Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, викар Митрополита црногорско-приморског, данас, 31. јула, служио је са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице на Румији, поводом 20 година од њеног освећења.

У свом архипастирском слову, Преосвећени Епископ је поручио да када бисмо све заповијести Господње сабрали у једну, онда би могли рећи да је заповијест Божија да будемо свети као што је и сам Он свет, подсјетивши на ријечи које је Господ упутио пророку Мојсију – Кажи свом збору Израиљевом: Будите свети, јер сам ја свет, Господ и Бог ваш.

„Наш једини и основни циљ овога живота на земљи је да се уподобимо Богу нашем који је по својој природи савршен и вјечан, да се уподобимо лику Његовом и да, онолико колико то наше силе и снаге дозвољавају, живимо онако како нам и Свето јеванђеље заповиједа. Бити свет захтјева и да се покоримо Његовим светим заповијестима добровољно, да са љубављу то чинимо, не и страха или из неке користи већ из чисте љубави према Богу који је страдао за нас, подносио поругу и страдање како би нас спасао“, бесједио је Епископ диоклијски.

Владика истиче да и онда када се трудимо да Божије заповијести творимо и да живимо онако како је Богу угодно, опет ни тада нисмо заслужили вјечни живот и све оно што Бог даје, него то опет остаје Његов дар. По његовим ријечима светост и живот вјечни превазилази сваки наш труд, макар он био и за наше могућности велики. Због тога, појаснио је, ми се трудимо да, онолико колико можемо, себе припремимо да Бог кроз нас дјелује. У суштини бити свет, значи припремити себе да се Бог може уселити у нашу душу и да кроз нас дјелује и онда сваки наш покрет, мисао и ријеч бива Божија и бива света.

„Управо ми данас прослављамо двије деценије од освећења овога светога храма који и освећује ову планину Румију. И да нема ове црквице и да нема живе цркве народа Божијег који се овдје сакупља на Свету литургију, ништа ово не би било до једна гомила камења. Али од када је света црква овдје и од када се вјерни народ сакупља да слави име Божије, од тада се и освећује и ова планина и град Бар и цијела Црна Гора и широм свијета сви православни народи. Заправо то и јесте смисао ове наше молитве, да се помолимо Богу да Он освети и вријеме и мјесто и нас све саме“, поручио је Преосвећени Епископ Пајсије.

Нагласивши да кад год служимо Свету литургију, ми не понављамо ону Тајну вечеру када је Света литургија установљена, него је све то заправо наставак те једне једине Литургије, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије је закључио:

„И када прослављамо Рођење Христово и Његово Васкрсење, опет то не понављамо сваке године, него је све то наставак једног јединственог славља. Због тога ја бих желио, и молим се Богу, да се и даље овдје на овој планини и у овој црквици светој окупљамо, да одавде Божије име славимо и да се у слози и љубављу срећемо! Нека је наздравље ова света служба, на многаја и благаја љета. Амин, Боже дај!“

Румијска црква, која по предању постоји од византијских времена, завјетна је црква многих генерација житеља Бара и околине. Стотинама година, након њеног рушења 1571. љета Господњег, народ подрумијског краја у Тројичинданској литији са крстом Светог Јована Владимира износио је по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен 2005. године када је Црква Свете Тројице на Румији обновљена. Освештао је 31. јула блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и у њој, са тадашњим Епископом захумско-херцеговачким и приморским, садашњим Митрополитом њемачким Григоријем, служио Свету архијерејску литургију.

Текст: Весна Девић

Бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Пајсија.

Средња узрастна група КУД-а „Свети Јован Владимир“ из Бара имала је прилику да овог љета доживи једно незаборавно путовање у Грчку, у мјесту Наоуса и околини. Пут је остварен на позив главне организаторске Василики, којој се од срца захваљујемо. Без њене преданости и труда, овај културни сусрет не би био могућ. Такође, захвалност дугујемо предсједнику Општине Бар, Душану Раичевићу који је једним дијелом новчано помогао реализацију овог путовања.

Сама идеја овог путовања јесте размјена дјеце Гимазије Ликеио у Наоусу и дјеце нашег КУД-а. Упознавање различитих култура, обилазак знамености, културно и традиционално учење.

Наше дружење започело је свечаним дочеком у Дому Хеленске високе школе у Науси. Услиједиле су посластице, традиционални плесови и топле ријечи добродошлице. Смијештени смо у хотелима, а прво вече завршено је вечером у селу Ано Зервохори, гдје смо наступили и уживали у понтској музици и плесу.

Сјутрадан бивамо дочекани од стране градоначелника града Наоуса уз ријечи добродошлице, поклоне, а као доказ великог гостопримства организовао је вечеру за сву дјецу.

Следећих дана уследили су обиласци града, музеја, археолошких налазишта, као и бројне активности — игре, посјета локалним знаменитостима, журка поред базена, па чак и биоскоп под ведрим небом.
Један од најупечатљивијих дана био је излет на Метеоре — величанствена духовна и природна светиња која никога није оставила равнодушним.
Посјетили смо и манастир Светог Претече у Јанакохорију, гдје смо присуствовали Божанској литургији и разговарали са монахињама. Тог дана смо уживали и у вођеној тури винарије „Кир Јанис“, гдје смо дегустирали домаће специјалитете и заплесали у виноградима.

Посебно се издваја вече фестивала у Аркодохорију — уз музички наступ, наступ нашег ансамбла, вечеру, дружење и пјесму под ведрим небом.
Током боравка у Науси, посјетили смо и Меморијал женског жртвовања, као и природни парк Агиос Николаос. Обишли смо и музеј старе фабрике, а у хладовини дрвећа, у парку, освјежили смо се сендвичима и соковима из кафеа Киоски којима се од срца захваљујемо на љубазности и ангажовању.

Били смо и гости фабрике „Mamoutzis nuts“, одакле смо понијели поклоне и лијепе успомене. Није недостајало ни дружења — били смо на вечери са градоначелником града Науса, пробали чувени сладолед „Souls sweets“, уживали у пићима из кафеа Neon, као и у базенској забави у хотелу „Астерас“.
Посебно нас је дирнула посјета кући за особе са инвалидитетом, гдје смо добили “звона пријатељства” као симбол љубави и повезаности. Сусрели смо се и са плесном групом „Pontiaka Niata“ из Зервохорија и наступали заједно уз живу музику, вечеру и гозбу коју је обезбиједио предсједник тог друштва.

Један од најинспиративнијих сусрета био је са Културно-фолклорним ансамблом „Lykeio Ellinidon“ у Науси. Заједно смо посјетили музеј, уживали у заједничком доручку, учествовали у плесним радионицама и облачили традиционалне костиме.
Наравно, не можемо заборавити обилазак Солуна. Тамо смо се поклонили моштима Светог Димитрија, посјетили цркве Свете Теодоре и Светог Давида, као и српско војно гробље, гдје смо одали пошту нашим прецима.
Такође, имали смо прилику да се поклонимо гробу Старца Пајсија Светогорца.

Овај пут је био више од туристичке авантуре. Било је то путовање пуног срца, културне размјене, нових пријатељстава, игре, пјесме и плеса. Испуњени утисцима, враћамо се кући богатији за једно искуство које ћемо дуго памтити.
Вјерујемо да је ово само почетак нашег дружења.
Захваљујемо се нашим домаћинима, код којим смо боравили последња четири дана овог незаборавног путовања.
Радујемо се њиховом доласку у наше крајеве и потрудићемо се да једнако узвратимо гостопримство.

Текст/фото: Љубица Давидовић

У суботу 2. августа, у дану када наша Света и Саборна Црква Православна прославља Светог Пророка Илију, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило служиће Свету Литургију у манастиру Светог Илије на брду Волујица са почетком у 09:00 часова. Ове године манастир прославља десет година од обнове.

Текст: Дејан Вукић

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, викар Митрополита црногорско-приморског, у четвртак, 31. јула, служиће са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице на Румији, поводом 20 година од њеног освећења.

Полазак на Румију је у 7 часова испред Саборног храма Светог Јована Владимира на Тополици.

Румијска црква, која по предању постоји од византијских времена, завјетна је црква многих генерација житеља Бара и околине. Стотинама година, након њеног рушења 1571. љета Господњег, народ подрумијског краја у Тројичинданској литији са крстом Светог Јована Владимира износио је по камен на врх Румије као својеврсни завјет који се преноси с кољена на кољено, вјерујући да ће на врху ове планине бити обновљена црква када се ту прикупи довољно камења. Тај завјет је испуњен 2005. године када је Црква Свете Тројице на Румији обновљена. Освештао је 31. јула блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и у њој, са тадашњим Епископом захумско-херцеговачким и приморским, садашњим Митрополитом њемачким Григоријем, служио Свету архијерејску литургију.

Текст: Весна Девић

Протојереј Синиша Шаренац парох у Бијељини, началствовао је Светом Литургијом која је служена у храму Светог Јована Владимира у недељу 7. по Духовима – Светих Отаца првих шест Васељенских сабора. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић, јереј Славен Јовичић парох грубишно-пољски и јереј Александар Александрић парох рипањски. Молитвено учешће узео је и ђакон Бранко Батало из Бачке Паланке.

По завршетку читања зачала из Светог Јеванђеља, отац Синиша у свом уводном дијелу бесједе осврће се на значење Јевађеља рекавши да је најблажа и најрадоснија вијест та да је Христос са нама, а ако је Христос са нама, то је живо Јеванђеље, то је она ријеч стваралачка и онај стваралачки карактер који у почетку ствара Адама и Еву и ствара све што је створено.

„И тај Господ који је био овдје са јеврејима, који је био са овим људима који су били болесни, сада је овдје са нама. И тај Христос је све створио. Створио је да буде живо, здраво, благословено. Да служи Господу Богу своме, да разговара са Господом својим, и да се усавршава до онога дана када ће у вјечности служити са Христом и са свима светима вјечну и небеску Литургију. Али видимо да је род људски у свој муци својој, а мука настаје онога тренутка када се човјек удаљи од Бога и када Бога нема. Адам и Ева чим не послушају Господа, одмах ђаво шапуће и има неке своје „добре“ идеје, а те идеје су увијек против Бога и против човјека.“

Говорећи о зачалу из Светог Јеванђеља о исцјељењу два слијепца , а затим и бјесомучног човјека, отац Синиша каже да Господ од нас тражи вјеру и повјерење, и да вјера има тај стваралачки карактер који даје снагу, која је инерција, која ствара, која даје одговор.

„Тражи Господ од нас да будемо живи, да будемо у покрету, да имамо вјеру и повјерење у Њега. То на очитом примјеру можете видјети када у породици постоји повјерење. Када имате повјерење у своју дјецу, када имате повјерење једни у друге, онда је све лако, онда више не размишљате, онда више немаш страха, онда се све поређа. Што значи, ако је Господ са нама, може се све. Када је Господ са тобом можеш и живјети, и мријeти, и боловати, и радовати се, и све ће бити како треба, јер ће бити Господ са тобом. А ако нема Господа са тобом, ако немаш повјерења, онда је заиста проблем. Онда у животу се никада не може све поређати, и онда ћеш увијек да будеш у неком грчу, и онда ћеш увијек да размишљаш, и онда ћеш увијек рачунати својим људским снагама, а у ствари живот није дигитрон. Не можеш узети дигитрон и израчунати живот.“

Затим је прота Синиша говорио о данашњем празнику, о оцима првих шест васељенских сабора, о циљевима нашег живота, тражећи да читамо житија светитеља, да се сабирамо у светим храмовима као што су се и оци васељенских сабора сабирали, да би посвједочили истину коју су оци прије њих причали. А ево, каже прота, и ми данас свједочимо да вјерујемо у Господа.

Сабрање је настављено у гостопримници храма.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

На празник Свете мученице Недеље, а у шесту недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је јереј Раде Деспотовић парох у Љубљани и директор Културно-просветног центра „Свети Кирило и Методије“ у Љубљани. Саслуживали су му протојереј Петар Николић из цркве Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, протојереј Владимир Шутков из украјинске православне цркве московског патријархата, протојереј Љубомир Јовановић и јереј Милош Живић парох власотиначки из епархије нишке. Молитвено учешће узели су: протојереј Младен Томовић, ђакон Душан Пауновић из Пожаревца и ђакон Никола Ераковић из Ниша.

Благодарећи Господу што нас је све сабрао у овај, како је навео у уводном слову своје бесједе отац Раде, преблагословени простор свештенога храма, да заједничким снагама принесемо Господу бескрвну жртву и да му заблагодаримо због свега онога што Господ Бог наш, живи Бог наш, чини према нама људима, он је казао:

„Да све што Господ чини, чини ради нас људи и ради нашега спасења. Господ је успоставио те најдубље везе са човјеком, на тај начин што је на првом мјесту постао човјек, постао један од нас, узео је нашу људску природу, узео је свијет, узео је сву творевину, и кроз себе је у себи сјединио. Прије свега са собом, и онда је ту нашу природу и нашу творевину, цио космос и цјелокупни универзум принјео пред престо Оца нашег небеског. Литургија јесте управо тај покрет приноса, гдје се ми у овом чуђењу, у овом дивљењу, приносимо Господу најсвештенији принос.“

Затим се осврнуо на данашње јеванђеље по Матеју о Господњем исцјељењу одузетога који лежаше на одру, рекавши да је:

„Ово једно од Јеванђеља, као и свако друго, које пројављује и открива прије свега близину Божију у овоме свијету. Дакле, Бог је дошао у овај свијет, а са Богом су дошле и силе божанске, енергије божанске, енергије које оживотворавају човјека. И оне су у потпуности усмјерене ка човјеку ради његовог спасења. Господ је дошао у свијет да узме наше гријехе и да опрости наше гријехе, а гријеси наши су болести наше. Дакле, сваки гријех који човјек чини на земљи је прије свега противприродан однос. То је један блудни однос који човјек чини и усмјерава себе у правцу свијета, у правцу творевине, у правцу онога што је ниже од њега и осмишљава свој живот. Себе осмишљава управо у оно што је ниже од њега, вођен својим страстима. А тамо гдје су гријехови у човјековом срцу, тамо су и демони, тамо је та енергија демонска која је потпуно противприродна и она није благословена.

И Господ је дошао да нас исцјели од тих наших гријехова, од тих наших демона који су се негдје зацарили у нашим покретима. Ако смо искрени и ако испитујемо себе и ако себе стављамо свакодневно под лупу божанске свјетлости, ми ћемо моћи да сагледамо своје гријехове. Бог нам даје наду да себе преусмјеримо, како каже наша црква, а то је главна порука наше црке да се покајемо, да се измијенимо, да доживимо тај почетак опраштања гријехова у својим душама, не би ли се зацарила у нама духовна радост и не би ли се зацарио у нама благословен рајски живот.“

И зато је, каже отац Раде, потребно да се угледамо и на ова четри човјека, четри пријатеља од овог узетог, болесног човјека. Четри човјека који су учинили дјело милосрђа, дјело сажаљења, дјело сапатње и дјело саосјећања које се рађа у срцу човјека који се труди да живи Богу.

„Први плод нашег живота по Богу јесте да смо човјекољубиви, да смо самилостиви једни према другима, да осјећамо једни друге. Наша љубав треба да буде дјелотворна, дејствујућа кроз наша дјела. Наша вјера треба да буде дјелотворна. Да и ми можемо да доживимо то чудо опроштења гријехова, то чудо измирења нас са Богом живим и измирења наших једних са другима. Да мијењајући свој живот, ми мијењамо једни друге, и да тако из дана у дан, из недјеље у недјељу ми ходимо из славе у славу, благосиљајући Бога у вјекове вјекова.“

Сабрање је настављено у гостопримници храма.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Његово пресвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије са свештенством, свештеномонаштвом и вјерним народом данас, 18. јула 2025. године, на празник Преподобног Сергија Радоњешког, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру у Микулићима на обронцима планине Румије код Бара, поводом храмовне славе ове свете обитељи.

Бесједећи по прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Епископ Пајсије је подсјетио да је Бог створио човјека по лику и подобију својем и да што више човјек гријеши, то се све мање тај лик Божији у човјеку препознаје:

„Насупрот томе, што више човјек себе украшава врлинама, то више онај лик Божији у њему сија и тако човјек може доћи чак до оне мјере да му се и сами анђели, који су бестјелесна бића, диве. А када говоримо о гријеху, који затамњује тај лик Божији у човјеку, знамо да је он почео човјековом непослушношћу према Богу када су први саздани човјек Адам и његова жена, а наша прамајка, Ева, од Бога добили само једну заповијест – да не кушају од дрвета познања добра и зла. И ту су они требали да покажу да својом слободом желе да се покоре вољи Божијој, а покоравање вољи Божијој, покоравање самоме Богу, заправо јесте уподобљавање Богу, да тај лик Божији у нама буде још јаснији, још свијетлији.“

По његовим ријечима када су наши прародитељи прекршили ту заповијест, можда се и чинило да нису направили неки велики гријех, али врло брзо послије тога се показало да је то ипак био страшан гријех, што су преступили једну Божију заповијест, јер је дошло до братоубиства, када је Каин убио рођеног брата Авеља.

„Након тога умножавали су се и гријехови и безакоње и неправда и тако редом све до данас. Међутим, ипак тај лик Божији, колико год људи гријешили, у мањој или већој мјери остаје у човјеку и нешто што нас највише посјећа на тај лик Божији јесте човјекова савјест. Сви смо ми свједоци да и онда када неко и много гријеши, када се много удаљио од Бога, ипак зна шта је добро и шта је морално и шта је оно што се цијени иако сам то не чини. И то је управо због те савјести, коју је Бог дао свакоме од нас да је има и да га опомиње на оно своје пређашње стање“, бесједио је Преосвећени Епископ Пајсије.

Говорећи о светим Божијим људима који богоугодно проводе овај живот на земљи и који се труде да се и у ономе најмањем покоре вољи Божијој, прво да сазнају шта је воља Божија, а онда колико год је то у њиховој сили да се њој покоре и испуне, Владика Пајсије је истакао да они представљају савјест цијелога свијета, цијелог човјечанства те да је такав и светитељ којег данас прослављамо – Преподобни Сергије Радоњешки, који је покровитељ и заштитник ове свете обитељи:

„Он се од свог најранијег дјетињства подвизавао и трудио да се одрекне своје воље и да се у потпуности покори вољи Божијој, а онда да томе научи и друге људе. Наравно, да је у томе много имао успјеха, првенствено због тога што је прво радио на себи, на својој души, а онда касније је својим примјером и људе око себе поучавао и спасавао. Његовим примјером, драга браћо и сестре, треба и ми да се поучимо, да се трудимо да прво искрено тражимо да сазнамо шта је то воља Божја, шта то Бог очекује од нас, а онда када нам Бог то открије и када нам то буде јасно, да се што више потрудимо да ту вољу Божију испунимо и на тај начин се уподобимо Њему – Творцу нашем, коме нека је слава у вјекове, вјекова, амин.“

Након причешћа вјерних, међу којима је био велики број дјеце, храм је опходила литија, након које је Његово пресвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије благосиљао славске приносе и пререзао колач.

Након евхаристијског сабрања, заједничарење је настављено уз трпезу хришћанске љубави.

Текст: Весна Девић

У недељи 5. по Духовима, у дану када наша Црква прославља сабор Светих дванаест апостола – Павловдан, у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Радивоје Круљ из епархије диселдорфско-њемачке. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић.

Поздрављајући све вјерне сабране у барскома храму, како каже прота Радивоје, у име Божије и у име Христово, он се оосврнуо на данашње зачало из Светог Јеванђеља које говори о Христовом изгнању демона из два бјесомучника и слању истих у крдо свиња. Видимо, каже отац Радивоје, двије погубне и забрињавајуће ствари за сваког човјека.

„Прва је да чак и демони познају Сина Божијег и Сина Човјечијег Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. И ословљавају га и питају га: „Шта хоћеш од нас Исусе, Сине Божији?“, за разлику од многих који су остали слијепога срца, тврда срца и слијепи код својих здравих очију. Они најодговорнији, вође народа и свештевници, садукеји, фарисеји и књижевници, нису препознали да је Христос Син Божији и Син Човечији, и да је Спаситељ свијета. И друга јако забрњавајућа и погубна ствар за сваког од нас, јесте та чињеница да количина зла, количина демона који могу да стану у два човјека, не могу да стану у цијело крдо свиња. Ту количину зла коју су само двојица људи примила у себе, није могло примити цијело крдо свиња. Али оно што је добро и спасоносно за нас, јесте то да колико год човјек може ниско да падне, и колико год може зла у себи да прими, толико је човјек створен за оно највише и најузвишеније, а то је да буде Бог у благодати, да буде објавитељ и вјесник Јеванђеља, и да буде Христов ученик.“

И то нам свједоче, наставља прота Радивоје, Свети апостоли. Обични, прости људи, са свим манама и врлинама, као и свако од нас.

„И они нису ништа далеко и ништа имагинарно. Они су обични људи, али људи живе вјере и ватреног срца. И сами апостоли Петар и Павле, првоврховни како их зовемо, толико различити, али толико спремни да буду Христови. Петар и када се одриче и када пада, он не одустаје и постаје првоврховни апостол. Е зато смо ми позвани и призвани. И то је радост, и то је спасење, и то је радосна вјест за нас, да можемо бити апостоли. И не само да можемо бити, ми смо позвани и призвани, свако од нас, да будемо апостоли и да будемо свједоци истине Христове. Свједоци Јеванђеља и проповиједници Јеванђеља. Зато се увијек опомињимо те благодати и те истине, да смо апостоли и да нам је дато да будемо богови у благодати.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић началствовао је Светом Литургијом која је, у Саборном храму Светог Јована Владимира, служена у дану у којем наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља Свете апостоле Петра и Павла. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Милош Живић парох власотиначки из епархије нишке. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и богослови Данило Масоничић и Никола Зековић.

Након што је прочитао зачало из Светог Јеванђеља, сабраним вјерницима обратио се отац Милош.

Говорећи о значају Светих апостола и њиховој вјери на којој је изграђена наша Црква, отац Милош наводи да заслугом Светих апостола нема мјеста на планети, и нема мјеста на земљи гдје се нису чуле ријечи о Светом Васкрсењу, о Господу нашим Исусу Христу и о свему ономе што је учинио за нас.

„За то што је та ријеч дошла и до нас, заслужни су, прије свега апостоли. И њихова ријеч и проповијед дошла је и у ове крајеве. Каже се да је и апостол Павле походио ове крајеве. Знамо, ако читамо дјела апостолска, да је апостол Павле обишао читав тада познати свијет, читаво римско царство. И да је свуда без страха и непоколебиво проповиједао. Иза њега остајали су они који су Црква Божија.

Данас овај празник није само тек помен на апостоле Петра и Павла. Ово је једно свједочанство о двојици људи који су у основи били различити. Ако читамо дјела апостолска, ако читамо посланице апостола Павла, видимо да су знали и да се сукобе. И шта се то десило, па се њих двојица тако различити, не само у ставовима, него и умишљењима различити, данас сликају на једној светој икони? То је вјера у Васкрслога Христа, који се Духом Светим оваплотио, постао човјек, а који Духом Светим сабира овдје нас све окупљене у једно тијело Христово. Зато је овај празник важан и битан, да се сјетимо, да се погледамо једни у друге и схватимо да, колико год да смо другачији и различити, колико год да нам је вјера другачија, колико год да су нам погледи другачији, Христос нам је исти. Христос који обитава у свима нама. Онај чије је сјеме посијано у свакоме од нас, а овдје, у Светој Цркви Божијој, то сјеме клија, расте и цвјета. Зато, браћо и сестре, као што каже литургијска пјесма, да љубимо једни друге, да се пригрлимо и да сви постанемо једно у Господу, онако како су нас учили Свети апостоли.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У понедељак вече пред препуним платоом испред капелице Светог Петра Тајновидца у порти Саборног храма Светог Јована Владимира одржано је вече фолклора. Учесници КУД „Свети Јован Владимир“ из Бара и КУД „Абрашевић“ из Прилужја на Косову и Метохији, приредили су незаборавно вече за све љубитеље традиционалних народних игара. Програм је водила Милева Петковић из барског КУД-а, а изведено је 14 тачака.

1. Игре из Црне Горе (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
2. Ој, дјевојко, Милијана (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
3. Писмо са Косова – Немања Дисић (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
4. Игре и песме Сиринићке Жупе (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
5. Врсута (да ја видим пут Ловћена) (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
6. Пјесма: „Певаћемо шта нам срце зна“ (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
7. Које куде кад Србијом прођеш (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
8. Ја у башти (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
9. Морвац, ужичко, чачак (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
10. Игре и песме из Метохије (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
11. Грчке игре (КУД „Свети Јован Владимир“ Бар)
12. Пјесма: „Хиљаду Видовдана“ и „Ајде Јано“ (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
13. „Заљубих се, мајко“ – игре и пјесме из Поморавља (КУД „Абрашевић“ Прилужје)
14. Завршна заједничка тачка:
      – Ој, јунаштва светла зоро
      – Са Косова зора свиће

Текст/фото/видео: Дејан Вукић