Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије служио је на Бадњи дан Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Високопреосвештеном митрополиту саслуживало је свештенство и свештеномонаштво архијерејског намјесништва барског, уз учешће бројних вјерника, међу којима је био и предсједник Општине Бар Душан Раичевић.

У бесједи на крају литургије, Митрополит Јоаникије је истакао да празник Рождества Христовог доноси благослов и мир цијелом свијету.

„Када прослављамо Бога живога и истинитога са анђелима Божијим, онда се у наша срца улива Божија љубав, Божија милост и радост, и у наша срца улази мир. Када се измиримо са Богом и са својом савјешћу, онда треба да будемо у миру и у љубави са ближњима својим и да у сваком човјеку видимо добро Божије, лик Божији“, казао је митрополит, подсјетивши да је Христос, примивши људску природу, подијелио са човјеком све његове муке и страдања ради спасења свијета.

Он је изразио радост због великог броја сабраног народа, посебно дјеце, као и због присуства представника локалне власти.

”Драго ми је што су данас овдје браћа свештеници из барског намјесништва, у већини, и са много дјеце, и са много народа. Драго ми је што је овдје господин градоначелник Бара и што су овдје господа народни посланици. Лијепо је то видјети.”

„Али шта има природније него да људи који су на челу народа буду са својим народом, а не отуђени у својим кабинетима, да им народ више приступити не може. Хвала Богу, чини ми се да долази неко ново вријеме и у том погледу правимо не тако велике кораке, не тако велике потезе, али показује се да смо жив народ и да се наш народни организам полако исцељује“, поручио је митрополит.

Говорећи о смислу празника, владика је подсјетио на јеванђелску причу о мудрацима који су кренули за звијездом ка Витлејему, али и на Ирода, чије је срце било испуњено страхом и мржњом.

„Ми смо призвани да Рођење Христово прослављамо у миру, да се загрлимо, да се мирбожамо и сабирамо на светим богослужењима и око налагања бадњака“, казао је митрополит, нагласивши да су народни божићни обичаји испуњени радошћу и дубоким духовним порукама.

Владика је потом позвао дјецу, полазнике школе вјеронауке у Бару, да изведу празнични програм, који су припремили са вјероучитељицом Славицом Орландић.

”Дјеца ће нам много љепше испјевати божићну химну од нас који смо одрасли, јер они пјевају из срца, из душе, са великом радошћу, а и ми се уз њих оплемењујемо”, закључио је у бесједи Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије.

Негдје око 15:30 часова започело је свечано налагање бадњака на платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира. Бадњаке је благословио старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић заједно са свештеницима барског намјесништва. Ове године централни бадњак испред црмничана донијели су представници села Сотонићи и Мачуге. Предводили су их Милан Станковић и Никола Којичић. Присутни народ је у име свештенства поздравио старјешина цркве Светог Николе у Старом Бару протојереј Никола Радовић.

Честитајући срећан и благословен празник Рождества Господњега, прота Никола рекао је да нема већег догађаја у домостроју људскога спасења од тога тренутка када се родио Спаситељ свијета у јаслама, када је засијао и нас грешне и пале људе поново уздигао на оно достојанство које смо били призвани стварањем, на које био призван и првобитни Адам.

„И зато се радујемо изнова и изнова и сјећамо се, не само као догађаја који се збио прије 2000 година када се у Витлејему родио Христос Спаситељ, него се живо сјећамо живим сведочанством окупљајући се око овог Божанског огња, налажући ово дрво живота које исијава и грије нас вјечном светлошћу. То дрво живота је оно дрво из кога нам је изникло спасење, из кога смо се дотакли вјечног и непролазног огња који је прво засијао Витлејему, а онда се читавим свијетом проширио и сија до данашњих дана и сијаће, ако Бог да, док је и краја и свијета и вијека.

Тај дивни обичај да налажемо бадњак у нашем народу је јединствен, траје и трајаће. Раније је био обичај да се бадњак доноси рано ујутро, убере из шуме и понесе, и наложи се увече у домовима. У новије врјеме имамо и овај обичај да се пред храмовима сабирамо и ту налажемо бадњак. И то има итекако своју љепоту.

Видимо како сваки ваш бадњак мали, који принесете на овом огњу, постаје велика и жива ватра. Тако је и када се сабирамо храму Божијем на Светој Литургији. Сваки наш мали принос, мали труд, пост, молитва, искрено покајање, када се састанемо на служби Божијој на Светој Литургији, исто тако у нама запламти и распламти заједнички огањ Божанске љубави, непролазне и вјечне.

Нека би та Божанска љубав, вјечна, непролазна, засијела у свим нашим срцима. Наше душе да се њом огрију, а онда тај благослов, испред овога Светог храма Светог Јована Владимира, да понесете међу своје ближње, у своје домове, да се радујемо, мирбожамо једни са другима. Да се измиримо, јер ако је Господ могао да постане један од нас како би нас измирио са Богом, онда смо и ми у обавези да без обзира на наше међуљудске слабости, свађе и неспоразуме, то превазиђемо и у љубави, слози и радости, се мирбожамо и дочекамо Божић и Рождество Господње. Зато да побиједимо своје слабости, превазиђемо их, и ако смо са неким у завади или било каквој људској неслози, без и мало стида и нашега људскога срама, да одемо, да се извинимо, да се мирбожамо, а Богомладенац Христос ће нам надокнадити сваку радост и утростручити љубав, ону малу коју ми уложимо као овај један мали бадњак који приносите, и када га приносите на огоњ божанске свјетлости, божанске љубави, он постаје силан огоњ којим се сви можемо огријати и сјединити.“

У име црмничана присутном народу обратио се Андрија Станковић.

„Сабрали смо се вечерас изпред овог Светог храма да наложимо бадњак онако како су то радили наши стари вјековима уназад. Ове године та част припала је нама, мјештарима Сотонића и Мачуга. Донили смо храст из наших брда, из наше Црмнице, носећи у њему поздраве свих оних који су нас учили да чувамо образ, вјеру и своје име. Нека овај пламен загрије наша срца, нека спали све што је било лоше, а освијетли пут слози и љубави међу нама. Из питомих Сотонића доносимо мир у добру вољу свима вама.“

Празновање је настављено пригодним програмом које су приредили чланови КУД-а „Свети Јован Владимир“

Текст: Оливера Балабан / Дејан Вукић

Фото/видео: Дејан Вукић

Последња припремна недеља поста пред Рођење Господа и Спаса нашега Исуса Христа, недеља у којој порслављамо Свете Оце Старог Завјета, недеља коју наша Црква посвећује породици и свим очевима, молитвено и литургијски прослављена је у Саборном храму Светог Јована Владимира. Свету Литургију служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића, протојереја Младена Томовића, ђакона Цвјетка Перића и протојереја Богољуба Миловановића из Епархије сремске. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“, док је апостола читао богослов Стефан Петровић.

Рождество Христово, празник који је пред нама, велика је и дивна тајна, велика радост и велика утјеха, радост над свим радостима, велики догађај, кључни догађај, космички догађај, догађај велике радости и догађај нашега спасења, рекао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић у уводном слову своје бесједе изреченој након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља.

„И зато и кажемо за овај празник, да јесте најрадоснији празник у години. И колико је велики и свети овај дан, најбоље нам говори то што је Мајка Црква, надахнута Духом Светим, из дубокога вјековног молитвеног искуства, дала да за овај празник не буде нека мала припрема, него се припремамо више недјеља светим постом и молитвом, и трудимо се, колико ко може и умије, да се погрузимо у дубину те свете тајне, да се потрудимо, да порадимо на себе, да очистимо своје срце од грјеха, да очистимо свој ум од греховних мисли, да се једни са другима измиримо, и да тако спремнога срца, духа и ума свога приступимо овој светој тајни, и са љубављу јој се поклонимо.

Тако Света Црква даје још од почетка овог поста, већ од празника Ваведења, да се на богослужењима пјевају пјесме у славу Рождества Христовога. И онај дивни канон Рождества који почиње ријечима „Христос се рађа, славите Христоса небеса, сретајте га“. И сви ови дани испуњени су управо таквих молитава и духовних пјесама. И полако, дакле, проходећи кроз ове дане поста, којим се припремамо за овај дивни празник, и којем смо се примакли, и већ се итекако празнична радост осјећа. Поготово се осјећа овдје у нашем храму, гдје се богато излива благодат Духа Светога, која нас кријепи, снажи и даје нам велику утјеху и снагу да идемо кроз живот, ка ономе вјечноме и главноме циљу нашега живота, ка Царству Небеском и вјечној непролазној заједници са Богом Живим.“

Пророци су стотинама година прије доласка Господа Исуса Христа најављивали Његов долазак, па тако, каже отац Слободан, и ове двије задње недјеље посвећене су праоцима и оцима Христовим по тијелу, великим патријарсима и пророцима, који су са вјером исчекивали испуњење Божијега обећања о доласку Спаситеља.

„Пророци су га најављивали стотинама година прије него што се то десило и читајући Свето Јеванђеље, видимо да се свака пророчка ријеч испунила до краја и да је Господ свако своје обећање дато нама испунио.

Пред нама је тај велики и дивни празник. Да заједно са мудрацима са истока, заједно са витлејемским пастирима и ми у духу ходимо ка Витлејемској пећини. Да се Христу, новорођеном Богомладенцу, са љубављу поклонимо и да учествујући у богослужењима ових празника, истински у дубини срца свога осјетимо ту тиху благу радост, која испуњава срце човјеково и коју само Господ може човјеку даровати. Нека би нас Господ те радости удостојио, да је увијек у срцу своме носимо и да том радошћу живимо и да ходимо у тој радости кроз живот, идући ка вјечноме спасењу, ка Царству Небескоме.“

На крају бесједе прота Слободан се осврнуо и на празник очева подсјећајући дјецу да се спреме да своје очеве по завршетку Свете Службе својим већ припремљеним конопчићима вежу и траже „откуп“. Својим примјером је и он на крају Свете Литургије, бјежећи од дјеце која су га јурила и хватала по храму, а он се поклонима ослобађао, дочарао радост овог празника.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије са свештенством и вјерним народом, служиће у уторак 6. јануара на Бадњи дан Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира. Света Литургија почеће у 09:00 часова.

У 15:00 часова, на платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира одржаће се свечано налагање бадњака.

У сриједу 7. јануара на празник Рођења Христовог – Божић, богослужење у Саборном храму Светог Јована Владимира почеће празничним јутрењем у 07:00 часова. Света Литургија служиће се са почетком у 08:00 часова.

У цркви Свих Светих на Великом Пијеску Света Литурија служиће се на Божић у поноћ са почетком у 00:00 часова

У цркви Светог Николе у Старом Бару Света Литургија служиће се на Божић са почетком у 08:00 часова.

За радио Светигору о прослави Бадњег дана и Божића говорио је намјесник барски и старјешина храма Светог Јована Владимира протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Водитељ је била Оливера Балабан.

МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Од 1. јануара, па све до Божића, дјеца барске вјеронауке одржаће у припрати Саборног храма Светог Јована Владимира традиционални „БОЖИЋНИ ВАШАР“. Њихов прошлогодишњи труд је прије неколико дана наградио граматом Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Ове године сав приход биће намијењен за трон за икону Пресвете Богородице Тројеручице. Куповином њихових рукотворина сви ми се уграђујемо у велику светињу којом нас је Мајка Божија уз помоћ добрих људи удостојила, а нашој дјеци која су се потрудила да све припреме, то ће бити велика сатисфакција за неке нове Божићне вашаре.

Текст/фото: Дејан Вукић

Задње овогодишње предавање из циклуса разговора о вјери и животу „ИСТОК СА ВИСИНЕ“, које се одржава у парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару, одржао је у суботу 27.12.2025 године, протојереј Предраг Шћепановић архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски. Он је говорио на тему „БОЖИЋНА РАДОСТ У СВИЈЕТУ НЕВОЉА“ гдје се дотако тема које су итекако актуелне у данашњем свијету, а то су болести, разводи, депресије….

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Празник посвећен мајкама – Материце молитвено је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Наша Света Православна Црква се у овој другој недељи пред Христово рођење сјећа и Светих праотаца Старог завјета.

Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Данашњу бесједу отац Слободан управо је започео подсјећањем да су ове двије последње припремне недеље посвећене великанима Старог Завјета.

„Па, ову недељу, називамо недељом праотаца, у којој помињемо све оне велике знамените личности Старозавјетне, Свете патријархе, пророке, цареве, судије. Све оне који су чували Закон Божији, који су чували истиниту и праву вјеру у јединога Бога, Творца и Сведржителја. И у мору незнабожних народа, само је један народ, народ изобрани, јеврејски народ, остајао вјеран Богу. А највише захваљујући управо овим великим личностима који су били узор своме народу у вјери, који су вјером живјели, вјером ходили и оставили диван примјер на који, и ми се трудимо да се сви угледамо. Сви су они исчекивали обећање Божије о доласку Спаситеља, наговјештавали га, пророковали надахнути Духом Светим и у тој вјери учили и васпитавали народ свој. И они су припремали народ и позивали га да узме учешћа за трпезом Господњом о којој нам говори данашње Свето Јеванђеље. Јер је то онај Господар који припреми велику вечеру, велику гозбу, који позива све за ту трпезу. Али видимо да од тих много позваниих, мало се ко одазвао. Сви су имали неке прече разлоге, него да буду у заједници са Богом живим.“

Они који су одбили и имали пречих послова, каже прота Слободан, управо су били јевреји, изабрани, старозавјетни народ. И између оних малобројних јевреја који су Господа прихватили била је велика већина оних који су га мучили, осудили на смрт и разапеели на крсту.

„Па каже Господ да ће послати друге слуге. Послаће апостоле по свему свијету да купе по раскшћима хроме, слијепе и богаље. Ту се мисли на народе незнабожачке који су послушали проповијед светих апостола, повјеровали у Христа и ушли као нове званице на ту вечеру и трпезу Господњу. Па кажемо за новозавјетну Цркву у којој су поред оних јевреја који су повјеровали и многи народи из читаве васељене на проповјд апостола постали ученици Христови, синови и дјеца Божија, и постали нови Израиљ, нови изабрани народ. У тај нови изабрани народ и ми смо се уврстили. Али то што су наши преци примили Свето Јеванђеље и кроз генерације вјерно по њему живјели, не значи аутоматски да ћемо и ми наслиједити све оне изобилне дарове и благодат Божију коју Господ обилно дарује онима који у Њега вјерују и у Њега се надају. Него треба да се трудимо својим животом, животом по Јеванђељу, по заповијестима Божијим, да те дарове и благодат Божију заслужимо и наслиједимо. И да као одабране званице уђемо и ми за трпезу Господа нашега. А она нам се свакога дана нуди. Ево и у овоме светоме храму. Не само недељом и празником, него свакога дана у години служи се Света Литургија и имамо трпезу Господњу. Господ нам се сав даје. Зато да не презремо тај дар Божији. Да нам ништа друго не буде прече од заједнице са Богом и од љубави Божије. Јер само у заједнице са Богом можемо наслиједити Царство Небеско и живот вјечни који је Господ намјенио свим људима од постања свијета, али онима који су му вјерни и који својим срцем и слободном вољом ту заједницу са Богом и желе. Јер Господ никога на силу неће да спасава. Зато, угледајући се на праоце старозавјетне, угледајући се на новозавјетне светитеље и угоднике Божије, да се и ми изградђујемо у вјери, доброти, љубави и свакој хришћанској врлини, да би смо били достојне званице за трпезом Господњом, трпезом Царства Небескога.

Затим је прота Слободан говорио и о Материцама, празнику свих мајки, постављајући свима нама питање, да ли након имена Божијега има љепшег имена него што је име мајке, и љепше службе и љепшега дара, него што је дар материнства.

„Као што је Пресвета Дјева Богородица, која је мајка свих нас, била љествица која је повезала небо и земљу, која је род људски повезала са живим Богом, преко које се јединородни син Божији оваплотио и постао човјек, тако угледајући се на Пресвету Богородицу и свака мајка у своме дому, треба да буде управо та иста спона, да своју дјецу веже за Бога, да их учи и вјери и закону Божијем, молитви и честитом хришћанском животу.

Исту улогу има и отац, али је мајка много осјећајнија, много брижнија и има дара да на љепши начин и вјеру и све што је добро пренесе на своју дјецу. Дакле, велика је улога мајке. Ако је мајка и супруга добра жена, честита, испуњена вјере, доброте, љубави, сталожена, трпељива, онда она истински представља стуб и стожер те породице. Ако је она таква, онда ће и породица бити исто тако чврста, стабилна и јака.

Ако мајка поклекне, ако заборови на Бога, ако заборови на закон Божији, ако јој нешто друго буде прече од своје породице, од своје дјеце, од заједнице са Богом, онда ће и та породица да буде климава и нестабилна. Зато мајке имају велику улогу, велики дар од Бога, и тај дар да чувају, да његују. Дјеца да поштују и воле своје мајке. Мужеви да воле своје жене, и да их поштују. Да у љубави и слози живе и да чувају светињу свога брака и своје породице.

Ми свакога дана призивамо име Божије, молимо се Богу да нам Господ помогне, да нас укријепи, да нам даја снаге, да нас спасе, да нам милостив буде. А после имена Божијег, ако смо у било каквој и тузи, и жалости, и у радости, најчешће име које ћемо призвати и поменути је име мајке. Зато је, опет кажем, велика улога мајке и велики је дар Божији који Господ дарује свим мајкама.“

На крају је отац Слободан пожелио свим мајкама сабраним данас у овом храму, као и свим мајкама у свијету, срећан овај њихов велики и дивни празник. Да их Господ све благослови и подари им здравља, вјере, трпљења, и сваке врлине хришћанске, како ради њиховог спасења, тако и ради спасења њихове дјеце и њихових породица.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог пророка Илије на Волујици. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Младен Томовић, протојереј Никола Радовић, протојереј Александар Орландић, јереј Крсто Пламенац и ђакон Цвјетко Перић.

Вјернима се бесједом обратио по отпусту.

На почетку се осврнуо на историјат ове светиње и подсјетио на предање да је Света краљица Јелена Анжујска на том мјесту подигла цркву која је обновљена у вријеме Митрополита и потоњег Патријарха Гаврила (Дожића) и трудом вјерног народа и проте Павла Радуновића. Истакао је и значај блаженопочившег Митрополита Амфилохија у обнови ове светиње у новије вријеме.

„Углавном, свијећу ове светиње они су одржали, али наш блаженопочивши Митрополит је велики обновитељ прије свега обновитељ духовнога живота, а онда је ишла и свака друга обнова. Покренуо је заједно са свештеницима и са народом из Бара обнову ове светиње и ево, хвала Богу, она је обновљена. Али, то не би значило много да Бог није послао двије сестре, претходно су биле искушенице, па су се касније замонашиле по промислу Божијем добиле су имена Марта и Марија у спомен оних сестара Светога четвородневног Лазара Марте и Марије.“

Потом је Митрополит Јоаникије поучио да из Јеванђелске приче о Марти и Марији видимо да предност има духовно гостопримство, односно слушање и прихватање ријечи Божије,  над уобичајеним, видљивим.

„Прво се сјетимо онога догађаја када је Господ Исус Христос дошао у дом Лазарев и сестре Марта и Марија су биле ту, па Марија сједе крај ногу Исусових и слушаше бесједу Његову, а Марта се ужурбала да спреми све за дочек, да угости најдражега и највећега госта у њиховоме дому. И како је то мало потрајало, Марија слуша бесједу Христову и не пада јој на памет да било шта друго ради, него да се наслађује ријечју Господњом, благодаћу и силом Духа Светога  која излази из уста Господњих, па ће Марта да каже: Гоподе, видиш ли што се чини, реци мојој сестри да ми помогне, јер наравно сви су знали за тај благословени обичај да било кога, а камоли најдражега госта треба дочекати, треба учинити све да се покаже гостопримство у највећем могућем смислу. То је наше православно, источњачко гостопримство, да дочекаш најбоље како можеш. Рекли бисмо да је ту Марта била потпуно у праву, јер она много ради, а њена сестра слуша бесједу Христову и не ради ништа. Али ће Господ Исус Христос да каже: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а то можемо схватити на разне начине, а за оно што је мање битно од овога што сада ради Марија. А Марија је бољи дио изабрала који јој се неће одузети. Видите , какву ми поуку треба да извучемо из овога догађаја. Да ли су Марта и Марија биле у већем неспоразуму? Не. Оне су сестре, оне су заправо једно. Само је Господ указао на то да има нешто веће од земаљских брига, па чак и од устаљеног гостопримства. Треба прво се насладити ријечју Божијом, односно треба показати узвишеније гостопримство од онога само да направимо обични дочек, јело, пиће, љубав, добродошлицу. Има нешто много важније, а то је примити ријеч Божију у срце своје, а то бисмо могли назвати духовно гостопримство и Марија се потрудила да Господа угости на тај начин. Да му сву пажњу своје душе и свога срца укаже, да отвори уши своје и мисли своје и срце своје, да чује и прими ријеч Његову, јер Он је дошао да даје, а не да узима и оно што би се рекло да узима, Он заправо опет даје. Од њега је све. И та Марија која, рекло би се, није радила ништа, она је радила важнији посао, али не треба поцијенити ни улогу Марте која се потрудила и дала све од себе да дочека Господа Исуса Христа ,да послужи и да покаже оно гостопримство које је било уобичајено, али заиста на најбољи, на најсрдачнији начин“-бесједио је Митрополит Јоаникије.

Митрополит је појаснио да је и то што је радила Марта такође значајно и да ни њен труд није одбачен, али да је Господ том причом показао шта има приоритет, а то је слушање ријечи Господње.

Митрополит Јоаникиеј је затим ову Јеванђелску причу повезао и са монашким животом сестара Марте и Марије из овог манастира, истакавши да се њихов труд огледа и у наслађивању ријечју Божијом и молитвеном подвигу и тиховању, али и труду око обнове манастира.

„Тај подвиг је доста тајанствен и скривен и треба да буде скривен. Другачије не може да се обавља. Монаси имају свој трајни живот, а то је молитвено тиховање  и то је веома важно-да се прво хранимо ријечју Божијом, истином Божијом и правдом Божијом, а онда наравно и поред тог духовног подвига, важан је и тај наш тјелесни труд који се види. Ево, ова обнова то је тјелесни труд и видимо да и он има значаја и да доноси лијепе полодове. Заправо, равнотежа, комбинација једнога и другога, то је пуноћа монашкога живота  и монаси се труде прије свега да молитвом и призивањем имена Божијега оплемене своје срце и своје духовно биће да препороде, а онда се наравно труде и да све око себе раде и уреде како треба и да буду гостопримни и да дочекују и да раде и да се труде и да видите како то бива. Као што не вриједи тјелесни труд без молитве, тако ни молитва не може да успије, да донесе своје истинске плодове, ако нема и тјелеснога труда. Као што су сестре Марта и Марија у суштини биле једно, биле су нераздвојне, тако и на духовном, мисленом плану то треба схватити, да овај духовни труд који се не види и овај тјелесни труд да мора бити и једно и друго, с тим што духовни, молитвени труд има предност. Тамо гдје има молитве, тамо и све оно што радимо, па и да нијесмо нешто много способни да нешто учинимо велико, али ће то бити благословено и то ће донијети правог, истинског плода. Ако нема молитве, ако нема тог духовнога труда и подвига који се не види, него само хоћемо оно што је спољашње, вјерујете, можемо саградити куле и градове, ништа од тога нема, ништа то не вриједи. Понекад боље да све то сагори, него што се подиже.

Врло често то људи раде из неке сујете , да се само види, нема од тога много вајде. Али, на овом мјесту и на многим мјестима показало се да има много смисла, прије свега тамо гдје се људи Богу моле и раде све и дају све ради славе Божије и ради славе имена Божијега и имају тај правац, ту перспективу духовну, онда све оно што чине, чине од срца  и све је то благословено и тек је то тада лијепо. Као што овдје видимо да се нешто заиста лијепо и чудесно догодило и зато овај манастир има већ своју причу, своју биографију, има свој живот“-закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетиески Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и подсјетивши на Господње ријечи:  Гдје су двоје или троје у име моје и Ја сам ту са њима, призвао Божији благослов на овај свети храм и све присутне.

Митрополит Јоаникије на крају је додијелио неколико архипастирских грамата: господину Ристу Дрекаловићу из Подгорице (за показану љубав према овој светој обитељи и велику помоћ приликом изградње пута до овог манастира), Жељку Ђаловићу из Бара, Школи вјеронауке из Бара (дјечици која под руководством вјероучитељице Славице Орландић огранизују хуманитарне Божићне вашаре-прошле године су прикупљених 8.000 евра донирали за асфалтирање пута до овог манастира), Друштву доборвољних давалаца крви „Свети Јован Владимир“ из Бара,  компанији „Царинвест“ из Грбља (за значајан прилог и допринос реализацији пројекта изградње пута), као и СПЦО Бар.

Текст: Лана Остојић

Фото/видео: Дејан Вукић

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету Литургију у Манастиру Светог пророка Илије на Волујици у суботу 27. децембра 2025. године са почетком у 09:00 часова.

Последње, четврто, овогодишње предавање које Црквена општина Бар и црква Светог Николе организују у Божићном посту из циклуса „ИСТОК СА ВИСИНЕ“ одржаће протојереј Предраг Шћепановић архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски. Отац Предраг говориће на тему „БОЖИЋНА РАДОСТ У СВИЈЕТУ НЕВОЉА“. Предавање ће се одржати у суботу 27. децембра у сали парохијског дома цркве Светог Николе у Старом Бару са почетком у 19:00 часова.

Текст: Дејан Вукић

„СВЈЕТЛОСТ РАЗУМА И СУНЦЕ ПРАВДЕ“ тема је о којој је, у сали парохијског дома цркве Светог Николе у Старом Бару, 20 децембра 2025 године, говорио архијерејски намјесник зетски протојереј Игор Балабан. Ово је било треће предавање ове године у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „ИСТОК СА ВИСИНЕ“.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић