На празник Светог мученика Трифуна и на зимске Задушнице, протојереј Младен Томовић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је Василије Ускоковић.

Након заамовне молитве отац Младен и отац Љубомир одслужили су парастос православним хришћанима упокојеним с надом на васкрсење и на живот вјечни, чија су имена, уз вино, жито и свијећу припремили њихови ближњи.

Велике зимске Задушнице прве су од четири које обиљежавамо у овој години. Задушнице су увијек суботом, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сјећамо преминулих. Тога дана у цркви се служи заупокојена литургија на којој се читају имена упокојених православних хришћана. 

Текст/фото: Дејан Вукић

Молитва за упокојене
Помени, Господе, оце и браћу, мајке и сестре наше
уснуле у нади на васкрсење у живот вјечни,
и све упокојене у побожности и вјери,
и опрости им свако сагријешење,
хотимично и нехотимично,
што сагријешише ријечју, или дјелом, или мишљу.

Усели их у мјеста свијетла,
у мјеста свјежине, у мјеста одмора,
одакле одбјеже свака мука, жалост и уздисање,
гдје гледање Лица Твога
весели све од вијека свете Твоје.

Даруј им Царство Твоје
и учешће у неисказаним и вјечним Твојим добрима,
и наслађивање у Твом бесконачном
и блаженом животу.

Јер си Ти живот, и васкрсење
и покој уснулих слугу Твојих,
Христе, Боже наш,
и Теби славу узносимо
са беспочетним Твојим Оцем
и Пресветим, и Благим,
и животворним Твојим Духом,
сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.

Света Три Јерарха, празник посвећен великим оцима наше Цркве, Светом Василију Великом, Светом Григорију Богослову  и Светом Јовану Златоусту, литургијски је прослављен у барском саборном храму. Свету Литургију служио је протојереј Младен Томовић уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и Маја Томић.

Иако сва три светитеља имају сваки посебно свој дан празновања, данашњи празник у којем их сву тројицу прослављамо заједно установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена.

„У то вријеме дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.

И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: „Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту.“ Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу – СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА – који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару)“

Отац Младен је на крају пожелио да данашња Света Литургија свима буде на здравље и на спасење. Да Господ свима нама да снаге, воље и моћи да предстојећи Васкршњи пост отпостимо онако како треба и како доликује, са вјером у Бога, пазећи и чувајући себе од сваког гријеха и сваког безакоња. Да нам у томе помогну и молитве Света Три Јерарха које данас прослављамо.

Текст/фото: Дејан Вукић

Свету Литургију у другу припремну недељу пред Велики пост, Недељу о блудном сину, у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Једна од посебних прича које је Господ казивао својим ученицима, и која има, како каже отац Слободан, бесједећи након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља, посебно мјесто, посебну дубину и посебну радост и утјеху је прича о блудном сину. И ова прича, наставља прота Слободан, коју смо чули, открива нам колико је велика сила покајања и колико је велика и неизмјерна љубав Божија према човеку.

„Сила покајања је велика када се човјек искрено каје. Имамо безброј примјера у историји спасења рода људскога, да искрено покајање зауставља и невоље, и стихије, и ратове, и да велику милост добија пред Богом онај који се истински каје за своје гријехе. Господ, Отац наш Небески, дао је обиље дарова сваком човјеку, да би их користили на добро, да би с тим даровима мудро управљали, и да би, угађајући Богу, остали непрекидно у загрљају и наручју Очевом. Али Господ је поред свих дарова које је дао човјеку, као највећи дар дао дар слободе, слободне воље, по чему се човјек, као икона Божија, разликује од свих осталих створења. И он јесте круна све Божије творевине. И по тој слободној вољи, човјек бира да ли ће да буде у заједници са Богом, или ће се отуђити од Њега.

И видимо у овој причи да овај млађи син, а може у његовом поступку и дјелу свако од нас себе да препозна, узима све те дарове, тражи да добије оно што је његово, и одлази из очевог загрљаја, из очевог дома, у земљу далеку. А тај одлазак из очевог загрљаја јесте одлазак на пут гријеха. Какав год гријех да чинимо, било да су то неке страсти, пороци, тјелесни или душевни, ми се из тог очевог загрљаја удаљавамо. И видимо каква је судбина тог млађег сина била. Удаљивши се од оца, он је све те дарове које је од оца добио, протраћио и потрошио у непотребне ствари, како каже Господ, живећи развратно, а онда када је потрошио све што је имао, запао је у велику глад. И толика је биједа његова била, да се прибио код неког човјека који је имао свиње, да их чува, и још је желио, каже Господ, да се насити храном коју су свиње јеле. А то је онај крањи степен пада у који човјек долази, када покушава да ту истинску, дубоку глад коју сваки човјек има у своме бићу, а то је глад за смислом, за Богом, утоли том нечистом храном. Јер осјећајући ту дубоку глад и тумарајући по пустињи овога свијета, често пута мислимо да тим неким испразним стварима, да ли су то пороци, страсти или неке друге ствари овога свијета, можемо утолити ту истинску, дубинску глад нашу за смислом, за Богом. А то је немогуће. Та глад биваће још дубља и већа. Празнина и туга бивати ће још дубља и већа.

И онда видимо који је једини истински пут спасења, а то је покајање. Када је дошао до крајње биједе, присјетио се млађи син топлине очевога дома и изобиља које тамо и слуге имају, а камоли они који су домаћи. И онда почиње тај процес преображаја. Он прво, сам са собом размишљајући, каже да ће отићи, да ће се вратити оцу своме, па ће завапити к њему: „Оче, нисам достојан више да се твојим сином зовем, јер сам те изневјерио и издао, проћердао све што си ми дао, али ме прими макар за једног од својих најамника“. У једној литургијској молитви, пред пјевање трисвете пјесме, између осталог каже се: „Господе, ти не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање“. И видимо, онда када се одбјегли син враћа оцу своме, колика је радост, колика је љубав, колико је милосрђе очево. Не видимо код њега ни трунку љутње, него видимо истинску радост, јер каже: „Овај син мој мртав бјеше и оживје, и изгубљен бјеше и нађе се“. И не само да он чека да син дође у дом, него он му иде у сусрет. И видјевши га издалека, шаље слуге своје да га сретну, да му дају најљепшу хаљину, да му ставе прстен на руку.

То нам казује да се кроз искрено покајање човјеку враћа достојанство које је изгубио својим падом. И наређује отац да се направи велика гозба, да се закоље угојено теле, да једемо и да се веселимо. Ово Јеванђеље данашње свима нама даје велику утјеху и наду, да ће и према свакоме од нас Господ исто тако бити милостив.“

Прота Слободан је у наставку говорио о данима који су пред нама, о једном посебном литургијском периоду године који је почео Недељом о митару и фарисеју, а који се завршава Недељом свих светих.

„Тај период, литургијски је подијељен у два дијела. Имамо овај први дио који смо започели и који ће у свом централном дјелу имати велики пост, Васкршњи, који је сав прожет кроз те богослужбене текстове које ћемо пјевати и читати, прожет управо духом покајања. Изнова нас Господ и мајка Црква у ове дане позива управо на то, да будемо свјесни, да нема тог људског гријеха, ма колико био тежак, који може бити јачи од љубави Божије. А да бисмо ту љубав и милост Божију задобили, потребно је искрено покајање.

И то не само у том смислу да ми препознамо свој гријех, да га будемо свјесни, него да истински уложимо свој труд и напор да се тога гријеха ослободимо, да промијенимо начин свога живота, начин свога размишљања. Истинско покајање је када ми донесемо плодове покајања, а то је промјена живота, преображење ума нашега и цијелога бића нашега. На то нас позива Црква. То је тај први дио, идући ка Васкрсењу Христовом, Света Четвердесетница, Велики Пост. Онда имамо ону посебну цјелину. Страстну Седмицу. Када се клањамо Часному Крсту, гробу Господњем, страдањима Христовим, а онда, најсвјетлији, најрадоснији празник Васкрсења. И тај други дио овога литургијског годишњег периода, када је све испуњено торжеством, слављењем побједе над смрћу, слављењем Христовог Васкрсења и Вазнесења, и онда, као круна тога периода, празник Силаска Духа Светога на Апостоле.

Велики и дивни је то дио године који је пред нама. Да се трудимо да све те дарове које нам Господ у тим данима дарује, са љубављу примимо и да се трудимо по заповјестима Божијим, по овим поукама дивним које слушамо сваке недеље, по њима и да живимо.

Нека би нам ове поуке Господње биле свима на утјеху и на радост. Да их прихватимо у срцу и уму своме и потрудимо се да их у животу своме примјенимо, да бисмо се и ми удостојили да наслиједимо сво обиље љубави и милости Божије, којима Господ милује сву творевину своју.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира, у организацији Друштва добровољних давалаца крви „Свети Јован Владимир“, Завода за трансфузију крви Црне Горе и ЦО Бар, а поводом празника Сретења Господњег, одржана је велика акција добровољног давања крви. Ово је 14. акција коју ДДДК „Свети Јован Владимир“ организује од свог оснивања, а прва која се организује ове године.

Како је казала предсједница ДДДК „Свети Јован Владимир“ Нела Дабановић, акција добровољног давања крви протекла је у духу истинске хуманости, заједништва и љубави према човјеку.

„Захваљујући племенитости наших давалаца, успјешно је прикупљена 91 јединица крви, 91 нова нада за нечији живот, 91 разлог више да вјерујемо у доброту људи.
Посебну тежину и љепоту акцији дали су вишеструки даваоци, међу којима су и они који су крв даривали 50 и 60 пута. Њихова истрајност и несебичност свједоче о томе да хуманост није тренутак, већ животни позив и тихо, али моћно служење заједници.
Оно што нас је нарочито обрадовало јесте велики број оних који су по први пут пружили руку спаса. Међу њима су предњачиле дјевојке, храбре и одлучне да већ данас учине велико дјело. Њихов примјер улива наду да ће се ова племенита мисија наставити да живи и расте.
Посебну вриједност акцији дало је и учешће давалаца који су, иако нијесу рођени у нашем граду, Бар прихватили као свој дом. Неколико руских држављана, момци из Ђаковице и једна дјевојка из Македоније, својим хуманим гестом показали су да доброта не познаје границе. Њихова донација није само допринос резервама крви, већ и снажна порука заједништва, солидарности и припадности заједници у којој живе.
Од срца захваљујемо свим даваоцима, волонтерима и сарадницима који су својим присуством, трудом и добротом учинили да и ова акција буде не само успјешна, већ и дубоко надахњујућа. Хуманост коју сте показали остаје као трајна вриједност и понос наше заједнице.“

Ове године планиране су још три акције, а следећа акција биће одржана поводом празника Светог Јована Владимира.

Текст/фото: Дејан Вукић

У суботу 7. фебруара 2026 године, Друштво добровољних давалаца крви „Свети Јован Владимир“ организоваће акцију добровољног давања крви. Ова акција се организује поводом празника Сретења Господњег. Акција ће започети у 08:00 часова и трајаће до 14:00 часова, а одржаће се у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира.

Све информације можете добити позивом на следеће бројеве телефона:

069 328 229, 069 259 580 и 068 060 689.

У првој припремној недељи која предходи великом васкршњем посту, недељи о митару и фарисеју, Светом Литургијом која је служена у Саборном храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј Младен Томовић. Саслуживали су му протојереј-ставврофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и ђакон Цвјетко Перић. Одговарали су чланови хора „Свети Јован Владимир“ предвођени Василијем Ускоковићем.

Прича о царинику и фарисеју је прича о двојици људи чији је однос према Богу, према људим и према сопственом гријеху дијаметрално различит. Цариник који у покорности моли за опроштај својих гријехова и фарисеј који у својој гордости мисли да је његова „праведност“ у односу на човјека поред њега умногоме милија Богу. Али, каже прота Младен тумачећи ову причу, Господ не воли такав однос према људима и према Богу какав је имао овај фарисеј.

„Ми морамо да имамо милостив однос према људима. Да имамо љубави према људима, да имамо саосјећање према људима, да и када учинимо неко добро дјело, да то добро дјело не износимо јавно, него да то учинимо и да гледамо да се за то не сазна, него да, оно што је најважније, Бог зна да смо ми то дјело учинили и Он ће нас наградити једнога дана у Царству Божијем. И то треба да нам је увек на памети.

Оно што Господ од нас жели, јесте да ми будемо у заједници са Богом. Та заједница се остварује овдје на Светој Литургији, кроз ову службу Божију, када смо ми окренути лицем према Богу и Богу се молимо. Када од Бога тражимо да са Њим имамо комуникацију кроз молитву, и када тражимо да се Господ усели у срца наша. И Господ ће се уселити у срца наша, ако ми будемо имали ту смирност.“

Такву смиреност, каже отац Младен имала је Пресвета Богородица када јој се јавио архангел Гаврило и рекао јој да ће родити спаситеља свијета. Угледајући се на Њу, да тражимо од Господа да нам помогне да идемо исправним путем који је Он прописао кроз своје Јевенђеље и своје заповјести,

„Ако поштујемо брата свога, волимо брата свога, сестру своју, ако у молитви обитавамо, ако не осуђујемо једни друге, као што је осуђивао овај фарисеј, онда ћемо ми наслиједити Царство Божије. То је оно што нам Господ поручује, то је оно што Господ о нас тражи. И зато је ова недеља, прва припремна недеља пред Частни пост, изузетно важна да научимо нешто из овог Светог Јеванђеља. А учимо се смјерности, учимо се да не осуђујемо, учимо се свему ономе супротноме што је радио овај фарисеј. Требамо као овај цариник да гледамо у земљу и да кажемо: „Боже милостив буди мени грешном.“ Овај цариник био је свјестан свих својих сагрешења и искрено Богу завапио да му подари опроштај гријехова. Тако и ми треба да поступамо, и да се кроз ове недеље до частнога поста, припремамо на један правилан начин да почнемо да постимо часни пост и да, ако Бог да у љубави, слози и миру, прије свега миру у срцу своме, дочекамо и Васкрсење Христово.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Први архиепископ српски и први просветитељ нашег рода Свети Сава, молитвено је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Празновање је започето празничном Вечерњом службом са петохлебницом, у навечерје празника Светог Саве, коју је служио протојереј Љубомир Јовановић.

На Савиндан, Свету Литургију у барском храму служио је старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић, протојереји Љубомир Јовановић, Младен Томовић, Никола Радовић и Александар Орландић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је Василије Ускоковић и чланови хора „Свети Јован Владимир“.

„Данас славимо спомен нашега првог просветитеља, учитеља, архиепископа, нашег родитеља, бранитеља, хранитеља и вјечнога заступника пред престолом Бога Живога.“ Овим ријечима отац Слободан започео је своју бесједу након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља. И колико су ови дани који почињу Рођењем Христовим, а завршавају Савинданом, благословени, каже прота Слободан, најбоље говоре стихови једне пјесме: „Да од Божића до Савина дана, нема љепших у години дана.“

„И заиста је тако. Ови дани који су протекли, били су пуни празничне радости, почевши још и прије Божића, од Светога Николе кроз оне припремне недеље за Рождество Христово.

А онда, посебна је радост била славити Рођење Христово, изнова се поклонити тој великој тајни, оваплоћења Сина Божијега, поклонити се изнова Витлејимском Богомладенцу, Спаситељу нашем. Па редом остали празници: Обрезање, Свети Василије Велики, Богојављење, такође велики и дивни празник Господњи у коме се објавила тајна Свете Тројице, па Свети Јован Крститељ, и ево, као круна тих великих дана и празника дочекасмо и Савиндан.

А ко је све те дивне тајне доласка Спаситеља у овај свијет, Његовог Рођења, тајну објављивања Свете Тројице и све друге велике и свете тајне које нам је Господ открио, љепше у нашем народу утврдио и ту свјетлост неизрециво објавио, него Свети Сава. Он који је апостол српскога народа, просветитељ и учитељ, и који је, како то пјевамо у његовом тропару, био учитељ пута који води у живот вјечнији. А који је то пут? То је само пут Богочовјека Христа. Једини истински, сигурни, утабани пут који нас води ка вјечноме спасењу, ка небеском Јерусалиму. Иако је Свети Сава био једна изузетна свестрана личност, који, не само да је био духовни пастир и проповедник Јеванђеља, него и у свим другим погледима друштвеног живота и културног просвећивања, и у сваком другом смислу, истински био реформатор и просветитељ, ипак оно што је главно у његовој личности, његовом дјелу, то је управо да је био учитељ пута који води у живот вјечни.

И можемо ми да се на разне начине везујемо за Светога Саву као оца наше нације, као онога који је утврдио и наш национални и културни идентитет, али ако смо истински наследници и ученици Светога Саве, прије свега и изнад свега везиваћемо се за Христа. И само онај који се труди да хришћанским животом живи, да буде истински прави члан Цркве Христове, да живи литургijским животом, да пази на себе, на свој живот, да чува себе од свакога грјеха, од свакога порока, који се труди да себе изграђује у врлинском хришћанском и Јеванђелском животу, само он у пуном смислу може рећи да је истински ученик Светога Саве и да се држи онога пута којим нас је Свети Сава повео и који је утабао свима нама. Зато, иако се о Светом Сави може говорити и много, и са разних аспеката сагледавати његов светитељски живот и његов рад и труд који је уложио, опет ћемо се, са које год стране да кренемо, вратити на ово одакле смо и почели, да је он био учитељ пута који води у живот вјечни, а то је пут Христа, Богочовјека, то је пут Његовог Светог Јеванђеља и живота по Јеванђељу.

Зато да се трудимо да са тога пута Светога Саве не скрећемо. Да се држимо Христа и Његовог Јеванђеља, и увијек ће и благослов Божији и молитве Светога Саве бити са свима нама.

Још једном, нека је свима срећен и благословен празник, а посебно честитам овај дан дјеци, свим ђацима, свим просветним радницима, јер је Свети Сава и школска слава. Нажалост, већ деценијама је Свети Сава прогнан из наших школа, али имамо наду да ће се и та неправда исправити и да ће Свети Сава, осим у храмовима и домовима, бити опет свечано прослављан и у нашим школама.“

По завршетку Свете Литургије освећени су Славски дарови, које је ове године у Славу Господњу и у част Светог Саве приложио Вељко Шћепановић са својом породицом. За наредну годину славу је преузела Милица Ункашевић са својом породицом. Затим су дјеца вјеронауке, са својим учитељима попадијом Славицом Орландић и професором Сашом Басараб, извела неколико нумера у част Светог Саве. На крају су оци свој дјеци подијелили пригодне поклон пакетиће.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У недељу вече 25.01.2026 године, у Великој сали Дома културе у Бару, у организацији Православне црквене општине Бар, одржано је Светосавско Вече. Поздравно слово изговорио је Његово високопреосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије.

„Уважени господине подпредсједниче господине Копривица, часни оци, драга браћо и сестре, драга дјецо.

Цијели годишњи круг представља један неувењиви вијенац празника. И сви ти празници имају свој темељ, један догађај, који је заиста потресао и небо и земљу, и коме су се удивили чак и анђелски чинови. А то је догађај оваплоћења Сина Божијег, који, будући вјечни Бог, постаје и човјек као што смо и ми сами. И следећи ток ти догађаја, почињемо од празника Благовијести, када се благовијести роду људском да ће се сва она пророштва о искупљењу и спасењу рода човјечијега и десити, када архангел Гаврил коначно потврђује да је дошло вријеме да се то све испуни, а онда касније, и рођење самога Богомладенца, празник Божића. Затим, даље, како слиједе празници Господњи, Преображење који је символ преображења цијелог свијета, преображења рода људског, преображења људских душа. А затим, оно славно Васкрсење којим се побјеђује последњи човлеков непријатељ, то јест смрт и јад. А онда, затим, слиједи Вазнесење и прослављање људске природе, да би након тога се окончало и крунисало ово спасеносно дјело празником Педесетнице, силаска Светога Духа на апостоле, и касније на сваког оног човјека који се крштава. И, као што рекох, то је била основа за сваки други празник.

А сви остали празници, наравно, као што знамо, посвећени су и Пресветој Богомајици, који је род људски дао као свој дар овом чудесном догађају, која је послужила овом чудесном догађају, а затим и сви они свети који су слиједили Христов пут и удостојили се те исте славе, славе коју Бог даје онима који вјерују у Њега и који поштују јаванђелске заповјести.

Тако и овај празник Светог Оца нашег Саве спада у овај вијенац, спада у овај круг који даје славу цијелом човечанству. И када би смо рекли да су ти празници дио наше традиције и културе као једног хришћанског народа, били бисмо потпуно у право. Али не би било довољно. Јер не само да су ови празници дио наше културе и традиције, него ми из њих, прославјајући све те угоднике Божије и све ове друге Господње и Богородичне празнике, стичемо и мудрост.

И сваки од тих празника носи неку поуку која је веома корисна за нас. Међутим, ако кажемо да сваки празник има један поучан садржај, и то би било потпуно тачно. Али не би било довољно. Јер сваки овај празник носи са собом и духовну силу.

А духовна сила је потребна свакоме од нас, јер овај живот не представља неку врсту забаве, већ представља непрестану духовну борбу у којој ми не бисмо могли издржати да нема те помоћи Божије, помоћи Пресвете Богородице и свих светих.

Због тога и овај празник Светог оца нашег Саве за нас има троструки значај. Прво, ми чувамо своју традицију и културу. Друго, можемо се врло добро поучити из живота Светога Саве шта значи бити хришћанин и шта значи бити слуга Христов. И треће, овај празник Светога Саве даје духовну силу свакоме ко се са страхом Божијим и са поштовањем моли овом светитељу. Због тога бих ја желио у име нашег митрополита, његовог Високопревосвештенства господина Јоанникија, свима вама да честитам празник Светога Саве и да пренесем његове благослове.

Живјели!“

Светосавску бесједу исзговорио је професор српског језика Веселин Матовић.

„Ваше преосвештенство, часни оци, сестер монахиње, ђаци, студенти, родитељи, поштовани Барани,

Нека су вам на здравље и на спасење ови свечани и благословени дани, у којима се, широм српских земаља, сабирамо у част и славу Светога Саве – најсвјетлијег имена наше духовне и просвјетне историје, утемељивача српског образовања, културе и идентитета. И да тај велики празник дочекате у здрављу и прославите у духовној радости!

Хвала организатору који ме удостојио да вечерас, пред вама, кажем, с трепетом, своје слово славе Сави!

Ово моје излагање насловио сам као Св. Сава и наше школство. Камо среће  да сам га могао насловити као Св. Сава у нашем школству. Али, нијесам, јер, нажалост, Св. Саве већ одавно нема у нашим школама. Они који су то дозволили и који то и данас подржавају нијесу се про-славили.

Свети Сава, спознао је прије него ико у српском роду да је истинска снага једног народа у вјери, знању и моралу. И то је основа његовог просветитељства. Утврдити вјеру, морал и знање у свом народу, то је била његова мисија. Смисао просвјете није сама ученост, стицање теоријских или практичних знања, већ мудрост и благочестије, како је то видио и његов велики духовни син и наследник Ловћенски Тајновидац.  Образовање је за Саву свето дјело – пут којим човјек изграђује и свој ум и своју душу, да би постао саобразан Оцу свом небеском. За разлику од каснијег Доситејевог рационалистичког просветитељства, које заступа становиште да знање само собом чини човјека моралним, Савино просветитељство је богопросветитељство – просвећење и охристовљење истовремено.

Свети Сава и данас је непролазан симбол такве просвјете. Његова порука и данас одзвања јасно и снажно: учити значи служити истини, а бити образован значи бити охристовљен човјек.

У богатом народном стваралаштву, предањима, причама и легендама, приповиједа се како је Свети Сава свој српски народ учио свему. Не само богољубљу, истинољубљу и правдољубљу, него и разним практичним  пословима: како се посте сриједа и петак, како се тка, како се шије, како се справља сир, како се суши пастрмка, како се плету ужад, итд. У тим причама, које су увијек параболичне и вишезначне, захвални народ свједочио је истину (на свој начин –  интуитивно и митски, али увијек хватајући суштину ствари), да га је Свети Сава  извео из паганске невидјелице и незнања и учинио самосвјесним, благоразумним и самосвојним народом, спремним не само да опстане и да се, на балканској вјетрометини, достојно одупре свим историјским олујама, него и да се, од разједињених и грамзивих племенских заједница сједини у вјери и језику, и уздигне до моћне краљевине, па и до царског достојанства. И да својим талентима и стваралаштвом стане раме уз раме са најмоћнијим европским народима.

У причи Свети Сава гради прозоре, каже се:

„Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вери. (Овако почиње већина народних прича о Светом Сави.) Идући по свету, наиђе на људе где са четири вола уносе светло у кућу. Запита их: ‘Шта радите то, браћо?’

‘Ево има три дана, начинисмо кућу, па никако нам се у собама не види. Три дана са ова четири вола уносимо светлост, па све једнако. До пред врата се види, а кад у кућу – мрак!’

Свети Сава се помоли Богу, те им рече:

‘Е, људи Божји, треба начинити прозоре, ево овако’ – па им онда начини прозоре.

О овој кажи могла би се написати цијела социо-историјска па и теолошка студија.

Новосаграђена, али недовршена кућа, без прозора, то је тек створена српска држава, окупљена и усправљена, мудрошћу, прегалаштвом и храброшћу њеног творца, великог жупана Стефана Немање, али духовно још неутврђена, непросвећена, мрачна, полупаганска. Србија која се почетком 13. вијека још увијек колеба између истока и запада, између православља и све агресивнијег католичанства. Тако је било све док Св. Сава није отворио прозоре на тој кући, и унио у њу свјетлост православља, светосавског православља, које је својом топлином и простосрдачношћу обасјало, споља и изнутра, сваку српску кућу – себра и властелина једнако. Тиме су Срби коначно стекли своју праву освијетљену или просвијетљену, односно просвећену и освећену, дакле домаћинску кућу, у којој су могли, као и други словесни народи, да на свом српском језику и својим писмом-ћирилицом, развијају своју културу, своју духовност, своју књижевност, своју архитектуру, и све своје таленте, једном ријечју – кућу у којој су постали духовно и морално профилисан, светосавски народ. Народ који је, по узору на своје родоначелнике, своје духовне творце и путовође, Св: Симеона и Св. Саву, као крајњи циљ и смисао свог постојања, умјесто земаљског, изабрао царство небеско, и тиме, једном за свагда, дефинисао свој идентитет. И тај избор својим потписом признао му је Васељенски патријарх Манојло Сарантен, а златним печатом овјерио византиски цар Теодор Ласкар, у граду Никеји, 1219. године. У преводу Св. епископа Николаја Жичког, то признање (грамата) гласи овако:

„Ја, Манојло, Васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашега Исуса Христа, посветио сам Саву, Архиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Дуга. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега као што сте слушали мене“.

Ово је, несумњиво, најважнији документ у историји српскога народа, његов родни лист и његова крштеница. И зато би га требало читати на почетку сваке бесједе о Св. Сави, као што се на литургијама читају зачала из јеванђељā.

Као школска слава, Свети Сава установљен је много касније, са оснивањем првих општенародних школа, у Књажевини Србији, 1840. У Црној Горе, то је учињено указом књаза Данила, 1856. године.

Међутим, са одвајањем школе од Цркве, а то није почело од јуче, него још од оснивања првих народних тј. јавних школа у српском народу. Заправо – све од Доситеја, са његовим протестантско-просветитељским идејама, које млади Ловћенски Тајновидац, у писму Милошу Обреновићу 1837, назива „злим сјеменом које се сије у српски народ“. Од тада је почео да се крњи примат Св. Саве и Светосавља у моралном и културно бићу српског народа. Посебно у његовим интелектуалним слојевима, који се образују углавном на протестантским универзитетским центрима по Европи и који све више дају предност Доситејевом у односу на просветитељство Св. Саве. Напокон, та ће се утакмица (која је у српској просвјети и култури трајала скоро вијек и по), завршити 1946. године, када су, слиједећи Лењинов Декрет о одвајању Цркве од државе и школе од Цркве, из 1918, у коме се између осталог каже: „Школа је одвојена од Цркве, предавање религиозних учења у свим државним заводима, није дозвољено“, милитантни атеисти, забранили у школама и у јавном простору и вјеронауку и светосавске свечаности. Био је то, како каже митрополит Амфилохије,  „радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама“. Нажалост, у том погледу, ништа се ни до дана данашњег није промијенило у нашем школству. Ако пажљивије погледамо одредбе чл. 5 нашег данашњег Општег закона о образовању и васпитању, које кажу:  „У јавној установи и у установи којој је додијељена концесија за извођење јавно важећег образовног програма образовање и васпитање је свјетовног карактера“,

и даље:

„У установи иза става 1 овог члана није дозвољено религиозно дјеловање“,

видјећемо да је то скоро дословно преписана наведена одредба из Лењиновог Декрета.

Остављене без свог заштитника и ослонца, школе су од тада постале својеврсна сјеменишта у којима се и дан-данас спроводи планска атеизација над омладином, а онда и у свим сегментима друштва. Само су из таквих школа наставници  су могли повести своје ученике пред Цетињски манастир да демонстрирају против митрополита Данила Дајковића због његовог супротстављања рушењу Његошеве капеле на Ловћену, и само су се такве школа могле, тридесетак година касније, одрећи имена српског језика и ћирилице.

Па ипак, све до недавно, тачније до 2004. Св. Сава и његово Житије Св. Симеона, прво оригинално дјело у српској књижевности, иако стављено у контекст и шаблон тзв. социјалистичког морала и атеистичке рецепције (па се и Св. Сава и Св. Симеон размонашују – враћају им се у читанкама свјетова имена: Стефан Немања и  Растко Немањић), били су обавезне наставне јединице у нашим школским програмима и уџбеницима.

Но, ако су 1946, радикалнни атеисти спроводили бољшевички декрет, педесет  година касније, њихови наследници, мутирани у радикалне етнонационалисте, отићи ће корак даље, па ће нам, под геслом увођења Црне Горе у нови цивилизацијски круг и њеног ослобођења од вишевјековне српске и светосавске окупације, вратити  у школе и јавни простор аустро-угарски окупаторски програм из 1916, године. Након тога, из школских програма напрасно нестају и Свети Сава и преко четрдесет знаменитих српских писаца. Нестала су и сва књижевна дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа, и све друго што би нашу омладину упућивалу на њено културно-историјско наслеђе. Учињено је то са истом намјером са којом је Синан паша спалио Светитељеве мошти на Врачару 1595. године.

Све што је хтјела аустро-угарска власт у окупираној Црној Гори, 1916, имамо данас (2026), у нашем школству , и све успостављено  са истим намјерама. Прво, окупатор је тада разорио Ловћенски капелу, да би умјесто ње подигао споменик цару Фрању Јосифу,  затим је у школама забранио ћирилицу, српску историју и епску народну поезију; предмет Српски језик преименовао је у „наставни језик“, подразумијевајући под тим именом „хрватски језик“, а Буквар замијенио Početnicом za opće pučke škole. Данас, у слободној и неовисној Црној Гори – опет је разорена Ловћенска капела, а умјесто ње, подигнут пагански маузолеј; српски језик преименован је у тзв. црногорски, ћирилица је само дозвољено, а латиница проглашена„државним“ писмом, српске историје у школским програмима скоро и нема, као ни епске народне поезије; Буквар је замијенила Чигра слова и гласова.

Тако су се у нашем школству, почетком 21. вијека, усагласиле доктрине Владимира Лењина и Фрања Јосифа, прва с циљем уништења наше светосавске духовности, а друга с циљем потирања нашег српског језичког, културног и  националног идентитета, да би, тако удружене, након што су, прије 57 година срушиле Његошеву цркву на Ловћену, угасе и светосавску свијећу, у Немањића постојбини.

Али је нијесу угасиле него су је распалиле.

Никада Свети Симеон и Свети Сава нијесу били присутнији у Црној Гори, него што су данас. То свједоче, између осталог, и бројне светосавске академије, најпосјећеније и најсвечаније културно-духовне манифестације на овим просторима.   Данас, камо год поглед окренемо, видимо – сијају по Црној Гори обновљене цркве и оживљени манастири, и не само они који су страдали у комунистичком, него и они који су разрушени у турском времену. И никада нијесу тако сијали, и можда никада није било толико живота, радости и вјере у тим светилиштима, као што их има данас.  Све су то подигли и украсили синови и кћери Св. Саве, „цар Немање благом“, непролазним благом којим  су, како се каже у пјесми Куд се ђеде цар Немање благо, подигнути „бјел Вилиндар насред Горе свете и Студеница на Влаху Староме и Миљешевка на Херцеговини, али и они који су подизани вјековима послије Немањиног упокојења. Тим благом, које нити се може избројити нити се потрошило, подигнут је и овај Барски Вилиндар, „вилински“ саздан и украшен, у славу Св. Кнеза Јована Владимира, „да се њему поје летурђија, оног свијета, као и овога“.

И зато, не само с разумном надом него и са дубоким увјерењем да ће се ускоро Св. Сава вратити у наше школске програме и уџбенике и поново отворити и врата и прозоре на нашим школама и освијетлити све наше школске учионице, као што је у овој дивној параболи унио свјетост у новосаграђену српску кућу, и да ће наше покољење опет кликовати: Бјежи грдна клетво с рода, Срби завјет испунише, ја вас још једном најтоплије поздрављам.

Нека је вјечна слава и хвала Светоме Сави, нашем просвјетитељу и заштитнику!“

Присутна пубилка која је до последњег мјеста испунила салу Дома културе уживала је у богатом културно-умјетничком програму, за који су задужени били: извођач традиционалне музике Бранка Зечевић, народни гуслар Никола Кривокапић, Хор „Свети Јован Владимир“, КУД „Свети Јован Владимир“, Пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ и Полазници барске Школе вјеронауке који су извели игроказ – причу о игуманији Хиландара.

Водитељи програма били су др Дијана Маројевић, професор ФДУ у Београду и Павле Илић, глумац градског позоришта у Подгорици.

Текст/фото: Дејан Вукић

Видео: Дејан Сенић

У Недељу 33. по Духовима – по Богојављању, Светом Литургијом која је служена у Саборном храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић.

Зачало из Светог Јеванђеља од Матеја које се чита у ову недељеу говори да је Господ из Назарета, где је до тада боравио, прешао у Капернаум, на обали Галилејског језера, у крајеве Завулонове и Нефталимове. И од тада, каже Свето Јеванђеље, Господ  поче проповиједати и говорити: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” Отац Слободан, описујући и тумачећи ове догађаје у својој бесједи, казао је да је Господ почео да проповиједа благу вијест спасења и да објављује читавом свјету ту неизрециву свјетлост коју су послије по читавој васељени пронијели његови свети апостоли.

„Та свјетлот стигла је и до нас још од времена апостолских, а понајвише ту свјетлост у нашем роду запалио је свети Сава, кога ћемо ускоро прославити. У овај данашњи дан прослављамо и празник чудотворне иконе Мајке Божије Млекопитатељице, која је једна од најпоштованијих икона Пресвете Богородице, а чија историја је уско везана и за другу њену чудотворну икону Тројручицу, чији вјерни препис имамо овдје у нашем храму.

Ова света икона Мајке Божије Млекопитатељице, а тако се зове зато што је на њој изображено како Пресвета Дјева доји свога сина – Господа нашега Исуса Христа, кога држи у својим њедрима, чувала се у чувеном манастиру Светог Саве Освећеног у јудејској пустињи, који је ту светињу основао, који је живио у шестом вијеку и био један од највећих подвижника и аскета у цијелој хришћанској историји. „

Прота Слободан је затим говорио је о том чудесном догађају везаном за ове двије Свете иконе и Светог Саву српског и о томе како су се оне стигле у Хиландар.

„Велике светиње i велики благослов за читав наш род. Диван празник Мајке Божије, која нека би са Светим Савом и свима светима из рода нашега била наша заступница пред престолом Бога живога.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У недељу 25. јануара 2026 године у великој сали Дома културе Бар, у организацији Православне црквене општине Бар, биће одржана Светосавска академија. Програм почиње у 19 часова поздравним словом Епископа диоклијског г. Пајсија. Светосавску бесједу говориће Веселин Матовић, професор српског језика.

У програму учествују:

Бранка Зечевић, извођач традиционалне музике

Никола Кривокапић, народни гуслар

Хор „Свети Јован Владимир“, Бар

КУД „Свети Јован Владимир“, Бар

Пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“, Бар

Полазници Школе вјеронауке из Бара

др Дијана Маројевић, професор ФДУ у Београду

Павле Илић, глумац градског позоришта у Подгорици