Митрополит црногорско-приморски г. Јоаикије присуствовао је вечерас Божићном пријему, који је у ординаријату Барске надбискупије приредио Надбискуп барски Рок Ђонљешај.

Пријему су поред Митрополита Јоаникија, присуствовали Луциано Моше Прелевић, врховни рабин Црне Горе, Нина Офнер Бокан, предсједница Јеврејске заједнице Црне Горе, мр Муидин еф. Мулаими, Главни имам Меџлиса Бар.

Присуствовали су и премијер у техничком мандату Дритан Абазовић, као и министар економског развоја и туризма Горан Ђуровић, министар јавне управе Мараш Дукај и предсједник Општине Улцињ Омер Барјактари.

Текст: Радосав Рајо Војиновић

У суботу, 17. децембра у парохијској сали цркве Светог Николе у Старом Бару, у оквиру циклуса разговора о вјери и животу ”Исток са висине”, предавање на тему ”Сав живот свој” је одржао игуман Рафаило, настојатељ манастира Подмаине.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У Дворцу краља Николе приређено је књижевно вече поводом 130 година од оснивања Српске књижевне задруге (СКЗ). Барска публика имала је прилику да се упозна са њеним богатим стваралаштвом и историјатом захваљујући Српском културном друштву “Слово љубве” – организатору програма.

Причу дугу 130 година о најзначајнијим личностима из културе српског народа, поготово из књижевности, науке и умјетности испричао је укратко Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ, истакавши да је свака прича о Српској књижевној задрузи прича о људима, именима и њиховим дјелима.

Наводећи ријечи пјесника Бранка В. Радичевића, нагласио је да је Српска књижевна задруга успјела да напише историју српског народа, посао државне академије наука, једне енциклопедијске установе. Лакићевић је подсјетио да су СКЗ основали научници, професори и књижевници чија су имена златним словима уписивана на таблама културе и у историјама знаменитих установа попут Матице српске, САНУ и СКЗ. Они су, по његовим ријечима, “одредили правце рада, циљеве, стандарде и узоре који су се потом, током свих деценија кроз борбу и страдање, држали да задруга буде достојна претходних издања и да на томе истрајава као што се труди и данас захваљујући својим часницима, члановима, ауторима, преводиоцима…”

Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге, казао је да је својом појавом, радом и идејом коју је ширила кроз српски народ, СКЗ проносила оно најважније што је историја и традиција чувала вјековима. Бабић је назива духовним огњиштем око којег ће се сабирати сви који говоре српским језиком.

“Кад видим оно што је претходило настанку Српске књижевне задруге и оно што је 130 година радила за српски народ, чини се да није претјерано рећи да је она настала као резултат унутрашње, иманентне нужности српске културе и историје. Да није настала 1892. године и да није настала под тим именом, Српска књижевна задруга би настала неки други пут, под неким другим именом, али би била оно што је данас. Она је опстајала јер је увијек била спремна да се мијења”, закључује Бабић.

Проф. др Мило Ломпар – предсједник Српске књижевне задруге истикао је како је у служби цјеловитости српског народа основана у тренутку кад је успон српске државе представљао и успон њене интелигенције, универзитета, омладине, Српска књижевна задруга обликовала у својим издањима и у “Колу” ђела најзначајнијег српског пјесника Петра ИИ Петровића Његоша. Већ 1902. појавио се “Лажни цар Шћепан Мали” – републиканац и социјалиста.

“У СКЗ били су заједно ‘обреновићевци’ и ‘карађорђевци’, секуларисти и људи подани православној вјери, министри и опозиција, били су заједно професори, духовници, новинари, писци… Српска књижевна задруга је у свим тим садржајима имала централно мјесто и свог централног пјесника, Његоша. Услиједило је, 1912. године, издање ‘Мањих пјесама Његошевих’ и чувена ‘Ноћ скупља вијека’, а након њих ‘Луча микрокозма’ и ‘Горски вијенац’”, навео је Ломпар.

“СКЗ је”, по ријечима проф. др Ломпара, “дала израз једном настојању српске грађанске интелигенције да конституише културну свијест у духу европских народа око свог средишњег пјесника, Његоша, који је уједињавао и епску и ослободилачку и духовну и мистичку мисао читавих покољења од средњег вијека до грађанског доба”.

У другом дијелу програма, Душко Бабић и Драган Лакићевић казивали су неколико својих кратких прича и пјесама.

Извор: Баринфо

Видео: Дејан Вукић

У 21. недељи по Духовима, на празник великомученика Арета, у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија.

Началствовао је протојереј-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертвилу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић.

Отац Милош Весин се након читања зачала из Светог Јеванђеља, пригодном бесједом обратио присутним вјерницима.

Велики број вјерника причестио се тијелом и крвљу Господњем.

Отац Слободан се на крају захвалио оцу Милошу на предивном предавању које је одржао у суботу у крипти храма, као и на данашњој  Светој Литургији, за данашњу молитву и лијепе јеванђелске поуке.

Сабрање је  настављено у гостопримници АГАПЕ.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира синоћ је представљена књига „Морачки јасновидац“ – интервјуи са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем Радовићем, аутора Перице Ђаковића.

Промоција књиге започета је пјесмом „Јечам жњела Косовка ђевојка“ јер је, како је казао аутор, то пјесма коју је митрополит Амфилохије „највише волио, најрадије пјевао и стално дописивао заједно са владиком Атанасијем“.

Вече је благословио протојереј Слободан Зековић, казавши да је на овај начин митрополитова ријеч сачувана.

„Свака митрополитова ријеч је за његовога живота била са пажњом слушана. Онима који су митрополита вољели и истински га доживљавали као свог оца и духовника, та ријеч увијек је била окрепљење и утјеха, а и они који га нису вољели и који су немало пута показивали изливе мржње према њему, опет су поред свег противљења, ту ријеч, ако ништа друго, пажљиво слушали и имали однос поштовања према великој личности митрополита Амфилохија. Како вријеме буде пролазило, свака његова ријеч биће са пажњом читана, имаће још већу тежину него у оном тренутку када је била изговорена. Генерације које долазе изучаваће његово ђело, његов апостолски труд који је показао као архијереј цкве Христове, а један драгоцјени камен у томе низу, који ће тек да се зида и гради и писаних и изговорених ријечи нашег митрополита, свакако јесте и ова књига Перице Ђаковића“, истакао је Зековић.

Аутор зборника интервјуа Перица Ђаковић, казао је да је ова књига настала поводом обиљежавања 40 година његовог рада у новинарству.

„Тада су ме неки људи наговарали да то буде књига о мом раду. Рекао сам да је то славољубље и да имам нешто друго – пријатељ ме је питао што не направимо књигу интервјуа са митрополитом Амфилохијем, јер сам имао највише интервјуа са њим. Окренуо сам се према том човјеку и рекао – ако мислиш да радиш, ево ти, узми па ради, а ја ћу ти доставити све интервјуе. Четири и по мјесеца је трајао рад на овој књизи, односно превођењу аудио и видео записа до слова која се налазе овђе. Интервју је аутентичан, молио сам да то буде онако како је било и на малим екранима. Да је митрополит жив, он би ауторизовао књигу, а пошто не постоји ауторизација, онда сам рекао нека буде од слова до слова онако како је говорио. Када сам узео ову књигу у руке, схватио сам да је она нешто више од свега овог што сам до сада радио. Самог себе сам питао шта да радим са том књигом и рекао сам да ништа није случајно, сјео сам у ауто, отишао у храм и положио књигу на његов гроб и рекао овој књизи је овђе мјесто. Ово је уствари Амфилохије Радовић, а ја сам био само ту да проведем кроз те приче“, објаснио је Ђаковић који је, уједно био и модератор вечери.

На промоцији књиге говорио је и протојереј и новинар Јован Пламенац, који је казао да је о митрополиту Амфилохију написано већ подоста тога, али да је то „очито само ђелић онога што ће бити написано, јер он је толико велика личност да га је веома тешко смјестити у литературу“.

Пламенац је прочитао своје виђење митрополита Амфилохија, које је написао четрдесети дан након његовог упокојења.

„Митрополиту Амфилохију дом је била Европа и земаљски шар прошао је уздуж и попријеко, а никада није отишао из Мораче. Изучио је највише школе, а остао је црногорски тежак. Био је саговорник, раме уз раме, и најученијим умовима свијета, на њиховим језицима, и својим сатежацима на њиховим локализмима. Учествовао је у рјешавању најсложенијих питања Цркве и приземних спорова Црногораца. Моћни су га чекали док је на себе примао невоље немоћних… Био је стожер око којег се богољубиви црногорски народ сабрао као у пласт. Бљештавило његове грандиозне личности пржило је очи онима који су пред божанском свјетлошћу утекли у таму невјерја у богоборства, одакле су на њега, вриштећи, гађали каменицама. Исповиједао је Христа ријечју која је христоборцима била нагајка, а христољупцима мелем“, навео је Пламенац.

Пламенац је казао да данас, након двије године, видимо колико митрополит Амфилохије недостаје.

„Обично бива да неко ко оде из овог живота нам недостаје најупечатљивије у тим првим данима његовог одласка, а са митрополитом Амфилохијем видимо да што више вријеме пролази, то је све јачи осјећај у нама. Посебно у овом вртлогу друштвених збивања данас у Црној Гори и Србији, и уопште у свим земљама. Сви смо ми, од многих сам људи чуо, а и сам сам у то дубоко увјерен, да је он сада овђе, да би све другачије било. Не би имали хаос на политичкој сцени у Црној Гори и не би имали параду срама у Београду. Не би Косово било на прагу изгубљења из државотворог бића српског народа“, подвукао је Пламенац.

Он је истакао да је сваки од интервјуа друштвено-духовно-историјски пресјек тог времена када је интервју са митрополитом вођен.

„Али, то није прича само са митрополитом, то је прича и о времену у којем живимо, то је скенер, као листање овог времена у тим тренуцима када су интервјуи вођени. Том књигом, тим прегалаштвом Перичиним инспирисан, покушао сам да кажем нешто о митрополиту, имајући, прије свега, на уму да његова светост није у нашој хагиографији, није у нашем исписивању житија његове светости, него управо у његовој човјечности. Сви смо ми дубоко увјерени да он сада душом обитава пред лицем Бога живога у вјечној радости у најприснијем друштву са онима који су добрим дијелом и његову личност формирали“.

Књижевник Бећир Вуковић казао је да се одласком митрополита Амфилохија завршила једна историјска епоха у Црној Гори, а заједно са патријархом Павлом и епоха Српске православне цркве, али и епоха у васцијелом православљу.

„Митрополит Амфилохије био је главни организатор потоњег Васељенског сабора. Народни учитељ, просветитељ и велики владика Српске цркве, један од највећих митрополита црногорских чија ће сјенка вјечито лебђети над Црном Гором и Митрополијим и Цетињским манастиром… Митрополита смо носили у себи као што се носи отац. Истовремено, био је и прост и једноставан човјек, Брђанин и Морачанин. Увијек је довољан један човјек да запожара огањ. Кад једном стварно отпадну папци комунистичким зулумћарима у Црној Гори, а скоро су им отпали, рећи ћемо: на челу војске која је скршила комунизам у Црној нам Гори био је митрополит Амфилохије. Земаљском војском није могао сломити комунизам у Црној нам Гори, зато је митрополит позвао небеску војску“, објаснио је.

Вуковић је истакао да је црква мајка митрополита Амфилохија.

„Ни Христос мајку није звао мајком, него – жено. Мајка роди, али ако црква не роди, ако вјера не препороди, онда је човјек дивље месо, дивља мисао, то је дивља љубав. Залуд је вјера у Бога ако не вјерујеш у своју душу“.

Према ријечима Бећира Вуковића, књига Перице Ђаковића „Морачки јасновидац“ значи и образац како се требало разговарати са Амфилохијем.

„Читалац ће много научити из митрополитових одговора, али, богме, и из новинарових питања. Одавно се на нашим просторима није појавила оваква књига. Крајем прошлог вијека објављивале су се сличне – исцрпне књиге разговора са Црњанским, Крлежом… Митрополитова мисија бијаше враћање Црне Горе себи. Која се још није вратила, али је на том путу. Не знамо како би блаженопочивши митрополит реаговао у вези признања аутокефалности Македонске цркве. У овој књизи Перице Ђаковића јасно се види да никакво признање не би било могуће од стране митрополита Амфилохија. А патријарх Порфирије је признао аутокефалност Македонске цркве. Да ли то значи и почетак нове епохе Српске православне цркве? Или се просто затварају двери Павла и Амфилохија и отварају друге“, закључио је Вуковић.

Одломке из књиге интервјуа читао је отац Никола Радовић, који је потом, одговарајући на питања Ђаковића, говорио о родбинској вези са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем и његовом односу са најближима, те о томе како је и колико утицао на његов живот и позив.

На самом крају, Ђаковић је открио да му је синтагма Матије Бећковића „Морачки јасновидац“ послужила за наслов књиге. Промоција ове књиге биће одржана и у Београду, у крипти Храма Светог Саве, 7. новембра, по благослову патријарха Порфирија.

Објављивање друге књиге интервјуа аутор је најавио за предстојећи Божић.

Текст: Дарија Јелић

Извор: Бар инфо

Видео: Дејан Вукић

На дан освећења Саборног храма Светог Јована Владимира, Бар је био домаћин највећег до сада XXI Православног дјечијег сабора Црне Горе. Након двије године паузе, дјеца су показала колико воле ову манифестацију, колико им она значи и колико су се ужељела сабрања и свих активности које Дјечији сабор носи. Из свих крајева Црне Горе, дјеца су са својим вјероучитељима, свештеницима и родитељима пристигла у Бар, окупивши се прво око онога најважнијег, Свете литургије и Свете чаше.

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, дугогодишњи координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, по благослову Митрополита Јоаникија, обратио се окупљенима са платоа Саборног храма Светог Јована Владимира истакавши значај вјеронауке у школама. ”Наш Митрополит Амфилохије је као Свети сава нашега времена, знао да ријеч Господњу најприје треба посијати у срцима оних које је Господ поставио као примјер свима нама, дјеци”, нагласио је отац Мирчета и напоменуо како је Митрополитов благослов разрастао и донио велике плодове. ”Богу хвала, наши сабори броје 1500 и више дјеце, а један од њих је и овај коме се посебно радује Митрополитова душа, када види своју дјецу сабрану око храма Божијега, око својих пастира, што види да је оно сјеме Христово које је давно посијано у Црног Гори, а он обновио, родило обилним и богатим плодом”, рекао је и заблагодарио вјероучитељима, како првим малобројним, тако и свима до дана данашњег, који наставу вјеронауке у Митрополији чине најрадоснијом, најразноврснијом, најблагословенијом, јер је везана за храм Божији, за Свету службу Божију.

”Овај наш благословени Сабор, који је својеврсна смотра вјеронауке је разноврсан, поред овог лијепог програма имамо и квиз знања у ком се огледа оно што су дјеца научила, те ликовне, спортске и разноврсне радионице”, најавио је отац Мирчета и нагласио да овај наш Сабор показује још једну много важну ствар: ”Они који уређују државу, они који уређују наставу у школама, треба да схвате да овај Сабор показује и жељу наших родитеља и дјеце да настава вјеронауке буде у државним школама и да Црна Гора не буде међу оним малобројним државама у Европи у којој нема вјеронауке у школама.” Нагласио је да нас на то обавезује и историја Црне Горе, јер је настава у Црној Гори од почетка била везана за храм и једна од најважнијих предмета у школама. Отац мирчета је напоменуо да Црква никоме не намеће вјерску наставу, већ тражи само право да православна дјеца у православној Црној Гори уче о својој вјери и тиме никога не би угрозили, већ би још допринијели љепоти и складу живота у Црној Гори.

”Нека је срећан и благословен овај дан и нека се сви радујемо овом најљепшем Сабору који може бити, јер је Господ рекао да је Царство небеско оних који су као дјеца”, рекао је отац Мирчета Шљиванчанин и тиме отворио Дјечији сабор.

Након слова дугогодишњег координатора Катихетског одбора, услиједио је кратак филм о почецима Дјечијег сабора, те богат и дирљив програм који је брижљиво, са пуно труда и љубави припремила вјероучитељица Славица Орландић са дјецом полазницима вјеронауке при Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару и вјеронауке из Старог града, као и својим сјајним сарадницима. Они су нас провели кроз живот и дјело блаженопочившег Митрополита, показујући колико је јака наша веза и колико је велико и чврсто наслеђе које нам је оставио.

Специјална гошћа XXI Дјечијег сабора, млада Павлина Радовановић из Ораховца, својим присуством и анђеоским гласом, увеличала је ово сабрање.

Фото: Дејан Вукић

У 9. недељу по Духовима служена је Света Литургија у храму Светог Јована Владимира у Бару. Началствовао је протојереј Младен Томовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић.

Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“. Апостола је читао богослов Никола Зековић, док је зачало из Светог Јеванђеља читао отац Младен. Он се након прочитаног зачала пригодном бесједом обратио присутним вјерницима.

Причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се тијелом и крвљу Господњом.

На крају Свете Службе отац Слободан позвао је све присутне у храму да се заједно са оцима помоле за покој душа невино пострадалих људи, жена и дјеце који су 12. августа мученички пострадали на Цетињу. Пожелио је да њиховим породицама Господ да утјеху у овом великом болу који их је задесио, а свима  тешко рањеним у том великом злочину, који се налазе у болницама, Господ да подари брз опоравак и оздрављење.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Роман “Небеска дворишта – живе слике”, епископа диселдорфског и њемачког г. Григорија, представљен је синоћ на изузетно посјећеној књижевној вечери у крипти Саборног храма Св. Јована Владимира. Промоцију су организовали Православна црквена општина Бар и Српско културно друштво “Слово љубве” из Бара.

Ову сагу о животу, љепоти и страдању и њиховим вриједностима прича њен аутор, владика Григорије. Прецизно и одмјерено, шкртим, а поетичним слогом срочио је фрагментарну сагу о малој али храброј заједници која брани своје вјековно огњиште, алегорију о малом човјеку на удару пошасти рата која се претворила у оду Планиници, пређелу нестварне љепоте и човјековој спремности на велике одлуке и ђела.

Проф. Милорад Дурутовић, књижевни критичар и, уједно, медијатор вечери казао је да је његов циљ, између осталог, да на основу ревидирања сопственог књижевног искуства одговори на питање на који начин су “Небеска дворишта” достигла специфичну врсту аутентичности која надилази наше потребе за књижевним текстовима. “Требало би да се вратимо”, сматра Дурутовић, “до времена Светог Саве и схватимо да смо од самих почетака културе и књижевности имали специфичну традицију, гђе су наши еминентни теолози и људи из религије написали можда и најзначајније књижевне текстове. Тој традицији припада и Владика Григорије. Та комуникативност рјешава велики проблем савремене књижевности јер се иза једноставности наслућује и проналази огромно искуство. Што је најважније, враћа се повјерење у причу, а најважнији задатак приповједача је управо да исприча причу, да покаже вјештину, таленат, али и да садржај буде јединствен и непоновљив, у којем се сви можемо препознати”.

Дурутовић је говорио о извјесној сличности између духовног искуства, монашког одрицања од живота и чари овог свијета и искуства трауме. У оба случаја, по његовим ријечима, “имамо концепт жртве са јасном разликом да се у искуству духовног живота говори о добровољној жртви, за разлику од ових других, невиних. Ова књига је посвећена онима који дијеле слична искуства као аутор”. Аутор има осјећај за другога, за интимност и за то да није свака прича за приповиједање.

У књижевној теорији постоји много могућности за типолошку класификацију ђела. Дурутовић издваја чак десет начина читања ђела владике Григорија.

“Као роман лика, ратни роман, антиратни, психолошки роман, православни, аутобиографски, исповједни роман, завичајни, политичко-историографски роман и као нешто што све обједињује духовни билдунгсроман, који прати духовно сазријевање.

На питање ко је главни јунак романа, има више могућих одговора. Мајка, Младен, или владика Григорије са својом ретроспекцијом сусрета са живим сликама. Главни јунак је, у ствари, сваки читалац који зна или слути како је када ум борави у аду, а човјек не пада у очај”, сматра Дурутовић.

Његово преосвештенство владика дизелдорфски и њемачки Григорије истакао је да је овај роман прича о животним одлукама, одрицању, растанцима…, личностима које су обиљежиле његов живот – мајци и духовном оцу, владики Атанасију.

“Ја сам кроз приче повјеровао у Творца”, казао је на почетку обраћања аутор, напомињући да је кроз приче и сазнао да постоји живот.

“Ако узмемо у обзир сваку смрт и повјерујемо да је смрт коначница, онда нећемо никако моћи да вјерујемо у живот, нити да смислено живимо. Неке приче једноставно траже да буду испричане. Најинтересантније су чудне ствари које нам се дешавају. Нешто добија сасвим другу димензију када га дамо, дарујемо. То почиње да живи неки свој живот. Кад нешто доживиш на посебан начин, па то успијеш да пренесеш у слику, форму, књигу, оно ма посебну снагу”, објаснио је Владика Григорије. Књига је, према његовим ријечима, “суочавање Младена са Григоријем, суочавање, дакле, са самим собом”.

Говорећи о политичким чиниоцима у књизи, појаснио је да се ради о споредним бићима, али која покушавају да обликују наше животе.

“Приказани су као негативци, што не значи да их не волим, напротив. Они нису ту да бих им се осветио. Ту су зато што су реалност тог времена, живота и нашег постојања”, подвукао је аутор.

Публици је предочио и сусрет након тридесет година са једним од јунака своје књиге, наглашавајући да ништа није случајно.

“Након читања ове књиге, свако ће имати свој доживљај”, закључио је владика Григорије.

“Књига је посвећена мојим друговима и другарицама из ђетињства који су данас свуда по свијету. Расијани. И нашим погинулима у несрећним ратовима. Када бисте познавали те људе, знали бисте и како лијепа некад бијаше та наша планина”, написао је владика Григорије у Посвети, у Берлину, гдје су и настала “Небеска дворишта”.

Извор: Бар инфо

Видео: Дејан Вукић

У осму недељу по Духовима у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Владимир Ступар, старјешина Саборне цркве у Сарајеву и професор на Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић, протонамјесник Давор Стојановић и јереј Александар Лекић из Епархије банатске.

За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“. Апостола је читао богослов Марко Орландић.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, отац Владимир Ступар се обратио вјерницима поруком да одбацимо лажни живот, лажну силу, лажну власт и да прихватимо крст Господњи:

„Смиримо се пред Господом, припремимо своја тијела и душе, своје умове и цијело своје биће, да се Господ усели у нас, да заблистамо небеском славом, као што су то чинили наши свети преци. Да живимо небеским животом иако смо овдје на земљи, да ништа земаљско не претпоставимо небеском, него да Господа тражимо  – Хљеб истински, који ће нас испунити сваком пуноћом, сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!“

Свето причешће вршено је из три путира. Велики број вјерника приступио је Светој чаши и причестио се Светим Тајнама Христовим.

Текст: Дејан Вукић / Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Празник Светог пророка Илије свечано је прослављен данас, 2. августа, у манастиру посвећеном овом великом угоднику Божијем на брду Волујица изнад Бара.

Празничну Свету литургију служили су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, и протојереј Дејан Динић из Тополе (Епархија шумадијска), уз молитвено учешће манастирског сестринства и мноштва вјерног народа.

Након Светог причешћа, освештани су славски дарови које је принио овогодишњи домаћин манастирске славе г. Давор Драшковић из Бара, док је тај благослов за следећу годину примио г. Владо Стијовић, такође из Бара.

По завршетку Свете службе Божије, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, који је говорио о животу и огњеној вјери Светог пророка Божијег Илије Тесвићанина.

Саборовање је настављено за богатом славском трпезом љубави.