Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је данас, 30. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживали су Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије рашко-призренске, уз молитвено учешће вјерног народа.

Након читања Светог јеванђеља, бесједио је протојереј Синиша Шаренац, парох при Храму Светог Пантелејмона у Бијељини (Епархија зворничко-тузланска), који је казао да смо слушајући данашња зачала, чули благу и радосну вијест, ријечи Христове које су упућене не само једном народу и за једно вријеме, него свим народима и за сва времена, ријечи које су увијек нове и савремене.

„Чули смо у Јеванђељу да је Христос лијечио, исцијељивао и нахранио оне који су били гладни, који су ишли са Њим, али чули смо у другом прочитаном Јеванђељу једну прелијепу, најсмисленију и најважнију поруку, да је циљ хришћанскога живота и свакога човјека да спозна Христа живога Бога, Онога који је дошао међу нас, постао један од нас. Онога који је узео лик човјека на себе и Онога на кога сви помало личимо. Сваки човјек има у себи уткан тај дијелић божанства који је Христос уткао у свакога од нас појединачно, који је залог за вјечност, опредјељење за Царство небеско“, бесједио је отац Синиша Шаренац, додавши да је то завјештање да будемо људи светога живота, да будемо честити, да будемо господа хришћанска.

Посебно је нагласио да су Адам и Ева разговарали са Богом лично, лицем у лице, али тим својим очима тада Га нису познали, требало је да  Христос дође међу нас и да Га спознамо:

„Битно је да човјек тежи, чезне да спозна живога Бога, зато је потребан подвиг и смирење, која је најљепша врлина коју човјек може да има, то је кротост, оно јагње које се приноси овдје као на заклање. Тако и ми треба у своме животу да будемо благи, кротки и смирени да би спознали живога Бога.“

Отац је потврдио да свако вријеме има своје бреме те да нема човјека који нема свој крст, искушења… Али када имамо Христа са собом, када смо христоносци, онда ће све бити како треба и зато треба да молимо Господа да будемо свети, достојанствени а бити свет, не значи бити безгрешан.

„Безгрешност није мјера за светост, свтитељи нису били безгрешни људи, већ су били људи који су чезнули да живе животом Христовим, да живе покајањем, вјером, молитвом, да живе свето, честито и достојанствено. Зато, драга браћо и сестре, чувајмо образ као највећу светињу, онај образ (лик) по коме смо створени, то је лик Христов у нама, то је тај залог вјечности и када се сусретнемо са Христом само ћемо понијети тај образ Христов и ништа више. И тај сусрет ће да буде да ли ће нас Христос познати или неће. То неће бити Страшни суд, него радосни сусрет за свакога који воли Христа и који воли човјека, а овдје на земљи треба да се преиспитамо и пројавимо ко смо и шта смо, гдје смо и какви смо“, казао је између осталог бијељински парох о. Синиша Шаренац.

Митрополит Јоаникије: Кад нам дођу браћа  и сестре са КиМ, за нас је то велика утјеха и охрабрење

Пожељевши добродошлицу гостима са Косова и Метохије, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да је велика радост долазак Преосвећеног Епископа Теодосија који је са својим свештеницима и својим народом са КиМ учествовао у данашњем евхаристијском сабрању. Казао је да је долазак Владике са добрим српским домаћинима са КиМ, каквих нема у другим крајевима, велика утјеха и охрабрење за све нас јер су они остали код својих светиња, код својих гробова, чувајући свету српску земљу, чувајући српско име и презиме, посебно чувајући своје светиње, његујући памћење:

„То је свима нама велико окрепљење, а нарочито у овим тешким временима која су иза нас, а и данас нису боља, а не изгледа да ће и у будућности бити лако. Али када нам дођу браћа  и сестре са КиМ, који носе свој крст и са радошћу свједоче своју љубав и према Цркви и према својој отаџбини, а посебно према КиМ, томе свесрпскоме огњишту, онда је за нас то велика утјеха и велико охрабрење. И зато смо благодарни нашем драгом Владици Теодосију што је дошао са својим свештеницима и посебно са својим народом да се поклоне нашим светињама, као што ми веома радо идемо на Косово и Метохију да се поклонимо моштима Светога краља Стефана Дечанскога и светим ћивотима који миром миришу у Дечанима, Пећкој патријаршији и у осталим нашим светињама. Драги Владико, много нам је драго, од срца и до неба ти хвала што си дошао да нас укријепиш својом љубављу и што си нам довео браћу, да се с њима видимо и насладимо братске љубави. Амин, Боже дај, нека то буде тако и убудуће.“

Владика Теодосије: Ми гледамо у небо и једини наш савезник јесте Господ

На љубави братској заблагодарио је Преосвећени Епископ Теодосије:

„Хвала драги Владико Јоаникије, хвала вам што сте са својим свештенством, монаштвом и са вјерним народом отворили двери свога срца и са оволиком љубављу нас дочекали и примили. Дошли смо, на првом мјесту, да се поклонимо кивоту Светога Василија Острошког Чудотворца, да се помолимо у његовом манастиру, да се сусретнемо са њим који је за свог живота много пута долазио у Пећку патријаршију, Дечане и заједно са Светим Петром Цетињским, и са другим светитељима из рода нашег, долазили су на наше славно Косово и Метохију и знали су да је Косово и Метохија наша завјетна земља, наш темељ, основ, бит на коме ми почивамо. Ето Божјом вољом и вашим благословом, ми смо данас служили овдје у Светом храму Светог Јована Владимира, кога такође славимо и свакодневно помињемо. Они нас спајају и чине да будемо оно што треба да будемо.“

Затим је Преосвећени Владика подсјетио да је Косово и Метохију и наше светиње, блаженог спомена наш дивни Митрополит Амфилохије доживљавао као нешто најближе, нешто што је највише волио:

„А ви сте Владико, наставили путем свог духовног родитеља и зато смо Богу благодарни и зато срећни и поред свих невоља, и код нас и код вас овдје, ми гледамо у небо и једини наш савезник истински, прави, јесте Господ. И хвала Богу што је тако“, казао је Владика, истичући да неки који живе поред нас и око нас, траже савезнике и заштиту и помоћ у народима, у владарима, у моћним земљама, али псалмопојац Давид је рекао: Проклет човјек који се узда у човјека. А ми се уздамо у живога Бога и у Његове светитеље који имају велику слободу пред Престолом Свевишњега. И они су наша заштита и крепост и снага и наша нада, да и онда када сви мисле да смо поражени, да смо изгубљени, онда се ми дижемо из пепела, васкрсавамо из мртвих, обнављамо наше светиње и показујемо да смо Божији, да имамо савез са живим Богом.

Хвала вам за ова три дана гдје су наши свештеници, монаси и наши вјерници са Косова и Метохије, који су везани за наше светиње, који нам свакодневно помажу да их одржавамо, осјетили вашу љубав и ову радост коју ћемо понијети са собом. Тражимо, иштемо ваше молитве и оно што нам је жеља да нам дођете, да и ми вас можемо угостити, примити отвореног срца, отворивши широм двери наше душе.“

Српско културно друштво „Слово љубве“ одликовано орденом Светог деспота Стефана Лазаревића

Још једном благословивши сабране Владика Јоаникије је подијелио и ту радост да уочи празника Светог Стефана Деспота српског барском Српском културном друштву „Слово љубве“ уручи високо одликовање, орден Светог деспота Стефана Лазаревића. Овај орден Српском културном друштву „Слово љубве“ Свети архијерејски синод Српске православне цркве, на предлог Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорског приморског г. Јоаникија, додијељује у знак признања за самопрегоран рад у обнови светиња Српске православне цркве у Црној Гори и истакнуту културно-просвјетну, добротворну и мисионарску дјелатност, као и велики труд на очувању српског културног и националног идентитета.

На високом одликовању је захвалио Велимир Мијовић, који је на челу овог друштва, истичући посебну благодарност зато што су добили орден Светог деспота Стефана Лазаревића по чијој пјесми друштво носи име и њега прославља као свога небескога заштитника.

„Одликовање које смо добили је велика част и подстицај да наставимо још више и јаче да радимо на очувању српског националниг и духовног идентита. Идеја нашега друштва почива на љубави према Христу Богу, Цркви Божијој и према ближњима, као и на пожртвованости, труду и одрицању, јер љубав све превазилази. Учешће у обнови наших светиња и преображај наших душа почео је прије 23 године и за то вријеме учествовали смо на више од 1000 радних акција у обнови наших цркава и манастира и организовали више десетина културних и хуманитарних догађаја из сопствених извора. Водиља су нам ријечи апостола Павла који каже: Доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу“, казао је господин Мијовић и своје обраћање завршио стиховима Светог деспота Стефана Лазаревића из пјесме „Слово љубве“:

„Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.“

Текст: Весна Девић

Фото/видео: Дејан Вукић

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, г. Кирило служио је данас, у недељу седму по Духовима, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

Саслуживали су му протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић, Младен Томовић и Никола Радовић, свештеник  Андреј из Украјине, Черњевачко-буковинске епархије Руске православне цркве и свештеници Евгениј Казук и Владимир Андросук из Бјелорусије, Брестске епархије.

Након што је отац Љубомир прочитао зачало из Светог јеванђеља, Владика Кирило обратио се надахнутом бесједом присутном народу тумачећи прочитано Јеванђеље, када је Господ исцијелио двојицу слијепих, а онда и једнога човјека нема и бјесомучна. „И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.“

Појаснио је Владика да су ова два слијепца имали смирено срце и када су завапили ка Господу, Он је одговорио својом љубављу својственом Богу према човјеку и исцијелио их, повратио им вид.

„С друге стране видимо црквене старешине тога доба, фарисеје, књижевнике, који су то коментарисали као да Он помоћу ђавола изгони демоне и исцјељује људе. Они су тијелесним очима видјели и имали су и велико знање тога доба, знање светих књига, међутим, ништа им то није помогло јер су имали зло, окоријело срце привезано за овај свијет, за њихову власт, положај, новац, за углед у свијету и разне друге ствари“, бесједио је Владика и указао да је то и данас случај са многим људима те да су им земаљске привилегије, нажалост, некад важније од вјечног спасења и од Бога.

По његовим ријечима таквом окоријелом срцу и Господ је немоћан да било шта учини, јер свакоме човјеку је дата слобода како ће се он односити према своме Творцу и Небеском родитељу.

„Бог је немоћан да исцијели човјека који не жели исцјељење и који мисли да није слијеп. Како је то рекао Господ: када бисте признали да се слијепи онда не бисте гријеха имали, али како мислите да ви све знате боље од мене, односно од Бога који је дошао у тијелу, онда ваш гријех остаје. Дакле, драга браћо и сестре, морамо се трудити да имамо срце расположено, смирено, отворено за пријем Божије благодати и да знамо да никакво наше знање, умијеће, техника, наука, па чак и било који обред, култ, не може нас поставити пред Бога ако је наше срце окренуто другим стварима“, поручио је Владика буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило.

Причешће је вршено из три путира и велики број вјерника приступио је Светој чаши.

На крају службе, отац Слободан захвалио се на доласку и љубави Владици Кирилу и свештеницима из Бјелорусије и Украјине.

Сабрање је настављено у гостопримници Агапе уз пригодно послужење.

Текст: Весна Девић/Дејан Вукић

Фото/видео: Дејан Вукић

Светом Литургијом која је служена на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у храму Светог Јована Владимира у Бару, началствовао је јеромонах Силуан, сабрат манастира Григоријата на Светој Гори Атонској.

Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, протојереј Никола Тодоровић парох херцегновски и отац Димитрије свештеник Украјинске Православне Цркве Московског патријархата. За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и богослов Никола Зековић уз пратњу чланова хора Свети Јован Владимир. Апостола је читао богослов Марко Орландић.

Бесједио је отац Силуан, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Уз велики број вјерника који су присуствовали и молитвено учествовали у Светој Литургији, била је и група ходочасника која се након завршене Свете Службе упутила на поклоничко путовање у град Бари да се поклони Светом Николају Мирликијском. Ту групу ходочасника предводи отац Никола Тодоровић који је данас заједно са оцима служио Светуј Литургију. Велики број вјерника који је постио и припремао се током овог поста приступио је Светом Тијелу и Крви Господњој. Свето Причешће вршено је из 4 путира.

Сабрање је настављено у Парохијском дому уз богато послужење.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У пету недјељу по Педесетници, 9. јула 2023. године, на спомен Преподобног Давида Солунског, Светом литургијом у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Младен Томовић и јереј Александар Милашиновић из Крњева код Велике Плане, Епархије браничевске. За пјевницом је одговаро хор „Свети Јован Владимир“, а Апостола је читао богослов Никола Зековић.

По читању зачала из Светог јеванђеља, пригодном и надахнутом бесједом присутном народу обратио се отац Александар Милашиновић:

„Чули смо данас причу познату као прича о гадаринским бесомучницима. Ова прича је записана се у три Јеванђеља: у Јеванђељу по Матеју, по Марку и по Луки. И то су такозвана три синоптичка Јеванђеља која су једно-другом слична, из разлога што је Марко први писао своје Јеванђеље, а ова двојица су касније његово Јеванђеље користили као предложак приликом писања, па се онда те приче које се налазе у та три Јеванђеља упоређују у теолошкој науци, а Јованово Јеванђеље опет се гледа посебно за себе. Тако дакле, у овом Јеванђељу се сведочи ова прича, гдје се говори да Исус прелази на ону страну, у земљу Гергесинску, која се негдје назива и земља Гадаринска, гдје су га срела два бесомучника који су излазили из гробова. Који су били тако бесни, да нико тим путем није могао да прође, тј. били су ђавоимани, били су поседнути од стране демона. Они ставши пред Христа  кажу: „Шта хоћеш од нас Исусе Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?“ У овом Јеванђељу по Матеју које смо данас прочитали они кажу: „Шта хоћеш од нас Исусе Сине Божији?“, а у ова друга два Јеванђеља кажу: „Шта хоћеш од нас Исусе Сине Бога Вишњега?“, што нам указује на то да и сами демони исповедају да је Исус заиста Христос и да је заиста Син Божији. Ова три Јеванђелиста који су писали причу, коју су бележили, нису имали контакт једни са другима и у различитом временском периоду и на различитим географским просторима, удаљени једни од других, су писали ову причу и сва тројица сведоче да је из демонизованог човека демон посведочио да Христос јесте Син Божији. Они су већ, дакле, били свесни да морају да изаћу из овог човека и говоре Хрису зашто си дочао да нас мучиш? А шта је то што мучи демонизоване? Христос се само појавио. Још увек ништа није рекао. Ништа није урадио. А они кажу зашто си дошао пре времена да нас мучиш. То из разлога да оно што је зло увек бива мучено присуством добра. Христос је сам по себи добар. Бог је добар. Бог је љубав. А љубав сама по себи није подношљива од стране зла. Тако и неки који говоре о томе и дају нам представе како ће пакао да изгледа, кажу да заправо пакао треба да тако и изгледа, да ће они љиди који су били зли и нису били Божији људи, да ће их само љубав Божија и присуство добра, да ће само по себи за њих бити мука. И да ће то заправо бити пакао. Да ћемо сви бити на истом месту, само у различитим стањима. Једнима ће љубав Божија бити прихватљива и желеће је више и више, а другима неће бити и то ће за њих бити мука. Тако и ови демони из човека говоре: „Зашто си дошао пре времена да нас мучиш?“ У ова друга два Јеванђеља се сведочи да Христос пита тога човека и како се зовеш, што у данашњој причи немамо, а он одговара – Легион. Легион је мера за бројност одређене војске, те оци Цркве тумачећи ово место говоре нам два тумачења. Једно, да он одговара да се зове Легион из разлога што је тадашњи јеврејски народ био поробљен од стране легиона римске војске, па и овај када говори за себе да је Легион, на неки начин изражава своју поробљеност демону. А друго тумачење, да као што постоје легиони војске небеске, мислећи се на анђеле, да тако постоје и легиони демона, војске демонске, који су поробили овога човека. Они моле од Христа да их Христос пошаље у крдо свиња, јер им је тако било најлакше и најбрже да изађу из тог човека, а да што мање штете учине, јер Господ не дозвољава демону да човеку чини штету. И они одлазе у крдо свиња које се спустило у море и подавило се, а они свињари који су чували свиње одлазе у град и јављају власницима свиња шта се десило. И они долазе пред Христа, и нама се нешто чудно ту дешава, да они долазе и кажу Христу, да иде од њих.

Сви ми који смо стално у Цркви, ми замишљамо како би било то да смо живели у времену Христовом и како бисмо ми слушали науку Његову, како би сва чуда нама била потврда да је Син Божији. Да га се никад не бисмо одрекли. А ови који долазе, они кажу Христу: „Иди од нас!“. Свети Јован Златоусти каже да се на овом месту пројављује други начин ђавоиманости. Први је био овај човек који , дакле, излази из гробова, напада све људе око себе, и стварно је овако физички видљиво да је запоседнут, а ови други долазе и пројављују другу врсту ђавоиманости, тј. говоре Хрису да иде од њих. Оци кажу да постоји и трећа врста, али о томе други пут. Кажу: „Христе иди од нас!“ То из разлога што је присуство Христово њима начинило штету. Изгубили су свој посао којим су се бавили. А њима то у животу не треба. Њима Христос не треба. Из разлога као што и нама данас, боравак у Цркви, живљење хришћанским животом, подразумева да ћемо да поднесемо неку муку и неки већи труд. А мислим да бисмо и данас били сведоци, и јесмо, да кад треба да се нечега одрекнемо из разлога што смо хришћани, то бива мало теже. И да многе масе данашњих народа не признају Христа и не желе Га, из разлога што би то дирнуло у њихов комфор, у њихове навике, у њихове послове, у њихов начин живота, а хришћанско покајање подразумева промену.

Пре неки дан сам чуо једну дивну мисао, и са њом ћу да завршим. Она каже: „Јеванђеље које не дира у твоје новце нема ништа са тобом“. А то можемо, дакле, да кажемо, да Јеванђеље које не дира у наш комфор, у нашу лепоту живота, у наше материјално добро, у наш свакодневни живот, оно нема ништа са нама. Јер живети по Јеванђељу подразумева свакодневни труд, рад на себи и одрицање за добробит наших ближњих. Амин.“

Велики број вјерног народа приступио је Светим тајнама Христовим и причестио се Тијелом и Крвљу Господњом.

Отац Слободан се на крају захвалио оцу Александру на молитвама и лијепим јеванђелским порукама и подсјетио све вјернике на распоред богослужења на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Други по реду турнир у баскету 3X3 у Бару у склопу Видовданске акције, који сада има све предиспозиције да постане традиционалан, организован је на теренима „Arena Court“ иза Саборног храма Светог Јована Владимира. Организатори овог турнира били су ДДДК „Свети Јован Владимир“ и Хуманитарна организација „Сви за Космет“.

И ове године, на задовољство свих учесника, пјевала је  Павлина Радовановић, а пред само финале пјевале су и наше Баранке Милица Самарџић и сестре Јана и Ива Милогорић.

Сам турнир је био јако успјешан и било је пријављено 34 екипе, од којих је хуманитарно учешће пријавило 10 екипа, па су на крају играле 24 екипе. Све екипе су сјајно играле, али нису сви могли понијети медаље кућама, тако да је прво мјесто припало екипи „Црно бели“, предвођеноj бившом НБА звијездом Сашом Павловићем. Друго мјесто су узели момци из екипе „Lob City“, а нешто мање среће од њих је имала екипа „ЗИКС“, која је изузетном игром дошла до трећег мјеста. Медаље су побједницима подијелили протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Младен Томовић, док су чланови хуманитарне организације „Сви за Космет“ уручили пригодне поклене барским организаторима и члановима ДДДК „Свети Јован Владимир“ Нели Дабановић, Давору Радовићу и Славку Клисићу.

На овом турниру новац је сакупљан за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, ОШ „Милан Ракић“ у Бабином Мосту, за породицу Јаћимовић из Кметовца и за породицу Терентић из Прилужја. Од турнира, мобилног бутика, продаје пића и донација доброг народа сакупило се 6000€.

Бар је још једном показао велико срце!

На самом крају турнира најављено је  регистровање црногорског огранка ХО „Сви за Космет“, чије ће представништво бити управо у Бару.

Текст: Славко Клисић/Дејан Вукић

фото: Дејан Вукић

У порти Храма Светог Јована Владимира на Видовдан увече је, у организацији Православне црквене општине Бар, одржано Видовданско вече.

На почетку вечери обратио се протојереј Никола Радовић, потом је Видовданску бесједу казивао проф. др Душан Крцуновић, редовни професор на Филозофском факултету у Никшићу.

„Стојимо пред избором пред којим је био и наш велики кнез Лазар – ‘коме ли се превољети царству, да ли земаљском или небеском? Оно што је тада Лазар учинио, то је она вертикала за коју се ми држимо и које се не одричемо и које се нећемо одрећи до судњега дана. Јер, по тој вертикали, по тој његовој завјетној одлуци, ми пред Господом задобијамо и царство небеско”, казао је протојереј Никола Радовић .

Он је истакао и да “Косово и Метохија није само географија, већ је присутно и овђе гђе смо ми сабрани око имена божијега, Светог Лазара, Светог Саве, Светог Јована Владимира, и на тај начин показујемо да смо једно са тим страдалним народом на Косову и Метохији”.

Испричао је и да је неколико година провео у Косовској Митровици осликавајући Храм Светог Димитрија, те да су му то неке од најљепших година у животу.

“Много сам захвалан Богу на том дару који ми је подарио, јер сам успио из прве руке да се сретнем са Косовом и Метохијом, од врха до дна обилазећи све светиње, упознајући све те људе који тамо живе, који су остали. То је једно посебно искуство које бих заиста свима вама пожелио. Зато треба да се трудимо да сви обилазимо наше светиње на Косову и Метохији, људе који тамо живе… не толико што ћемо ми њима помоћи, (иако им је свака подршка значајна), него што ћемо сами себи помоћи. Јер, одласком на Косово и Метохију ми се враћамо себи, спознајемо се са својим бићем истински, тек онда можемо да спознамо шта јесмо и ко смо”, поручио је протојереј.

У Видовданској бесједи проф. др Душан Крцуновић је између осталог казао:

“На Косовском завјету и чувању косовског опредељења, изграђен етос српског народа, дакле, карактер српског народа као заведне и духовне заједнице, која је у вртлозима историјског времена витешки свједочила Божију истину и правду и чудом, све до дана данашњег, а тако ће бити и убудуће, опстајала”.

“Видовдан као дан у коме се одиграла Косовска битка и као дан у коме свештеномученик Лазар својим опређељењем за Небеско царство, успоставио Косовски завјет одредио је, као што знамо, нашу националну историју у борби за ослобођење и уједињење и био извор стваралачког надахнућа наше духовне, књижевне и интелектуалне културе. То је оно што је опште познато и то је оно што мање више сви знамо. Али тајна Видовданског дана не исцрпљује се само пригодним празничним сјећањем на жртвени подвиг Кнеза Лазара и косовских витезова, нити сјећањем на величанствена прегнућа и надахнућа каснијих генерација настављача и чувара јуначког косовског аманета. Тајну Видовданског празника се разумије у његовој пуноћи само ако Косовски завјет у свом властитом времену доживимо крање лично, као највластитију обавезу одговора и највластитију животног свједочења”, поручио је проф.др Крцуновић.

У културно-умјетничком програму учестовао је хор Храма под диригентским вођством проф. мр Маје Басараб као и ђечји хор, под вођством проф. Саше Басараба.

КУД “Свети Јован Владимир” извели су кореографију “Метохијска жетва”.

Модераторка програма била је Анастасија Главичић.

Извор: Баринфо

Видео: Дејан Вукић

Светом Литургијом којом је началствовао протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, парох земунски, у саборном храму Светог Јована Владимира у Бару прослављен је празник Светог мученика цара Лазара и Светих српских мученика – Видовдан.

Саслуживали су му протојереј-ставрфор Радоман Мијајловић, протојереј-ставрфор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Никола Радовић и јереј Александар Орландић. За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и Никола Зековић. Апостола је прочитао Никола Зековић. Отац Ђорђе се, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, пригодном бесједом обратио присутном народу. Свето причешће вршено је из три путира, а велики број вјерног народа причестио се Тијелом и Крвљу Господњом. На крају је одслужен парастос свим српским мученицима. Сабрање је настављено у парохијском дому.

Ноћас наком Вечерње службе, на платоу испред Саборног храма биће одржано Видовданско вече уз богат културно-умјетнички програм. Видовданском бесједом присутном народу обратиће се проф. др Душан Крцуновић.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На крају школске 2022/2023. год. дјеци полазницима барских вјеронаука, при храму Св. Јована Владимира и цркви Св. Николе у Старом Бару, подијељена су свједочанства о завршеној школској години.
Вриједним ђацима предстоји заслужени љетни распуст и припрема за најљепши и највећи догађај свим полазницима вјеронауке у Митрополији црногорско- приморској, Дјечији сабор, који се одржава пред почетак нове школске године.

Текст: Славица Орландић

фото: Дејан Вукић

Школе вјеронауке из Бара предвођене протојерејем Николом Радовићем, јерејем Александром Орландићем и својом вјероучитељицом Славицом Орландић, у суботу 10. јуна 2023. љ. Г. обишле су манастире Морачу и Ђурђеве ступове код Берана.

У манастиру Морачи драге госте је срдачно дочекао архимандрит Рафаило са братијом. Дјеца су имала прилику да се упознају са историјатом манастира и виде предивне иконе и фреске ове средњевјековне немањићке задужбине, по којима је манастир надалеко познат, као и да цјеливају руку свештеномученика Харалампија, која се чува у манастирском храму. На игралишту у близини манастира дјеца су се освјежила соковима и уживала у игри, а неки од њих су чак по први пут помагали у плашћењу сијена. Наставак путовања према Ђурђевим ступовима, задужбини Првослава Немање, протекао је у добром расположењу и пјесми.

У Ђурђевим ступовима, манастиру посвећеном Светом великомученику Георгију, дјеца су уживала у гостопримству архимандрита Данила, настојатеља обитељи. Након што смо се поклонили манастирским светињама, о. Данило је дјецу упознао и са његовом историјом. Послије послужења, дјеца су се забавила у пространој и лијепо уређеној порти манастира, и тешка срца су се растали са овом светињом и својим домаћинима.

Лијепо расположење је обиљежило и повратак кући, као и жеља да се овим светињама врате опет у што скорије вријеме.

Текст: Славица Орландић

Црква Свих светих на Великом пијеску код Бара данас у прву недјељу по Духовима – Свих Светих, 11. јуна, Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славских приноса, прославила је своју храмовну славу,

Свету службу Божију на темељима овог древног храма служио је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, јереј Александар Орландић и архиђакон Јаков Нинковић.

Вјерни народ, који је био сабран у празничном богослужењу, причестио се Светим тајнама, Крвљу и Тијелом Христовим.

Затим је Владика Методије пререзао славски колач који су у част Свих светих принјели вјерни парохијани ове цркве са својим свештеником протојерејем Јованом Пламенцем.

Преосвећени Епископ Методије је честитао данашњу славу у којој су, како је казао, сабране све славе, јер су се сви свеци које славимо током цијеле године сабрали у данашњи дан.

„Сви свети они који су слиједовали за Христом које данас прослављамо, они су пред овим свијетом признали Христа као Бога и као Месију и Помазаника и као Спаситеља свијета“, бесједио је  Преосвећени Епископ Методије.

Тумачећи Господње ријечи: Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, Владика је истакао да је то битно и велико, а понекад тешко, зато што овај свијет, који је по својој суштини добар, јер Бог све што је створио видио је да је добро и благословено, али он сада у злу лежи, у лажи и лицемјерству, и зато они који следују за Христом, значи следују за истином и правдом, добротом и милосрђем и човјекољубљем.

„То је оно што је сада у овоме свијету који се завалио у овоме блату зла и гријеха, недопустиво и неприхватљиво. Зато Господ каже ко смогне храбрости и призна Њега као Бога и стане на страну Његову, а то значи на страну истине и правде и доброте, тога ће и Он признати на небу. Зато што они који признају Њега овдје и стоје на страни истине, доброте и правде ће неминовно бити гоњени, они ће морати да узму крст свој, али не онај крст који смо ми сами себи сакројили, одредили и нашли мјеру какав треба да нам буде па да га понесемо, него то је крст који су нам други дали и натоварили, а који треба смјерно, трпељиво и са дубоком вјером и надом у Бога, да носимо у овом животу и у овоме свијету.“

Господ каже: Ко оца или мајку воли више него мене, није мене достојан. Ко сина или кћер воли више него мене, није ме достојан, што, како је поучио сабране Владике, не значи да Бог тражи од нас да се ми некога одричемо, поготову не наших најближих у овоме свијету.

„Он каже: Нисам дошао овдје да донесем мир, него мач, раздјељење, а то је уствари Његова ријеч, Његова наука која је иста у све вјекове, али се исто не прима у свакоме срцу. Неко ко повјерује у њу и она падне као сјеме на добру земљу и плод донесе, и тај који крене за истином, правдом и добротом и љубављу Божијом, тај ће сигурно имати противљења у овоме свијету од оних за које су те ријечи и та наука јеванђелска неприхватљиви па то могу чак да буду и они најближи наши“, казао је Владика Методије.

По његовим ријечима наше везе у овоме свијету: крвне, родбинске, племенске, културне и традиционалне, оне кад се вежемо за Христа постају не више апсолутне као што су некада биле, него су релативизоване и онда се сви наши односи усклађују у оном односу какав ми имамо према Богу и оном везом каквом смо се ми за Њега везали:

„Онда су тиме и том везом дефинисани сви наши остали односи овдје на овоме свијету и знамо, кроз житија светитеља које данас прослављамо, да је било и оних који су страдали од својих најближих зато што нису хтјели да претпоставе њих и крвну везу и родбинску и племенску, вези са истином, правдом.“

На крају Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је казао да су Сви свети изнијели достојно свој крст на путу према Царству небескоме, „на који смо и ми сви овдје окупљени, сљедујући Христу Богу нашему, призвани да изнесемо“:

„Сретна вам још једном ова дивна и највећа слава у којој су сабране све славе и славице Цркве које она прославља – Свих светитеља и да нам они и њихове молитве буду на помоћи да истрајемо на путу на ком су истрајали наши преци. Амин, Боже дај. Живјели и на многаја и благаја љета!“

Заједничарење је настављено у гостопримници, уз трпезу љубави.

Текст: Весна Девић/Дејан Вукић

Фото/видео: Дејан Вукић