Епископ Кирило служио је јутрос 18. јула 2022. године Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Сергеја Радоњешког у Микулићима код Бара. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и јереј Никола Радовић, а за пјевницом одговарале сестре из овог манастира и хор „Свети Јован Владимир“ из Бара.

Владика Кирило је рекао да је молитвено сјећање на преподобног оца Сергија који је уз преподобног Серафима најпознатији светитељ руски на цијелом свијету, а живот оца Сергија је везан за смутно вријеме, вријеме разједињености руских кнежева. ”Нема јединства без јединства са Богом”, нагласио је Владика додавши да је нашим друштвом завладала шизофренија, као последица грехопада, против чега се Свети Сергије борио и изборио.

”Оно што је важно истаћи је то да он није остао само ”аутистичан” и свима непознат у шумама радоњешким, него кад је постигао то своје унутарње јединство, трудио се молитвом, савјетом и благословом, да постигне и то народно јединство”, рекао је и додао како је Свети Сергије имао савезника у томе, Светог књаза Димитрија Донског. Владика је затим подсјетио присутне на историјске догађаје ослобађања руске земље од Татара и Монгола, за које је заслужна молитва Светог Сергија. ”Такав је био и наш Свети Петар Цетињски и остали славјанофили као што су Пушкин, Достојевски и многи други”, додао је Владика Кирило и нагласио да треба да слушамо њихову науку и њих да слиједимо.

Владика је такође подсјетио на овоземаљску кончину овог великог светитеља, као и на његово јављање иноку и ископавање нетљених моштију. ”Ове године славимо велики јубилеј 600 година обретенија његових моштију”, рекао је Владика подсјетивши на чувену икону Свете Тројице Андреја Рубљова, која је постала и канонски образац сликања Свете Тројице, а која је сликана управо за овај храм.

”Манастир Светог Сергија постаје главни центар руске земље, а руски народ га назива игуманом руске земље. Његови ученици су основали многе манастире, у Подмосковљу и шире”, рекао је Владика и подсјетио колико су руски цареви улагали у ове манастире, а и на то да се Московска духовна академија налази управо у склопу Тројицесергијеве лавре. ”Његов утицај је васељенски, а веома је вађно да је Бог надахнуо Митрополита Амфилохија да сагради овај манастир у руском стилу, да се и ми који не можемо да дођемо до лавре, помолимо овом великом чудотворцу”, нагласио је.

”Свети људи чија је памјат вјечнаја, живе у Христу и над њима друга смрт нема власти већ царују са Христом, те тако и преподобни Сергије који нам помаже својим молитвама у свим нашим тешкоћама, а нарочито се моли за јединство Словена”, рекао је нагласио да треба волимо човјека онаквог какав је, а не онаквог какав бисмо ми вољели да он буде.

Владика Кирило је још једном честитао празник свима, благословио их и пожелио да им господ подари мир, а свим људима јединство, напредак у вјери, здрављу и матушки Теодори напредак у обитељи.

Након Свете литургије, манастир је опходила литија те је пререзан славски колач, а заједничарење настављено уз празничну трпезу љубави. Кум овогодишње славе био је Веселин Драшковић који је славу за следећу годину предао Мију Брацовићу.

Текст: Тијана Лекић

Фото/видео: Дејан Вукић

У петак вече, 15. јула, на платоу Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, одржано је ауторско вече пјесника Невена Милаковића.

Поред Невена Милаковића, говорио је о. Предраг Шћепановић, а вече је својим појањем уљепшала Бранка Зечевић.

Текст/видео: Дејан Вукић

У недељу 5. по Духовима служена је Света литургија у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Светом службом Божијом началствовао је протојереј Давид Селаковић из Епархије жичке са Златибора, а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, јереј Александар Милашиновић из Крњева код Велике Плане, Епархија браничевска, и отац Ђорђе Радник, свештеник Румунске православне цркве.

Апостола је читао богослов Никола Зековић, а за пјевницом је одговаро Василије Ускоковић и хор „Свети Јован Владимир“.

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, надахнутом бесједом присутним вјерницима се обратио отац Александар.

Велики број вјерника приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Христовим. Причешће је вршено из три путира.

Сабрање је настављено у парохијском дому.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Празник Светих апостола Петра и Павла литургијски је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Светом литургијом началствовао је парох барски и настојатељ храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су прортојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, протојереј Јевто Павловић, парох батајнички из Епархије сремске и јереј Спасоје Радовановић из Епархије зворничко-тузланске.

Апостола је читао Никола Зековић, а за пјевницом је одговарао Василије Ускоковић уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“ којим је дириговала професорица Маја Басараб.

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља присутном народу се обратио отац Јевто, који је казао да су Свети апостоли Петар и Павле били као и ми, људи од крви и меса, са врлинама и манама. У њих се на дан Педесетнице уселио Дух Свети, сила Божија, и они постају неустрашиви свједоци вјере Христове. Бесједећи о Светим апостолима Петру и Павлу, парох батајнички је подсјетио да су они, немајући страха од свега што је од овога свијета, ношени Духом Божијим, проповједали ријеч Божију трпећи разне недаће и гоњења Христа ради.

„Сјећајући се тих дјела Светих апостола Петра и Павла, сјећајући се вјере њихове, да се сјетимо да смо у тој вјери и ми крштени и одгајани и да том вјером треба да дишемо и живимо и да видјевши ту вјеру и они који су колебљиви, приђу и прихвате Христа, Божију силу и премудрост. То је наша мисија у овоме свијету, да се не колебамо да се не бојимо, да будемо храбри и да истину Божију свједочимо свуда и на свакоме мјесту својим дјелима“, поручио је протојереј Јевто Павловић, парох батајнички.

Велики број вјерног народа причестио се Тијелом и Крвљу Господњом.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

У древном граду Свачу, недалеко од Улциња, данас, на празник рођења највећег између рођених од жена, код Цркве Св. Јована Крститеља одржан је традиционални Ивањдански сабор. Свету литургију је служио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, уз саслужење протојереја Синише Смиљића и јереја Братољуба Радовића, пароха улцињских.

Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, сабраном вјерном народу се надахнутом бесједом обратио о. Синиша Смиљић, који је казао да се данас молитвено на овоме мјесту сјећамо онога који је приправио пут Господњи, који је изашао из утробе мајке своје, која је наочиглед нас људи била усахла. Подсјетио је да су Јелисавета и Захарија били стари, тако да по логици и природи овога свијета, нијесу могли да добију дјете, али чудом Божјим, родио се, како Господ каже, највећи од жена рођених – Свети Јован Пророк Претеча и Крститељ Господњи.

„И ево, браћо и сестре, ми изабрасмо ово мјесто за мјесто молитве наше, за мјесто сједињења са Господом нашим, управо кроз ту светињу Светога Јована и рођења његовога, које прослављамо овдје на овоме светоме древноме мјесту гдје су остаци овога храма посвећеног Светом Јовану“, бесједио је о. Синиша, додавши да је ово једно од најсветијих мјеста које постоје на овоме свијету те да ово камење говори о остацима 365 храмова, светиња, олтара Божијих, које је градио народ Божији.

Говорећи о Свачу, о његовој славној историји, отац Синиша је казао да су Монголи овај град потпуно сравнили са земљом, похарали, убили или повели са собом у робље све његове житеље. Објаснивши зашто хришћани завршавају тако као што су завршили свачки хришћани, рекао је да је то због жетве Господње, јер каже Господ: Ако су мене гонили и вас ће гонити:

„И то је само један доказ да је то био свети народ и да су били пожњевени као пшеница коју су сијали овдје, као то класје. И ево чуда и доказа кад ми стојимо овдје да су осолили и наш род и да се ми од те соли осољавамо и да је преносимо на друге. Њиховом жртвом, ова земља је натопљена крвљу мученичком. Овдје на овом мјесту и овим стопама, ходио је још један мученик који је такође положио главу своју као онај чије име је носио. Управо у овоме Храму Светог Јована Крститеља, коме одрубише главу на правди Бога Христа ради, Светиње ради, крстио се и Свети Јован Владимир, коме такође одрубише главу на правди Бога.“

Даље је објаснио да Господ вјерни народ кроз те примјере учи, показује путеве којима треба да ходи и управо трагом тих путева, како је казао, „ми смо дошли овдје данас“.

„Нисмо дошли овдје данас да освајамо територије, не дао Бог! Не требају нама територије, нити ми очекујемо цара земаљскога кога су Јевреји очекивали, јер били би смо исти они који су, очекивавши онога који ће им дати неки овоземаљски империјализам, распели Онога који је дошао да нам донесе Царство Божије. Зато, браћо и сестре, пошаљимо једну поруку одавде, поруку мира, поруку љубави, онакву поруку каква доликује православним хришћанима. Ми смо овдје дошли да тражимо Бога, да тражимо покајање, да тражимо љубав и да тражимо мир и ништа нам друго не треба. Не треба нам ништа туђе, желимо само да сачувамо оно своје, а оно своје јер смо ми сами оно Божије у нама“, поручио је протојереј Синиша Смиљић.

На крају Свете литургије освећени су славски дарови, које је принио овогодишњи кум славе Давор Радовић из Бара. Кумство за следећу годину је преузео Предраг Кликовац из Улциња.

Саборовање је настављено уз славску трпезу љубави.

Текст: Весна Девић 

Фото/видео: Дејан Вукић

На празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан, служена је Света литургија у црмничком селу Бољевићи.

Светом литургијом началствовао је свештеник Блажо Петровић, парох зетски, а саслуживао је свештеник Крсто Пламенац, парох црмнички. За пјевницом су појале монахиње из манастира Светих Мироносица из црмничког села Дупило, Лукија и Кикилија. Чтецирао је дјечак Филип Укшановић.

У литургијској бесједи свештеник Блажо Петровић казао је да је Господ из човјекољубља послао Сина свога Јединороднога у овај свијет да подари спасење Васкрсењем свему роду људскоме.

„А непосредно прије Христа, Господ шаље Светог Јована Претечу који је од свога рођења састрадавао Господу. Као мали је био гоњен од Ирода (јер као вршњак Господа морао је и он бити гоњен), остао сироче, одрастао у пустињи, подвигом, молитвом и постом као претеча монаха уздизао се ка Богу и на крају и свој живот дао за Христа и правду Божију. На тај начин ми, као иконе Божије, смо дужни да се уподобљавамо постом, молитвом и подвигом Светоме Јовану да би смо задобили вијенац славе којом је и он сам награђен од Господа“, бесједио је о. Блажо.

Након заамвоне молитве благосиљан је славски колач, а после Литургије припремљено је пригодно послужење.

Село Бољевићи је старо насеље. Оно се под именом Полуждребица Штитаре помиње око 1296. у повељи краља Милутина. Назив Бољевићи је каснијег поријекла. Раде Т. Пламенац каже да овај назив излази тек послије нашег (њиховог) насељавања.

Цркву у Бољевићима је сазидао у другој половини 15. вијека Иван Богустиновић Пламенац. Цркву је у вријеме Машана Бољевића Пламенца красила камена фасада – спољашњост, а унутрашњост лијепи иконостас и живописне фреске.

Саборна црква Светог Јована и Светог Николе у Бољевићима данашњи облик је добила 1872. године. Прво је, на том мјесту, саграђена црква Светог Јована Крститеља, вјероватно у 17. вијеку. Запалила ју је Ћуприлићева војска 1714. године, када је и похарала велики дио Црне Горе. Највјероватније средином 19. вијека, непосредно уз ову цркву саграђена је црква Светог Николе. Године 1864. почела је доградња запаљене цркве Светог Јована Крститеља. Овај посао завршен је 1872. године, када су ове двије цркве спојене у јединствену цркву са два олтара.
Црква је обновљена 1892. године са прилогом војводе Илије Пламенца. Војвода је озидао и четвороугаони звоник. Село Бољевићи за учињена добротворства, понудило је војводи Илији да огради гробницу, у храму Св. Николе, с десне стране на улазу, гдје је и сахрањен 1916. године.

Цркву у Бољевићима је током вјекова посјетило више знаменитих личности, међу којима и три патријарха: Арсеније III Црнојевић, Мојсије Рајовић, Василије Бркић. Од митрополита, поред Руфима Бољевића и Арсенија Пламенца (који су били из Бољевића), у цркву су – остало је забиљежено – долазили и богослужили: Петар I, Петар II, Митрофан Бан, Гаврило Дожић и Јоаникије Липовац. Од крунисаних глава, у бољевићку цркву су долазили: књаз Данило, краљ Никола, Петар I Карађорђевић, који је неколико мјесеци боравио у Бољевићима, бугарски краљ Фердинанд, као и два руска кнеза Николај и Петар, за вријеме јубиларне прославе краља Николе 1910. године.

Текст: о. Крсто Пламенац

Хуманитарна акција „Играј за Космет“ која је синоћ одржана у Бару превазишла је сва очекивања, јер су Барани за само пар сати колико је трајао турнир у баскету (3џ3) успјели да прикупе чак 7.500 евра намијењених као помоћ манастиру Драганац у јужној српској покрајини, али и самохраној мајци четворо дјеце Блажици Вићентијевић из Зубиног Потока, као и за потребе изградње игралишта за дјецу и омладину у селу Кусци код Гњилана.

Турнир је одржан на теренима „Arena Court“ иза барске Гимназије, у организацији Друштва добровљних давлаца крви „Свети Јован Владимир“ које дјелује при Саборном храму на Тополици, а све под покровитељством Хуманитарне организације „Сви за Космет“ из Београда.

„Желим да се захвалим свима који су учествовали, а посебно донаторима који су дали 2000 евра уз жељу да остану анонимни! Наравно, то не умањује, ни најмање, значај свакога ко је и један једини евро донирао у ову сврху“ – казао је за „Барски портал“ – Славко Клисић, у име организатора из ДДДК „СВ.Јован Владимир“

Учесници и посјетиоци турнира имали су част и да по први пут у Црној Гори уживо чују анђеоски глас млађане Павлине Радовановић из Ораховца, која је специјално за ову прилику била гост на овом изузетном догађају.

Клисић нарочито наглашава да је, како каже, више него поносан на све своје Баране, свих вјера.

„Они су својим учешћем у овој акцији потврдили да Бар није заборавио да је Косово Србија, а Метохија Црна Гора“ – поручио је Клисић.

Пласман

Прво мјесто на турниру освојила је екипа „Ветерани Пристан“, друго мјесто екипа „7“, а треће – „Сидро баскет“. Резултати и пласман екипа на турниру који је по свему оправдао епитет хуманитарног, ипак је био у другом плану.

Извор: Барски портал

Фото: Дејан Вукић

У порти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару на Видовдан увече је, у организацији ЦО Бар, одржано Видовданско вече, свечана академија у част и славу Светог великомученика Лазара Косовског и с њим пострадалих витезова на Косову пољу за крст часни и слободу златну.

Видовданску бесједу одржао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, старешина цркве Светог Ђорђа у Подгорици, а у наставку вечери је приређен богат културно-умјетнички програм.

Текст/видео: Дејан Вукић

На празник Светог мученика кнеза Лазара и Светих српских мученика – Видовдан, у Саборном храму Св. Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао отац Зоран Бубања, парох бјелопољски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, јереј Александар Орландић и јереј Павле Божовић, парох подгорички.

Одељак из Апостола је прочитао млади призренски богослов Никола Зековић, а зачало из Светог јеванђеља отац Зоран.

Надахнутим пастирским словом сабранима се обратио отац Павле Божовић, који је подсјетио да је данашњи празник прво посвећен, и својим именом, Светом мученику Виду, који се слави у свим хришћанским народима и традиционалним хришћанским црквама, али да се нигдје у свијету не слави тако лијепо, величанствено и емотивно као што се слави у српском народу.

„То је зато што је тој великомученичкој литији, у којој се поред Светог мученика Вита налази Свети Димитрије и Свети Ђорђе, и сви они мученици који су пострадали за вријеме цара Диоклецијана, наш народ на овај дан придодао цијелу једну генерацију, цијело једно покољење мученика, предвођену Светим кнезом Лазарем, којег је народ управо због свог опредељења да се придружи тој литији постхумно крунисао и царском круном.“

Оцијенио је да је за наш народ Видовдан, Косовска битка, више од једног обичног историјског догађаја те да је он надахњивао наш народ и све оно добро што је стварао кроз вјекове послије тог   величанственог догађаја. Наш мали народ је стао на пут великој Отоманској империји, која је мљела све пред собом.

„И жртва је била велика, жртва је била достојна Христовог имена. Велики број наших војника, витезова, великаша, па и сам кнез Лазар, пострадали су у овој бици, али су се и достојно бранили“, бесједио је о. Павле, подсјетивши да је ово једина битка у историји Османског царства у којој је погинуо њихов султан.

Но, упркос свој величини ове битке и њеном значају за нашу културу, за нашу цивилизацију,  упркос томе што је ова битка надахњивала све од Светог деспота Стефана преко народних пјевача, преко Ловћенског Тајновидца, Андрића па до данашњих савремених стваралаца, отац Павле је примјетио да све то, да је то само тек једна од битака, не би био довољан разлог за данашње евхаристијско сабрање.

„Разлика између Косовске битке и сваке друге битке која се обиљежава на уобичајен начин је управо у садржају и значењу слободе за коју се борио кнез Лазар са својим витезовима и са читавим покољењем једног народа“, казао је парох подгорички.

Даље је објаснио да се многи људи боре за слободу и да је та борба за слободу надахњивала људе да чине највише и најразличитије подвиге, али се врло често све заврши на првом ступњу те слободе –  да се боре против нечега, против некога, против агресора, освајача…

„Цар Лазар и његови витезови нису се борили само против Османлија, они су се борили прије свега за слободу да чине нешто, не за слободу против нечега. Слободу да воле, слободу да вјерују, слободу да се надају. И ту слободу су они извојевали на Косову пољу не само за своју генерацију него и за пет вјекова генерација које су након њих патиле и сањале ту слободу“, нагласио је свештеник Божовић.

Иако се до данас не зна тачан исход Косовског боја, историчари ће рећи да се сигурно радило о некој српској побједи зато што се никада није десило да се онај који је побиједио повуче са бојног поља и оде у своју кућу, као што су то учиниле Османлије, народни пјесник, Богом инспирисан, преобразио је ту историјску побједу у пораз. Јер је, како је поучио сабране отац, тим хтио да нагласи прави смисао те слободе који се не налази у побједи земаљског царства, како каже пјесник.

„Прави смисао слободе коју је извојевао цар Лазар садржи се у оним ријечима да му је милије и да више воли привољети се Царству небескоме, и у том смислу ова битка има смисла за све нас“, поручио је јереј Павле Божовић.

У наставку је казао да свако од нас има неко своје мало Косово, свако од нас има битку у својој породици, на свом послу, у односима са ближњима, било да их сматра пријатељима или непријатељима, али да од нас зависи како ћемо доживјети ту борбу и своју личну слободу: да ли да се боримо и ослободимо од некога или да се изборимо за слободу да вјерујемо, да се надамо и да волимо.

„Ако је тако доживимо, онда ћемо испунити оне прве ријечи из данашњег јеванђељског зачала: Ово вам заповиједам, вели Христос, да волите једни друге. Ако освојимо ту и такву слободу, и кад дође вријеме великих подвига, и када дође вријеме можда и новога Косовског боја, неће нам бити тешко да се сјетимо и оне највеће заповијести коју нам је Христос дао и објаснио која је највећа љубав од свих љубави. Он је рекао: Од ове љубави нема веће него да положите живот свој за ближње своје. Нека би нам такве љубави, такве слободе, такве радости и такве храбрости, кад затреба, дао Господ, а да нас благослов Светог кнеза Лазара, Светих косовских мученика, не само пострадалих те 1389. године него свих оних који су страдали до данашњег дана, прати у све дане нашег живота“, казао је на крају свог пастирског слова јереј Павле Божовић, парох подгорички.

На крају Свете литургије служен је парастос свим српским мученицима од Косовског боја па до данашњих дана који су свој живот дали за крст часни и слободу.

Празновање овог дивног празника настављено увече видовданским сабрањем у порти Саборног храма Светог Јована Владимира. Видовданску бесједу је произнио протојереј Мирчета Шљиванчанин, старјешина Цркве Светог Ђорђа у Подгорици, а у наставку програма изведен је богат културно-умјетнички програм.

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

У прву недељу по Духовима – Недељу Свих Светих, у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је новопостављени парох колашински јереј Дејан Томовић.

Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић. За пјевницом је одговарао хор „Свети Јован Владимир“.

Отац Дејан се након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља пригодном бесједом обратио вјерном народу. На крају Свете Службе отац Слободан захвалио се оцу Дејану на дугогодишњој служби у барском Храму и пожелио да му Господ подари мудрости и вјере, храбрости и трпљења, љубави и ревности и да са великим жаром обавља ову велику и одговорну службу која му је од Цркве повјерена.

Као знак мале пажње и захвалности за све што је урадио, браство барског храма заједно са вјерним народом оцу Дејану поклонило је свештеничке одежде.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић