Празник Богојављања који прославља откровење Бога Сина као оваплоћеног у Господу нашем Исусу Христу, молитвено је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, као и ђакон Дејан Томовић. Пјевницу су предводили Василије Ускоковић и Маја Томић уз подршку хора Светог Јована Владимира, којим је руководила професорица Маја Басараб. Апостола је читао млади богослов Марко Орландић, а Свето јеванђеље Дејан Томовић.

Након прочитаног Светог јеванђеља отац Слободан се обратио сабранима пригодном бесједом у којој је говорио о данашњем празнику. Он је истакао да послије радоснога прослављања Христовога Рождества у овим великим и светим данима прослављамо исто тако ту Свету тајну доласка Божијег у овај свијет и Божијега откривања – јављања свијету.

„Имамо тродневну радост: јуче предпразнични дан – Крстовдан, данашњи централни празник – Богојављења и сјутра Сабор Светог Јована Крститеља Пророка Претече Господњега, који има посебну улогу и мјесто у Божијем домостроју спасења људског рода. О истој се Светој тајни и откривењу Божјем ради, дакле оваплоћење Сина Божијега, Његов долазак међу нас, Његово спасоносно, искупитељско дјело. Откривење Божије, откривење љубави Божији, откровење Бога као Свете Тројице“, казао је прота.

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, подсјетивши да се у данашњи дан Господ објавио, казао је да је Христос почео проповијед благе вијести спасења: „Објавио се на Јордану свему свијету, али се објавила и тајна Свете Тројице. Јединородни Сине Божији у Јордану се крштавао, глас Бога Оца се чуо са неба: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, а Дух Свети у виду голуба је сишао на Господа, на Христа, и све то запечатио. Као што је Бог све на такав начин и створио, Бог Отац ствара кроз Сина свога јединороднога силом Духа Светога. Тајна Свете Тројице је тајна љубави Божије, која све нас просвећује, освећује и дарује нам живот вјечни. Нека је свима срећан и благословен празник. Бог се јави! Ваистину се јави!“

По завршетку Свете литургије оци су извршили велико освећење Богојављенске воде и подијелили је вјерном народу. Ове године је због епидемиолошке ситуације у земљи, изостало традиционално пливање за Часним крстом.

Текст: Дејан Вукић/Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је на Бадњи дан, 6. јануара Свету архијерејску литургију у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Саслуживали су му: протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Синиша Смиљић, Љубомир Јовановић и  Младен Томовић, јереји Никола Радовић и Александар Орландић и ђакон Дејан Томовић.

На крају Литургије Митрополит Јоаникије је честитао Бадњи дан и Божић који долази.

„Рођењу Христовоме се радују и небо и земља, и анђели на небесима и људи на земљи, и цареви и пастири, сви народи“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Подсјетио је да су пророци говорили да ће Месија објединити све народе земаљске.

„Колико год је преславно Његово рођење и сами тај догађај који данас прослављамо, не можемо схватити сву дубину Божје љубави која се показала на Божић ако не погледамо и на цјелокупно Хростово дјело. Богомладенац Христос, који почива на слами у сточним јаслама, који се родио у пећини витлејемској, мрачној пећини и тиме показао своје снисхођење према људској биједи, није се родио као цар над царевима и господар над господарима у царској палати, није повијен у свилу и кадифу. Родио се у пећини мрачној гдје су спраћане животиње“, казао је Владика.

Додао је да је Христос сишао с небеса да тражи и да спаси човјека.

„Он, Богомладенац који почива у јаслама у црквеним пјесмама се истовремено назива агнецом, Јагњетом Божијим које иде да принесе себе на заклање, које ће пролити своју богочовјечанску крв да спасе род људски, да обнови нашу природу, да нам излије опроштај грехова, да нас врати у наручје љубави Божје, да нас усинови Богу и Оцу“, рекао је Митрополит Јоаникије.

Митрополит Јоаникије је објаснио да је због тога толико свечан и овај дан уочи Божића.

„Све је у ишчекивању. Сва се творевина покренула да дочека Спаситеља“, нагласио је он.

Рођење Христово у пећини витлејемској је, рекао је Владика, догађај спасоносан за цијело човјечанство.

„Та радост се проширила на цио свијет. Такав је то догађај. Догодио се некада давно, али његово дејство обухвата све вјекове. И како пролази вријеме, тај догађај не губи ништа од свога значаја, од своје свјетлости, од своје радости. Јер, Божанска дјела не застаријевају као људска“, рекао је Владика Јоаникије.

Рекао је да нас овај празник упућује како да чинимо добра дјела.

„У оваквим тренуцима, када је све прожето осјећањем присуства Богомладенца Христа, који је дошао да нас походи и с нама се изједначио, да нас обнови, свако од нас осјећа потребу да на неки начин, како год ко умије, узнесе хвалу Богомладенцу Христу“, нагласио је он.

Поручио је родитељима да је много важно да дјецу своју доводе у цркву.

„Да на вријеме заволе љепоту дома Божијега, љепоту богослужења, љепоту чудесног заједништва коме је Господ Исус Христос глава. И, драги родитељи, ако тако васпитате своју дјецу, да заједно узрастају са Богомладенцем Христом, мање ће вас бољети глава од њих. Тако ће стећи врлине – да имају љубави, кротости, да буду вриједни, да поштују своје родитеље, да поштују старије, да свима помажу, да буду добри људи. Томе их треба васпитавати „, поручио је Митрополит Јоаникије.

На крају је пожелио да Божићна радост уђе у све душе и све домове и породице.

„Нека ваше домове испуни свјетлост рођења Христовога да се препородимо у Христу, да живио новим животом, да му се радујемо, да идемо напријед и да никада не посустанемо. На здравље и на спасење и на многаја љета“, казао је Митрополит Јоаникије.

Митрополита Јоаникија је поздравио, заблагодарио му на поукама и доласку у Бар архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

„Попут анђела који су објавили радосну вијест витлејемским пастирима о Христовом рођењу, тако сте ви нас данас обрадовали у овај претпразнични дан и донијели нам велику утјеху и велику радост“, казао је отац Слободан Зековић

Владика је потом подијелио божићне поклон пакетиће дјеци, а онда пред храмом благосиљао бадњаке.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

Фото/видео: Дејан Вукић

Српско културно друштво “Слово Љубве”, синоћ је у Дворцу краља Николе организовало промоцију књиге Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа – народ, језик, Црква, држава“ у издању Матице српске-Друштво чланова у Црној Гори.

Публици је представљен обимни издавачки подухват – још једна капитална Маркушева студија – која обухвата вјеродостојне историјске документе, захватајући најбитније историјске догађаје, процесе и феномене црногорског трајања.

О књизи су говорили доцент др Душан Крцуновић, проф. др Драга Бојовић и протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а у име Јована Маркуша, који је због здравственог стања био спријечен да присуствује промоцији, поздравне ријечи прочитао је протојереј Никола Радовић.

„Збирка разних појмова и њихово тумачење, у функцији идеологије и дневне политике, не изазивају недоумице само у нашем народу. Међутим, ни у једном народу и ни у једном времену, није било оволико збрке и нихилизма оличеног у одрицању од сопственог идентитета. Већ дуже пристајемо на неодговорност која је прожела наш дух. Та неодговорност је нарушила наш етос и доприноси да лаж постаје истина, а ћутање на све бројне фалсификате врлина. Није ријеткост да у породици дјеца од истих родитеља тврде да припадају различитим народностима, наводно говоре различитим језицима  да нису никакав род. Тумачење историјских константи у духу дневних потреба идеологије, чини да истина уступа мјесто неистини, а национално достојанство и понос, страху од режима. Уосталом, основни појмови и изворна документа, не могу бити оно што нека идеологија и политика желе, него оно што они стварно значе. Логички посматрано, није могуће да су браћа и сестре рођењем род, а да послије тога из политичких разлога то престају да буду“, поручио је Маркуш, преноси Бар инфо.

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић је захвалио Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, на позиву да учествује у представљању књиге “која је драгоцјени бисер у богатој издавачкој ђелатности најстарије српске културне институције“.

“Друштво чланова Матице српске у Црној Гори је, данас, сигуран сам, најпродуктивнији огранак ове институције”, казао је свештеник Зековић, који се захвалио аутору књиге, Јовану Маркушу, на вишедеценијском преданом раду и борби за очување националног, културног и духовног идентитета Црне Горе и Црногораца, који је кроз вјекове био утврђен на чврстим темељима православне духовности: чији је чувар била и остала светосавска Српска православна црква, Косовски завјет и идеја српског националног јединства.

„Иако господин Маркуш није историчар по професији, он се у посљедњих 30 година открива као историчар срца и душе и свакој историјској теми којом се бавио приступа објективно, по правилима науке и на темељу провјерених и неспорних историјских докумената. Будући да је Јован Маркуш био један од најближих сарадника Митрополита Амфилохија, о градитељским подвизима и обнови цркава и манастира из његовог периода, писао је из прве руке, као очевидац и учесник тих догађаја. Књига која је пред нама је плод вишегодишњег научно истраживачког рада. Када видимо о колико богатој историјској грађи се ради, можемо рећи да је то био велики посао за читав тим људи, а камоли за једног човјека.

Пред нама је збирка историјских докумената коју слободно можемо назвати личном картом Црне Горе. Кроз богату историјску грађу која је овдје презентована, постаје јасно какав је у вишевјековном континуитету био национални, културни и духовни идентитет Црне Горе. Нажалост, свједоци смо да се већ више деценија, посебно од Другог свјетског рата, свим силама радило на потирању тог идентитета. Стога ова књига представља једну моћну брану према тој поплави медијских и квазиисторијских манипулација, полуистина и лажи које су нажалост ушле и у школске програме.”

Отац Слободан Зековић је подсјетио на уводно слово књиге у којој њен аутор, Јован Маркуш, каже: “у погледу народности и вјере, мој брат може данас да се изјашњава како хоће, независно од тога да ли се тако осјећа, или то ради из неких других разлога. Међутим, ни он, нити било ко други, нема право да нашим прецима оспорава оно што су били и како су се осјећали. Наша је обавеза да се томе супроставимо на културан начин. То је наша дужност према нашим прецима и према нашем потомству“.

Као свештеник, Слободан Зековић се говорећи о Маркушевој књизи, осврнуо на поглавље о Цркви и подсјетио на настајање хришћанске Цркве на нашим просторима, када су дуж обале Јадрана, а касније и у унутрашњости, осниване прве локалне заједнице.

“О томе свједоче и бројна археолошка налазишта са остацима ранохришћанских богомоља, попут оне из 4. вијека на Великом пијеску, па остатака цркве у Заљеву и многе друге. Будући да се налазимо на размеђи Истока и Запада, овдје су се преплетале и црквене јурисдикције Источне и Западне цркве, односно Цариграда и Рима. Иако је 1054. дошло до раскола и одвајања од једне свете и апостолске Цркве, тај раскол на терену није заживио тако брзо. До тога је дефинитивно дошло након латинског крсташког похода на Цариград и његовог пустошења 1204. године. То вријеме се поклапа са почетком великог мисионарског и светитељског рада Светог Саве, првог архиепископа српског, који је 1219. године хиротонисан”, подсјетио је прота.

Он је навео да је међу првим епархијама које је основао Свети Сава, била и Зетска, данашња Митрополија црногорско приморска, чије је сједиште било у манастиру Светог Архангела Михаилла на Михољској Превлаци: “Од тада, ево пуних 800 година, о православним хришћанима на овим просторима духовно се старају епископи и митрополити , као архијереји ове епархије, која је била и остала неодвојиви дио Пећке патријаршије, односно дио Српске православне цркве”.

Потом је набројао документа из Маркушове књиге, који свједоче о јединству и повезаности Митрополије са Пећком патријаршијом, попут повеље господара Зете Ивана Црнојевића, црквеног календара штампаног у Црнојевића штампарији, гдје су међу светима уписани: Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и краљ Стефан Дечански. Ту су и ватиканска документа из 17. вијека, из којих се јасно види да је Митрополија црногорско приморска дио Пећке патријаршије. У књизи је и одломак из историје о Црној Гори Митрополита Василија Петровића, гдје се он потписује као смјерни митрополит црногорски скендеријски и приморски и егзарх трона српског, а поред себе, наводи још дванаест српских архијереја”. Зековић је набројао и документа из времена Светог Петра Цетињског, Светог Петра другог Ловћенског и краља Николе првог Петровића.

По његовим ријечима “најтежи период за Митрополију било је вријеме Другог свјетског рата када је настрадало преко стотину свештеника“. Аутор књиге приказује два новинска текста из 1945. који говоре о посљедњем званичним прославама Бадњака и дана Светог Саве у Црној Гори.

Послије тога наступа период сурове атеистичке пропаганде и прогона Цркве, не само из школа, него и из свих сфера друштвеног живота. Најтежи моменат у новијој црногорској историји је био рушење завјетне Његошеве капеле на Ловћену. То је један од највећих удараца на национални и духовни идентитет Црне Горе. Краљ Никола је 1913. на захтјев Аустроугарске да јој се уступи Ловћен одговорио: “Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком, слободи и њезиним бранитељима”. Завод за заштиту споменика културе Социјалистичке Републике Црне Горе је прогласио спомеником културе цркву Светог Петра Цетињског, заједно са Његошевом гробницом. Међутим, исти Завод 1969. проглашава неопходност за рушење тог споменика. Овим податком се и завршава поглавље Маркушеве књиге посвећено Цркви”, навео је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

“Послије овог великог страдања и голготе, дошли су дани спасења, у виду апостолског труда Митрополита Амфилохија, чији је блиски сарадник био и Јован Маркуш. Митрополит се упокојио са неиспуњеном жељом да се обнови Ловћенска капела, али је зато наша обавеза да се око тога сви потрудимо још већа, јер то више није само воља Његошева, већ и завјет нашег вољеног ђеда”, закључио је прота Зековић.

“Збирка одабраних историјских докумената коју је приредио публициста Јован Маркуш, представља колективну легитимацију српског народа у Црној Гори, којом се потврђује њен језички, вјерски, државни и свеукупни цивилизацијски идентитет. Ово монументално ддјело је наш колективни идентификациони документ, тако бисмо могли да га најкраће одредимо. Оно садржи основне податке издвојене из обимне историјске грађе која свједочи о припадности патријархалне Црне Горе српском етносу, као најистакнутијој константи која је прожимала све њене историјске епохе. Прворазредни историјски извори у Маркушевој књизи организовани су у 4 поглавља. Изворе чине: школска свједочанства, школска литература, статистички подаци, фотографије, а потом и изузетно богата картографска колекција, као и илустровани прилози о државним и владарским хералдичким симболима и обиљежјима. Аутор нас на тај начин проводи кроз неколико великих и славних епизода наше историје, уз снажно осјећање да листамо властити породични албум са старим фотографијама блиских сународника, предака и присних пријатеља. Сав материјал презентован је на занимљив и узбудљив, привлачан и одмах разумљив начин. Маркушево дјело је прави мали архив који завређује да буде обавезан дио сваке кућне библиотеке”, казао је доцент др Душан Крцуновић, извјестио је Бар инфо.

“У уводном слову аутор истиче да је његова књига допринос духовној и националној обнови колективне свијести у Црној Гори. Тако сваћен задатак потврђује да национално самоодређење, поред рефлексивне, има и једну нормативну димензију. Другим ријечима, идентитет подразумијева димензију самосвијести о томе шта смо били и шта јесмо, као и пројективну димензију онога што желимо да будемо и што нам је дужност да будемо, с обзиром на заједничко колективно памћење и колективно насљеђе. Конкретно говорећи, основни елементи те пројективне димензије идентитета, јесу слобода и јединство српског народа.

Мотивација која се налази у основи овог до сада најамбициознијег Маркушевог подухвата свима је позната. Проблем са којим се аутор књиге носи није од јуче, а није ни само наша локална специфичност. Нема сумње да живимо у постчињеничом добу, или у ери постистине, јер је политика угрозила науку и њене резултате. Нигдје ниједна идеологија није довела у питање колективну свијест народа о његовом поријеклу, као у Црној Гори”, казао је Крцуновић.

Проф. др Драга Бојовић је излагање започела тврдњом да је Маркушева књига “прави талисман који штити душу од штетних утицаја лажи. Она представља савремени тип комуникације са читаоцем и посебна је из више праваца. Једна од посебности књиге је што би документа на основу којих је настала, да су нормална времена, требало да се нађу у музејима. Али, пошто не живимо у таквом времену, њен значај је изузетан у смислу што су подаци и чињенице сачуване у овој књизи. Бог је Црној Гори дао човјека Јована Маркуша којем је документ главно оружје, а куд ће више од тога. То, чиме се бави аутор ове књиге, није његова професионална, али јесте животна оријентација. Ово је лична карта Црне Горе и на ћирилици и на латиници”, казала је Бојовић уз тврдњу да је “језички идентитет увијек примарнији од идентитета који се стиче на основу државе или вјере”.

Текст: Силвија Вукелић

Видео: Дејан Вукић

Извор: barinfo

Празник Светог Николаја Мирликијског молитвено је прослављен у храму Светог Јована владимира у Бару. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, као и ђакон Дејан Томовић.

За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и Маја Томић уз подршку хора „Свети Јован Владимир“ којим је руководила професорка Маја Басараб. Апостола је читао млади призренски богослов Никола Зековић, а Свето Јеванђеље ђакон Дејан Томовић.

Отац Слободан је након прочитаног јеванђеља, бесједио на тему данашњег празника, освурнувши се на то да поред овог дивног Божијег угодника, наша света, саборна и апостолска Црква  прославља и Детињце, празник све дјеце.

Након одлужене Литургије, приступило се освећењу славских колача и славског жита.  Отац Слободан је на крају свим свечарима пожелио добро здравље, духовни напредак и мир.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару добио је награду за најбољи млади засад са 100 стабала маслина, на XIX „Маслинијади“, која је одржана у суботу 20. новембра 2021. године, на Љетњој позорници у Старом Бару. По оцјени жирија, млади засад може послужити као огледно имање за све младе маслинаре.

На XIX „Маслинијади“ додијељене су бројне награде за квалитет уља, одржавање маслињака и младих засада.

Ова традиционална манифестација одржана у организацији НВО „Маслинијада“, Друштва маслинара „Антивари“, а у сарадњи са МЗ Стари Бар, Културним центром, Туристичком организацијом, уз подршку Министарства пољопривреде и под покровитељством Општине Бар.

Манифестација је одржана у скромним условима и без уобичајених културно-умјетничких садржаја и изложбених штандова, уз поштовање свих епидемиолошких мјера. Ипак, организатори су хтјели да обезбиједе континуитет манифестације, али и да награде вриједне произвођаче, који су и ове године произвели квалитетно екстра дјевичанско уље, обновили маслињаке и посветили им се са посебном пажњом и љубављу.

Текст/фото: Дејан Вукић

Сабор светог Архангела Михаила и осталих небеских сила бестјелесних – Аранђеловдан молитвено је  прослављен у храму Светог Јована Владимира.

Началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић.

Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и ђакон Дејан Томовић.

За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и хор „Свети Јован Владимир“. Апостола је читао Марко Орландић, а Свето Јеванђеље ђакон Дејан Томовић.

Отац Слободан се након прочитаног јеванђеља обратио пригодном бесједом присутним вјерницима.

Након Светог Причешћа отац Слободан је позвао вјерни народ да на празник Светог Нектарија Егинског дође на Свету Литургију, гдје ће након завршетка Свете Службе бити читан Акатист овом Божијем угоднику који исцјељује болеснике, посебно оне од канцера. На крају су освештани колачи и жито свечара којима је Свети Архангел Михаило крсна слава.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 13. новембра, Свету службу Божију у Манастиру Светог пророка Илије на брду Волујица код Бара, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомана Мијајловића и Слободана Зековића, игумана Прокопија (Вуковића), протојереја Јована Пламенца, Синише Смиљића и Љуба Јовановића и јереја Николе Радовића, Младена Томовића, Александра Орландића и Крста Пламенца и ђакона Александра Лекића.

По заамвоној молитви Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије освештао је чесму у порти манастира, а по отпусту и нови манастирски конак.

У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да човјеков биолошки живот није све и свја, већ да је човјек душа жива, жељна и жедна Бога живога, жељна да се напоји Духа Светога те да се преображава Духом Божијим. Говорећи даље о прочитаној посланици Св. апостола Павла, у којој он говори да тамо гдје је Дух Свети тамо је и слобода, Митрополит је нагласио да је човјек жељан слободе, али да најчешће не умије да живи у слободи него постаје роб страстима, жељама, прохтјевима и гријесима и разним непочинствима.

„Иако би се рекло да смо слободни, нијесмо, неко робује овој страсти, неко оној и зато Свети апостол Павле отвара тај пут према слободи. Треба да се ослободимо прије свега од својих мана, од страсти, од гријехова, да се очистимо, да бисмо се удостојили да се напунимо дарова Светога Духа, да се њима испунимо. А Дух Свети, као што говори Апостол, ослобађа, односно гдје је Дух Божији тамо је слобода“, казао је владика.

Објаснио је да је човјек као боголико биће пријемчив за Божију милост и дарове и да само треба да отвори душу, да је обасјају зраци Божије свјетлости, милости, правде и љубави, што, како је казао, није баш  лако. То је упоредио са домом када се отворе прозори да у њега уђе сунчева свјетлост којој се све радује.

„Много више значи отворити прозоре своје душе, да је обасја Божија свјетлост и милост. Ова сунчана свјетлост је створена свјетлост, а Божија свјетлост која души треба, она је нестворена и вјечна, и тамо гдје она дође, кога она обасја, он постаје причасник вјечности већ овдје на земљи“, бесједио је Митрополит и додао да томе треба да тежимо, да се ослободимо. Али, како је појаснио, не можемо да се ослободимо прије него што се удостојимо дарова Светога Духа „јер је њих душа жедна и гладна, а те дарове примамо у Цркви Божјој“.

Подсјетио је сабране да је Господ Исус Христос својим доласком у овај свијет донио те дарове човјеку када се оваплотио и дошао у овај свијет, а нарочито када је принио жртву за нас ради очишћења наших гријехова, ради обновљења наше природе и сједињења са Богом, усиновљења Богу и Оцу, да постанемо дјеца Божија.

„Зато имамо и слободу да се обраћамо Богу живоме као своме Оцу и треба да се молимо често том савршеном молитвом Оче наш, која даје велику слободу јер се молимо за опроштај наших гријехова, а то значи да се ослободимо тог терета који човјек натовари на себе. Господ Исус Христос даје свима изобилно, не гледајући ко је ко, сваки онај ко жели да Му приступи, Он га прима без обзира које је нације, какве боје коже, како је имовинског стања…“, истакао је Митрополит и поучио сабране да не треба много да се грабимо за првјенство, јер право истинско првјенство може дати само Господ. За то треба  да се боримо, нагласио је, да приступимо Господу, да будемо близу Њега, а бићемо близу ако своме брату и сестри дамо мјесто испред нас, јер нас је све Господ учио смирењу, а и Свети апостол Павле говори да ближње своје поштујемо као веће од нас, да се пред њима смиравамо и то је Богу угодно.

Поучио је присутне да треба увијек бити у миру са ближњима, јер онда немамо никакве препреке да се молимо Господу, ако смо у немиру, свађи са ближњима, Бог нашу молитву неће примити док се не ослободимо те мржње, зависти, пакости…  Поручио је да морамо да се измиримо једни са другима да би смо се са Богом измирили.

„Нарочито је важно да се успостави тај мир међу ближњима, међу најближима, у породици, у манастиру, на послу, са комшијама… Треба да се ослободимо саможивости, самодовољности, самољубља, тако се отварају врата и прозори наше душе, тако се отвара наше срце. Онда је оно спремно да приступи Господу и Господ ће такву душу, која Га тражи и љуби, сигурно обасјати својом свјетлошћу и благодаћу, својим Светим Духом и даће јој слободу“, рекао је Митрополит, објаснивши да је та духовна слобода много претежнија од физичке.

По његовим ријечима када будемо прави Божији људи, када се дух Божији, љубав и мир Божији настани у нашим срцима тада ћемо истински бити слободни. Ако тежимо за том правом истинском слободом онда ће нам Бог дати и физичку слободу. Као примјер је навео наш српски народ којег нико никада није могао поробити, кроз сву своју историји се борио за слободу јер је имао вјеру и тежио за духовном слободом.

„Зато што је био народ Св. Саве, Христов народ, народ који љуби Бога и слободу, љуби свога ближњега. Треба да истакнемо да смо били народ праве истинске вјере и народ који љуби слободу, који љуби ближњега, то смо наслиједили и то да његујемо и унапређујемо.“

Изражавајући велику радост због доласка на брдо Волујица, које подсјећа на Свету земљу, Гору таворску, као и освећења манастирског конака и чесме, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је на крају свог обраћања заблагодарио добротворима који су помогли изградњу конака, као и господину Драгу Милашевићу који је подигао чесму. Иако ово узвишење није велика планина, како је рекао, оно је одавно освештано и тежи ка духовним висинама, а посвећено је Светом Илији преко овога Светога храма који је скроман, недавно обновљен, али већ много значи, нарочито за град Бар.

„Лијепо је овдје доћи, помолити се Богу на овој освештаној гори Светога пророка Илије. Ту су сестре монахиње из Русије које су завољеле ово мјесто и желе ту да остану, двије рођене сестре Јована и Антуса, наши добротвори који су се овдје сабрали око њих да светињу обнове и украсе. Ово свето мјесто је почело да привлачи, да чудоотвори и да нас преображава. Овдје се благодат Божија излива и преображава нас, стално нас радује и даје нам снаге. Имамо радост да овдје на овој гори доживљавамо једно преображење и нека буде срећно и благословено свима који су се потрудили око обнове ове светиње и конака, око изградње чесме и уређења овога простора, и свима вама који долазите и који ћете убудуће долазити, нека Бог дарује свакога добра, благодати, милости и сваког напретка“, поручио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Послије Свете литургије у порти манастира је изведен пригодан културно-умјетнички програм.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј-ставрофор Милош Весин служио је у 20. недељу по Духовима, Свету Литургију у храму Светог Јована Владимира у Бару.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и протосинђел Евстатије (Драгојевић) из манастира Ђурђеви Ступови.

За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић кога је пратио хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом професорке Маје Басараб.

Прота Милош Весин се након прочитаног Светог Јеванђеља надахнутом бесједом обратио присутним вјерницима.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На празник Светог Апостол Јакова брата Господњег, у храму Светог Јована Владимира у Бару, служена је Света Литургија коју је написао Апостол Јаков.

Началствовао је протојереј-ставрофор  Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереји Јован Пламенац, Љубомир Јовановић и Синиша Смиљић, као и јереји Александар Орландић, Никола Радовић и Крсто Пламенац.

За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић.

У литургијској бесједи прота Слободан Зековић је рекао да је толико велике биле ревност и побожност Светога апостола Јакова, да су му се дивили не само они који су повјеровали у Христа и који су га признавали за свога духовнога оца и епископа него и Јевреји, нарочито свештеници фарисеји, који су се на сваки начин трудили да искоријене у народу поштовање према Исусу као обећаном Месији.

„Чак су се и они дивили Јаковљевој праведности, честитости и побожности“, рекао је, између осталог отац Слободан.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Светом Литургијом у храму Светог Јована Владимира у Бару, у 18. недељи по Духовима, недељи светих Отаца VII васесељенског сабора, началствовао је јеромонах Агатангел Будишин. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и јереј Желимир Продановић, парох београдски.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић