесли, Милутину Миланковићу, за које каже да су „били неустрашиви, храбри, добри људи и бриљантни због вјере коју су носили у срцу“.

„Ви када гледате у њихова насљеђа, која не одишу само бриљантношћу њихових умова, него добротом која је ушла у њихова срца, ви видите чисту вјеру њихових мајки и оних који су их одњеговали“, закључила је Нинковић Ташић.

Текст: Силвија Вукелић ( Бар.инфо)

Видео: Дејан Вукић

Књига “Хиљаду година” ауторке Ксеније Александре Милосављевић, представљена је синоћ у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира. На промоцији, коју је организовала Црквена општина Бар, поред ауторке, говорили су протојереји Јован Пламенац и Игор Балабан, Оливера Балабан и глумац Павле Илић.

“Ово није само представљање њене књиге “Хиљаду година” већ омаж Ксенији Милосављевић и прича о дубокој бразди коју је заорала у Бару, а која је досегла и до Цетиња, касније и до Панчева и дала многе дивне плодове”, казао је у уводном обраћању протојереј Пламенац. Потом су у видео презентацији приказане фотографије “Барски споменар у 100 слика, од 1996-2016”, настале у периоду током којег је ауторка живјела и радила у Бару као вјероучитељица, заједно са супругом свештеником Чедомиром Милосављевићем.

“Ксенија је држала часове вјеронауке и у Вирпазару и Сутомору. Она је успоставила “Дјечји сабор” на Цетињу, сада најзначајнију црквену дјечју манифестација, за шта је тада добила благослов Митрополита Амфилохија”, присјетио се протојереј Пламенац.

Он је такође истакао да су Ксенијине приче и драме врхунске, а да је то што није позната као књижевни стваралац, што је нема у читанкама, на фестивалима ђечје поезије, дјелимично посљедица тога што својство њеног бића није да се намеће.

Протојереј Игор Балабан открио је да је као млађи учествовао у представама које је Ксенија припремала са ђецом и присјетио се како је започело њихово пријатељство.

“Пријатељство је почело када сам био једва пунољетан младић. Некако ме Бог призвао у цркву и неки од првих људи који су то прихватили били су Ксенија и ђакон Чедо. Они су у то доба, прије двадесетак година, имали значајну и важну улогу у црквеној заједници, не само зато што је Чедо био ђакон у Парохијском дому, гђе смо се окупљали на Тополици и не само зато што је Ксенија била вјероучитељица, него и зато што су били врло отворени за лична пријатељства, разговоре и помоћ, посебно кад неко улази млад у цркву, и када су му потребна објашњења и савјети на дневном нивоу”, казао је протојереј Балабан.

О књизи је казао да се жанровски не може одредити, јер има и пјесама, драма, приповједака…

“Овакве књиге су нам збиља потребне. Ову књигу би требало да има сваки вјероучитељ, да се њоме надахњује, али и други хришћани да је читају и да озбиљне ствари уче из ње”, нагласио је протојереј Балабан.

„И не само то, него је један својеврстан споменар, љетопис рађања једне црквене заједнице. Ксенија којој Господ није дао свога личног порода, у љубави је породила генерације и генерације барске ђеце, данас дивних и честитих Хришћана, па тако сада у тој огромној заједници имате и неколико свештеника, пуно професора, књижевника, теолога… “, казала је Оливера Балабан.

Она је на крају обраћања прочитала и дио предговора за књигу „Хиљаду година“, коју је написала попадија Анастасија Весна Илић, драмска умјетница, списатељица и публицисткиња.

„Пред вама је књига која је настајала из заиграности, из заједничке игре ђеце и одраслог, који је и сам ђетету сличан, а посједује неке особине одраслости- у умјетника честа комбинација, као што је способност да се из хаоса пређе у уређеност, да се креативни хаос уреди и да се претвори у заокружену цјелину позоришног комада. Затим, позоришне представе у којој ће житија и свијет из житија, бити оживљени кроз игру и позориште. Тако ће постати инспирација за оно свакодневно- за живот“, прочитала је Балабан.

Глумац Павле Илић је сарађивао са Ксенијом на постављању представе „Хиљаду година“ која је рађена 2016. година поводом обиљежавања хиљаду година од страдања Светог Јована Владимира.

„То ми је једна од најдражих сарадњи. Заиста ми је било лично задовољство и част. Било је наравно искушења, али и велике благодети. Искушења је Ксенија углавном преузимала на себе, тако да сам ја то мање осјећао. Срећан сам што сам радио ту представу због те ђеце, Ксеније али и врло корисно утрошеног времена“, истакао је Илић.

Ауторка је на крају вечери говорила о успоменама које је везују за Бар. Захвалила је свима који су дошли на промоцију књиге и свима са којима је сарађивала. На поклон је донијела стотинак фотографија намијењених онима који су похађали часове вјеронауке и учествовали у програмима које је припрамала.

Александра Ксенија Милосављевић, рођена 1964. у Панчеву, завршила гимназију и Вишу школу ликовних и примењених уметности у Београду, апсолвирала на Вишој учитељској у Вршцу и Богословском институту СПЦ у Београду. По струци конзерватор- рестауратор, а по вокацији писац и режисер. Живи и ствара у родном граду.

Текст: Силвија Вукелић (баринфо)

Видео: Дејан Вукић

На празник Преображења Господњег у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару Светом литургијом началствовао је јереј Филип Милуновић из Беча, секретар владике Андреја из Епископије швајцарско-аустријске. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, јереј Марјан Керчуљ из храма Свете Тројице у Неготину, јереј Александар Лекић парох башаидски, и ђакон Дејан Томовић.

За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић.

Након што је Никола Зековић прочитао Апостола, а ђакон Дејан Свето јеванђеље, отац Филип обратио се присутном народу надахнутом бесједом у којој је поручио да је Преображење Господње онај догађај који треба да подстиче и нас, наше душе и умове, наша срца, да будемо бољи људи и да испуњавамо заповијести Божије, међу којима посебно прве двије: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом; Љуби ближњега свога као самога себе.

„Бог је љубав. Бог је показао својим Преображењем да сија јаче од било које свјетлости овоземаљске. И јасно је, наравно и Бог и жели да нам буде лако да Му приђемо… и то није тешко. То се види по доласку у храм Божији, по данашњем празнику у овом велелепном храму који ништа друго не исказује до Преображење Господње. Фрескописци који су сликали овај храм су такође благовјесници Преображења Господњег и Ријечи Божије. И ви сте, драга браћо и сестре, данас благовјесници Ријечи Божије – Светог јеванђеља – јер сте дошли и тиме ширимо Ријеч Божију, мисију Цркве, а на тај начин ширимо љубав“, бесједио је јереј Филип Милуновић.

Подсјетивши да се овај велики Господњи празник налази усред Госпојинског поста, када се спремамо за велики Богородични празник Успење Пресвете Богородице, отац Филип је казао да нас је Господ Бог благословио да доживимо празник Преображења, гдје је Он засијао јаче од сунца и од било које свјетлости, те да је Господ та неприступна свјетлост:

„На овај празник Господ је учинио ту свјетлост нама приступачном. Зато користимо ту огромну љубав Бога, који је човјека створио као круну свога стварања, слиједимо и испуњавајмо Божије заповијести, чинимо врлине, молимо се Богу, чинимо милосрђе и на тај начин ће и та неприступна свјетлост кроз ово светло свето Преображење Господње, које и данас прослављамо, бити и нама приступачна“, закључио је јереј Филип Милуновић из Епископије швајцарско-аустријске.

Након причешћа вјерника оци су Светом водом покропили грожђе које је уз нафору дијељено вјерном народу.

Текст: Дејан Вукић / Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Празник Светог Луке Црмничког је обиљежен је данас молитвено у црмничком селу Утрг. Свету литургију у у цркви, у којој је некад служио сам Свети Лука, посвећеној Светом Ђорђу у овом црмничком селу служили су парох паштровски отац Драгослав Ракић уз саслужење јеромонаха Никона (Кокотовића) и пароха црмничког свештеника Крста Пламенца, који је за Радио-Светигору пренио своје утиске са овог молитвеног скупа.

Отац Крсто каже да се овај празник, по благослову блаженопочившег Митрополита Амфилохија, традиционално прославља 11. августа на нивоу наше Митрополије, иако се прославља и 17. јуна, заједно са Светим Јоанкијем (Липовцем) и осталим свештеномученицима из Митрополије црногорско-приморске, које је канонизовао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве.

Славски колач и жито припремила је мати Лукија, настојатељица манастира Светих мироносица.

Светом богослужењу молитвено су присуствовале монахиње из оближњих манастира и вјерни народ међу којим су били и унук Светог Луке г. Срђан и његов син Лука Вукмановић који носи прадједово име.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На празник Свете преподобномученице Параскеве, а у седму недељу по Духовима служена је Света литургија у цркви Свете Петке у Сутомору. Началствовао је протојереј-ставрофор Мирослав Лазић из Смедерева, Епархије браничевске, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, јереј Александар Орландић, протопрезвитер Михаило Смиљанић из Епархије аустријско-швајцарске и ђакон Дејан Томовић.

Након прочитаног Јеванђеља, вјерницима се обратио отац Мирослав који је поручио да је Бог љубав и да је из љубави створио свијет и на крају свега створеног, Бог је створио човјека као круну свега. Тумачећи данашњу јеванђељску причу, казао је да Господ Исус Христос чини чуда да би појачао вјеру код људи јер ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори: Пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће.

„Господ увијек тражи, и од нас у овоме времену, вјеру, а вјера је извјесност онога чему се надамо и доказивања онога што не видимо. Вјера у васкрсење Христово је темељ нашега битисања и постојања у овоме свијету. И данашња светитељка Света преподобномученица Параскева је била једна од оних која је повјеровала и вјеровала чврсто у Господа Исуса Христа. Није се устручавала да и свој живот положи за Њега по примјеру Светих апостола.“

У част Свете Параскеве, заштитнице ове цркве, освећен је и пререзан славски колач. Пригодно послужење је за сабрани народ и свештенство приредио домаћин, отац Марјан Петковски, парох сутоморски.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић