Празник Успења Пресвете Богородице молитвено је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслуживење протојереја Љубомира Јовановића и протојереја Младена Томовића.

У низу празника посвећених Мајци Божијој, наводи отац Слободан у својој бесједи, данашњи празник свакако заузима посебно мјесто.

„А колико је за све нас важан данашњи дан, говори и чињеница да је Света Црква, мајка свих нас, ради нашега спасења и духовног укрепљења, установила да се за овај свети дан и празник припремамо постом. Постом који није дуг, али по правилима поста он је једнак као пост пред празник Васкрсења Христовог. А данашњи празник Свети оци називају и другим Васкрсом.“

Наводећи да ми као вјерници у симболу вјере на заједничким Светим Литургијама, као и у молтвама у својим домовима, исповиједамо да чекамо Христа који ће поново доћи да суди живима и мртвима и да Његовом Царству неће бити краја, а да исповједамо и то да чекамо Васкрсење мртвих и живот будућега вијека, прота Слободан каже да ће се заиста тако и десити када Господ поново дође. Да ће сви мртви устати из гробова и биће општи велики суд свим људским покољењима.

„А те велике радости и те благодати Васкрсења тијела, Господ је прије општега Васкрсења удостојио, на данашњи дан, своју свету и пречисту мајку Дјеву Богородицу. Приликом страдања Господа нашега, Он је са часнога крста своју мајку повјерио на чување и старање своме љубљеноме ученику, светоме Јовану Богослову, и заиста се од тога часа свети Јован Богослов о пресветој Дјеви Богородици старао као о својој мајци. Али не само он, него и сви други Свети апостоли са великом љубављу и поштовањем односили су се према Њој, а она је Светим апостолима у свему била десна рука. На првом мјесту била им је молитвена подршка, пружала им је велико укрепљење, а својим присуством међу њима велику снагу духовну.“

Отац Слободан каже да у Светом Јеванђељу није много података записано о Пресветој Богородици, али да о Њеном животу највише сазнајемо из Светог предања Цркве, које је за нас и за наше спасење исто тако важно и неизоставно као и записана ријеч Божија.

„Свето предање казује да се она упокоила, вјероватно, прешавши шездесету годину свога земнога живота, а на њен погреб у Јерусалиму сабрали су се сви свети Апостоли. И не само они који су били тога дана у светом граду Јерусалиму, него на чудесан начин силом Божијом и они који су били далеко од Јерусалима на благословеном задатку проповиједања Јеванђеља Христовог, обрели су се тога дана у Јерусалиму да присуствују погребу пресвете Дјеве Богородице. По промислу Божијем, међу њима није био Свети апостол Тома, који је, дошавши послије три дана у Јерусалим, зажелио да цјелива пречисто тијело Свете Дјеве Богородице, Мајке Божије. Али када је гроб отворен, у њему није било Њеног тјела, а истога дана Светим апостолима, који су били сабрани на молитви, јавила се Пресвета Богородица и објавила ту радосну вјест да је Господ узео Њено пречисто тјело и да је Њу удостојио прије општег васкрсења те радости васкрсења тијела. И не само тога, него да је узнио на небо, као што се и Господ вазнио на небо и сјео на престо Славе Своје Небеске.

У ту радост узвео је и Своју Пречисту Мајку, која је, можемо рећи, предходница свима нама и која нас заступа пред престолом Бога живога. Да се и ми, трудећи се да хришћанским животом испуњеним Јеванћелеским верлинама, сами удостојимо те велике радости и те велике благодати обитавања у Царству Небеском, у близини престола Бога живога.“

На крају се отац Слободан осврнуо и на данашње зачало из Светог Јеванђеља које се, како каже, готово на све празнике Мајке Божије чита, а то је сусрет Господа Исуса Христа са светим женама Мироносицама, равнопослоном Мартом и Маријом. Њих двије биле су сестре светога Лазара четверодневнога, кога је Господ подигао из гроба, након што је 4 дана у њему мртав лежао и већ био почео да се распада. Ово зачало завршава ријечима Господњим: „Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.”

„А ко је нама љепши и бољи примјер слушања и држања ријечи Божије и живота по њој дао, него Пресвета Дјева Богородица. Нека би нам она била на помоћи да и ми, следујући Њој и свима светима који од памтивијека Богу угодише, будемо вјерне слуге Господње. Да слушамо ријечи Божије, заповијести Божије, по њима да живимо и тако живећи да идемо сигурним путем ка Царству Небеском и вјечној непролазној радости коју је Господ обећао свима који у Њега вјерују и који Њега воле. Свима који су крштени у име Свете Тројице, Оца, Сина и Дука Светога, Бога нашег.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Отац Слободан Зековић началствовао је Светом Литургијом која је, у недељу 11. по Духовима, служена у Саборном храму Светог Јована Владимира. Саслуживали су му отац Љубомир Јовановић и отац Младен Томовић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“

Данашње зачало из Светог Јеванђеља говори о цару који хтједе да се прорачуна са слугама својим и сажаливши се на слугу свога опрости му дуг, а овај то не учиње брату своме који му бијаше дужан већ га баци у тамницу док му дуг не врати. Видјевши поступак слуге свога према брату своме, господар његов се разгњеви и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао.

Читајући свето Јеванђеље, каже прота Слободан на почетку своје бесједе, видјећемо да Господ више пута, говорећи о тајнама Царства Небескога, говори својим апостолима и осталима који су га слушали у причама. Тако нам и данашње Јеванђеље доноси једну такву поучну причу о томе каква је правда, каква је сила Царства Небескога.

„Открива нам Господ кроз ову причу, шта је услов да Господ свакоме од нас опрости наша сагријешења. Тај услов јесте да и ми једни другима опростимо све. Љубав Божија према човјеку је бескрајна, неизрецива, и нема тога људскога гријеха, ма колико он био тежак, који може бити јачи од љубави Божије. Оно што Господ од нас тражи јесте наше срце. Тражи да га предамо Њему и да се искрено покајемо за своје учињене гријехове, и да од Њега, као Оца свога Небескога, затражимо опроштај. И толика је љубав Божија да нам опрашта све. А ми у свему треба да се угледамо на Господа, јер човјек јесте икона Божија. Лик Божији нам је свима дат, а исто тако кажемо да је човек и подобије Божије, дакле да треба да се Њему уподобљавамо у свему. И трудећи да себе изградимо у Јеванђелеским врлинама, ми се уподобљавамо Господу и Творцу своме и идемо за Њим сигурним путем спасења. Дакле, угледајући се на Господа у свему, треба да се угледамо и у тој предивној и спасоносној врлини, врлини праштања, којој нас Господ учи и кроз данашње Свето Јванђеље.“

Иако нам се чини на први мах, наставља отац Слободан, да је лако и једноставно да опростимо свима, јер ће онда и Господ опростити нама, на дјелу када то треба да примјенимо, видимо да није баш тако.

„Онда нам се супроставља наше самољубље, наша сујета, којој сви у већој или мањој мјери робујемо. И онда видимо како овај на изглед једноставан задатак пред нас постављен бива изузетно тежак. Па чак и ако ми језиком својим, да би се показали пред људима да смо хришћани, и кажемо да опраштамо, срце наше нас не да преварити. Срце наше које и даље пламти јарошћу и гњевом према нашем ближњему који нас је због нечега ожалостио и увриједио. И зато да би стекли ову врлину, потребан је, као и за све друге врлине, велики труд, велико усрђе, истрајна молитва, изнад свега чврста вјера и дубоко смирење да бисмо успјели да испунимо закон Господњи.“

И није лако, каже прота Слободан, али ми треба да се трудимо да дамо све од себе, а ако смо ми искрени и ако се будемо трудили, онамо гдје се пројави наша немоћ ту ће дјеловати благодат Божија и љубав Божија.

„Нека би нам Господ дао да у свему будемо Његове вјерне слуге, да се трудимо да по Његовим заповијестима и Његовим поукама живимо и тако чинећи да наслиједимо непролазну радост Царства Небеског.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Литургијско сабрање на празник Преображења Господњег у храму Светог Јована Владимира предводио је протојереј Богољуб Миловановић из Инђије Епархија Сремска. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и ђакон Игор Димитријевић из Смедерева Епархија браничевска.

Поучно слово и јеванђелску бесједу отац Богољуб започео је говорећи о догађају који се десио на гори Тавор, а који наша Црква данас прославља.

„Преображење је догађај који је се десио пре самог страдања и васкрсења Господњег. То је догађај којим Господ утврђује своје свете ученике да издрже, да покушају да, прије свега, разумију вјером оно што се не може разумјети, да је Бог дошао да страда. Али Бог је дошао и да васкресне. Кажем догађај, зато што је и ово догађај свих нас. Јер и Господ који је дошао и узео крв и тијело наше, све што је урадио десило се управо ради нас и то су све кораци наши које ми морамо да прођемо. Тако и празник преображења је празник свакодневног нашег чињења и догађаја, gдје и ми преображавамо себе творећи да будемо по лику и подобију нашег Господа који се преобразио. Али увијек треба да знамо да свако преображење иде пре страдања и да би дошли и ми до нашег васкрсења, пуно тога треба у нама да се промјени и преобрази. И често пута није лагано, али без страдања нема васкрсења, без преображења нема васкрсења нашег.“

У тренутку када се Господ преобразио на гори Тавор, из облака чуо се глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; Њега слушајте.“ Наш живот, каже прота Богољуб, треба да буде слушање Господње и свакодневни наш тренутак и сваки час нашег живота јесте слушање ријечи Господње.

„Јер ми, слушајући ријеч Господњу, треба да је творимо. Слушам Те, Господе, и творим ријечи које ми Ти кажеш. Праотац Давид у једном псалму каже: „Говори Господе, слуша те слуга твој“. И по тумачењу наших светих отаца слушање је највећи вид, важнији него гледање пута којим човјек иде.“

Преображење у тумачењима Светих отаца, наставља отац отац Богољуб, значи и један други, етимолошки смисао.

„Значи да ми можемо да видимо шта је оно било прије образа који сада имамо. Оно што смо нагомилали нашим животом, навикама и гријеховима. И онда наш пут треба да буде пут преображења, да идемо напријед ка том правом образу који ми имамо, образу сједињења са нашим Господом, јер човјек има пут напредка, пут стварања, пут идења напријед. Гледамо у вјечност, идемо напријед. То је пут прогреса који ми имамо, пут преображења који стално морамо да творимо.

Један наш скорашњи епископ је рекао да Господ неће од нас тражити наша велика дјела, него ће само тражити да ли ће у нама видјети лик свога сина. И то је пут којим ми морамо да идемо. Морамо стало да преображавамо себе, да би пронашио лик Господа чијим смо ликом и ми створени и који је узео наш лик када је дошао овдје на земљу.“

Тражећи од Господа да сваки тренутак нашег живота буде тренутак преображења, отац Богољуб је рекао да преображење увијек носи и страдање, а страдање нас уводи у васкрсење. Страдање носи тренутак промјена наших, приближавања ка смислу своме, ка Творцу своме. И да сваки тај тренутак буде преображенски, да у тренутку када нас Господ буде позвао из овога свијета, буде пронашао лик Сина свога у нама.

По завршетку Свете Литургије, приступило се освећењу грожђа, које је уз нафору подијељено вјерном народу.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Протојереј Младен Томовић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у недељу 10. по Духовима, у дану када наша Света, Саборна и Апостолска Православна Црква прославља Светих седам младића у Ефесу. Саслуживао му је протојереј Љубомир Јовановић. Апостола је читао Василије Ускоковић, док је на литургијске возгласе одговарао хор „Свети Јован Владимир“.

Пред Свето Причешће прота Младен замолио је све присутне за мало пажње осврћући се на начин припреме свих оних који приступају Светој Чаши. Посебно је подвукао и замолио да сви они који су крштени и који су се припремали за Свето Причешће морају постити овај Госпојински пост.

„Они који се причешћују ван поста, морају да посте сва 4 поста у току године. У Јеванђељу Господ каже да се овај род изгони само постом и молитвом. Шта то значи? Да без поста, молитве, без уздржања тјелесног и духовног, и чувања од сваког другог гријеха, нема спасења.“

Отац Младен је казао да сва дјеца до седме године могу да се причешћују без поста, додајући и то да би сви одрасли морали барем једном у току поста да се исповиједе.

„Немогуће је да немамо потребу за исповјешћу. Ако немамо потребу, значи имамо неки велики проблем. Требамо себе да преиспитујемо свакодневно. Своје мисли, помисли, душу своју да испитујемо. А онда када то будемо радили, онда ћемо имати потребу, врло често, за исповјешћу и тајном исповијести.“

Текст/фото: Дејан Вукић

Због великог броја пожара који ових дана харају Црном Гором, у свима храмовима Митрополије црногорско-приморске данас је у подне служен молебан за кишу и сузбијање пожара. У Барском саборном храму Светог Јована Владимира молебан су служили протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Љубомир Јовановић, Младен Томовић, Никола Радовић, Александар Орландић и Марјан Петковски.

Након завршеног молебана, отац Марјан у својој бесједи рекао је да смо се данас саборније него иначе састали да Господу узнесемо молитве да на земљу пусти кишу која би угасила ове пожаре који букте широм Црне Горе. Наглашавајући да тек пред оваквим ватреним стихијама видимо колико се човјек осјећа беспомоћно, отац Марјан каже да сви треба да се запитамо колико смо слаби и колико смо мали пред Господом и колико све није у нашим рукама. Али треба да се уздамо у Господа да ће се ти пожари сузбити.

Отац Марјан је посебну захвалност одао Служби заштите и спасавања.

“ И са овог мјеста желимо нарочито да се захвалимо нашим јунацима који су у друштву слабо или никако препознати и који у нашем друштву немају неко велико поштавање, али када су овакве ситуације у питању, без њих ништа не можемо и са потпуним правом их можемо и морамо назвати јунацима. То су наши припадници Службе заштите и спасавања, припадници ватрогасне јединице, као и припадници војске и сви они који су учествовали у овим акцијама.

Надамо се да када све ово прође нећемо стати и да нећемо остати на овим популарним рилс инстаграм снимцима и гледањем садржаја по интернету и по медијима, него да ћемо сви заједно, и ми свештеници и уопште вјерни народ и сви грађани ове наше лијепе земље, превентивно дјеловати да до овога убудуће, макар у оволиким размјерама, не долази. А за то је потребно, наравно, да се укључи и наша држава. И вјерујемо да ће то урадити. Али и ми заједничким снагама и молитвама да се надамо у Господа да неће више бити оваквих невоља.

Свима онима који су учестовали у свакој акцији спрашавања у било којем мјесту, Господ Бог да подари снаге, јер, не знам, вјероватно је доста вас пропратило ово медијски, па знате да много њих (ватрогасаца) и по 48 сати и дуже није спавало и да су били изложени и животној опасности, а опет ми, као обични лаици и нестручни људи, нисмо имали знања и нисмо имали могућности да им помогнемо. Оно што треба да урадимо сви као хришћани, јесте да се молимо за такве јунаке и да се молимо да до оваквих ствари никад више не дође. Господ Бог њих да награди сваким духовним и тјелесним напредком, а нама да дарује духовно здравље и мало свјести да се сви заједно запитамо због чега се овакве ствари дешавају.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У овоме светоме храму, Богу хвала, сабира се народ са свих страна. Не само људи из Бара, него и из читаве Црне Горе, из Србије, Републике Српске, као и наши драги пријатељи и гости који долазе из других земаља. Као што знате, све Свете Тајне у Православној Цркви, а на првом мјесту Свето Причешће као највећу светињу у којој примамо само пречисто Тијело и пречасну Крв Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, могу да приме само они који су крштени у канонској Православној Цркви.

С’обзиром да се у Саборном храму Светог Јована Владимира сваке недјеље и великим празницима сакупља по више стотина људи, ми свештеници који овдје служимо не можемо познавати свакога понаособ.

Имали смо данас на Светој Литургији један случај да је Свето Причешће примила једна сестра која није члан Православне Цркве, дакле, није крштена у Православној Цркви. Она је чланица Јерменске апостолске цркве. Ми Јерменски народ много волимо и поштујемо, али Јерменска црква не припада породици Православних Цркава. Они припадају хришћанској заједници монофизита. Монофизитске заједнице немају литургијску заједницу са Православним Црквама, тако да припадници јерменске цркве и других монофизитских цркава не могу примати Свете Тајне у Православној Цркви. Свето Причешће могу да приме само они који су крштени у канонској Православној Цркви.

У нашем граду борави много људи који долазе из Украјине. Украјина већ годинама страда у крвавом рату и ми дубоко саосјећамо са страдањем људи у цијеломе свијету, а посебно када страдају православни народи. И дубоко нас боле ране руског и украјинског народа и свих других народа који у наше дане страдају у ратним сукобима.

У Украјини постоји само једна канонска Православна Црква, а то је Украјинска Православна Црква на чијем челу се налази Његово Блаженство Митрополит Кијевски Онуфрије. Све друге црквене заједнице у Украјини, иако оне у свом називу имају епитет „православна“, а на првом мјесту такозвана „православна црква Украјине“ на чијем се челу налази Епифаније Думенко, нису канонске православне Цркве. И свештеници и вјерници који припадају тој заједници, заједници Епифанија Думенка, не могу се причешћивати у храмовима Српске Православне Цркве. Зато што наша помјесна Српска Православна Црква ту заједницу сматра за расколничку. И опет понављам: „Вјерници те црквене заједнице не могу у овоме храму и другим храмовима Српске Православне Цркве учествовати у Светим Тајнама.“

Молим вас да ово кратко слово примите са пуном пажњом и одговорношћу, јер ко без благослова и ваљане припреме приступа Светињама Тијела и Крви Господње, биће крив Страшноме суду због таквог неодговорног приступања Светињи.

Бог вас благословио и свако добро даровао.

Протојереј-ставрофор Слободан Зековић

Свету Литургију у Недељу 9. по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира, служио је протојереј Љубомир Јовановић уз саслуживање протојереја-ставрофора Слободана Зековића и протојереја Младена Томовића.

Данашње зачало из Светог Јеванђеља говори о Исусовом и Петровом ходању по води и Петровом маловјерју и његовој сумњи и страху. Отац Слободан у бесједи исказаној на данашњој Светој Литургији поучава нас на то да је живот свакога од нас итекако упоредив са пучином морском.

„И то море нашега живота некада буде мирно, али много пута буде и узбуркано. И дигну се велики валови, велика искушења. Али нас данашње Јеванђеље учи да кроз читави свој живот будемо загледани у Христа и да сву своју наду полажемо на Њега, јединог истинског нашега пријатеља, нашега Господа, нашега Спаситеља. И тако ходећи кроз живот загледани у Христа, да стигнемо у сигурну луку спасења, у Царство Небеско, које је Господ од постања припремио свима који Га воле и који се у Њега надају, који у Њега верују. Исто тако да се научимо из примјера апостола Петра, које смо чули у данашњем Јеванђељу, да какве год нас невоље задесе, и ма колико велики ти таласи били на пучини нашега живота, да не дозволимо да нас обхрвају мисли које изазивају страх, малодушност, маловјерје. Јер кад допустимо да такве мисли овладају нашим умом и нашим срцем, онда ћемо и ми почети да тонемо и да се давимо у тим искушењима. Него увијек и када нам је лијепо и добро, кад је та пучина живота нашега мирна, да благодаримо Богу на свему, а да и онда кад нам дођу тешки тренуци бола, искушења и страдања, и тада да благодаримо Господу. Јер кроз трпљење и ношење крста свога, ми се спасавамо и утабаном стазом идемо ка циљу нашег живота, ка Царству Небескоме. Нека би нам свима Господ подарио такве вјере, таквога трпљења, благодарности Богу увјек на свему, јер је то једини сигурни пут који нас води ка жељеному циљу.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Светом архијерејском Литургијом коју је служио преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије на празник Преподобномученице Свете Петке Римљанке, прослављена је слава цркве Свете Петке у Сутомору. Преосвећеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, протојереј Александар Орландић и ђакон Огњен Боричић. На литургијске возгласе, заједно са својим парохијанима, одговарао је старјешина цркве Свете Петке и парох сутоморски протојереј Марјан Петковски.

Владика Пајсије у својој бесједи осврнуо се на данашње литургијско сабрање рекавши да смо ми у мањој или већој мјери свједоци колико нас некада начин нашега живота одваја од Бога, од Његових заповјести и од вјечног живота, а исто тако да смо са друге стране свједоци колико нас Света Црква и Света Служба и оне Свете Тајне које се савршавају у њој подсјећају управо на оно што је најглавније у овоме животу, а то је наше спасење.

„Тако и данас, сви ми који смо се овдје, сабрали смо се око овога светога храма да прославимо име Божије и да му заблагодаримо на свему ономе што нам је дао. А све што имамо од Њега смо примили. И како кажу свети оци, ми Њему не можемо ништа дати, једино наше благодарење за оно што је Он нама дао. А све друго што имамо и што нам је дато, од Њега нам је дато и од Њега смо примили.“

Апостол Павле, каже преосвећени владика Пајсије, у одјељку који се данас читао из Апостола говори да је данас дан спасења.

„И тај дан спасења многи старозаветни пророци су чекали. Од пророка Мојсија, па пророка Илије, Јелисеја и свих оних старозавјетних праведника, и сви су они чекали тај дан када ће опет врата раја бити отворена за човјека. И рођењем Христовим, Његовим оваплоћењем и васкрсењем, опет су та врата отворена. И управо на то свети апостол Павле и мисли када каже, ево данас је дан спасења. И дакле, тај дан који ми живимо и који још увијек траје, то је тај дан који су чекали сви они старозавјетни пророци, да они који се надали у име Божије, који су исповједали вјеру у Бога, опет дођу и нађу се близу Бога живога.“

Једна од таквих, наглашава Владика Пајсије, била је и Света Преподобномученица Параскева Римљанка коју данас славимо и у чије је име и част подигнут овај свети храм.

„И како читамо из њеног житија, она је рођена од побожних родитеља хришћана, у хришћанском духу васпитана, и од најранијег дјтињства хришћански живјела и проповиједала ријеч Божију. Многи незнабожци, видјећи чуда која је Бог на њој показивао, повјеровали у самога Господа Христа. И ми своје житије, ма како оно било, сваким даном пишемо. Оно се записује. И она добра и лоша дјела. Али опет, као хришћани, ми имамо наду да ћемо се помоћу Божијом поправити и да ћемо бити налик на ове његове Божије угоднике које свакога дана славимо. Тако и треба сви да се угледамо на примјер Свете Параскеве, која је и ријечју и дјелом проповиједала Јеванђеље Христово. Данас је многима позната ријеч Јеванђеља, али нам мало мањка да то и дјелима покажемо. И због тога треба на томе и да се трудимо, да молимо Бога да нам у томе помогне и да се и ми нађемо достојни свих оних чијем роду и ми припадамо, свих оних хришћана који су без стида и са храброшћу проповиједали ријеч Божију и својим животом је свједочили.“

По завршетку Свете Литургије освећено је славско жито и славски колач у славу Господњу и част Свете Преподобномученице Параскеве Римљанке. Сабрање је настављену у порти храма.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У осму недељу по Духовима, у Саборном храму Светог Јована Владимира, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило служио је са свештенством и вјерним народом Свету Архијерејску Литургију. Саслуживали су му старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић, протојереј Горан Ковачевић из Ротердама, Епархија западноевропска, протојереј Иван Пауновић из Чачка, Епархија жичка и ђакон Горан Груловић из Епархије сремске.

Преосвећени владика Кирило у уводном слову своје бесједе говорио је Светом пророку Илији и осврнуо се на један дио из житија Светог пророка Илије Тесвићанина, када је Свети Илија хтио да докаже да је он пророк истинитог Бога, док су насупрот њему били пророци лажног бога вала. И каже владика Кирило да је један тренутак у тој причи веома важан, а то је да је Свети Илија направио жртвеник у име 12 кољена Израјљевих, ставио 12 каменова у круг, натопио их водом да не би повриједио народ знајући да ће ватра да сиђе, и затим призвао Бога Авраамовог, Исаковог и Израиљевог, односно Јаковљевог.

“ И што нам то говори? Да сваки истинити пророк који се моли истинитом Богу, мора бити утемељен дубоко у духовности свога народа. Не може се неко представљати духован човјек у народу нашем, а да не поштује Светог Саву, или Светог Василија, или Светог Петра Цетињског, или Светог Јована Владимира, или било ког од наших светитеља. Дакле, много је важно бити укоријењен не само у историји свога народа, него смо ми у обавези да знамо и историју Израиљског народа, који је био јединствен народ прије Христа, који је поштовао истинитог Бога, као и другу хришћанску историју све до данас.“

Те ријечи, наглашава владика, је исказао и Свети  Сава у својој чувеној бесједи о правој вјери. И ми треба да поштујемо и да чувамо ту истиниту вјеру једном откривену светима.

„Има доста људи који се обраћају некаквим туђим религијским традицијама, и можемо слободно рећи боговима и неким идолима. Који упражњавају јогу, па некаква адвентистичка црква постоји… Ово не говорим да бих некога осудио. Поштујемо свачије опредјељење, али то није наша традиција. Ми смо народ вјековни који има толике светитеље и нисмо ми од јуче православни хришћани. Дакле, не требају нама никакве јоге, никакве туђе практике. Православље је пуноћа откривења Божијег, пуноћа науке Божије. И ту нам је све речено, све нам је дато за духовни живот, само требамо изучавати, практиковати, трудити се и резултати и плодови тога рада неће изостати.“

Затим је владика говорио и о пророку Језекиљу, кога данас прослављамо, чије виђење кочије са четири бића од којих једно има главу човјечију, друго главу лављу, треће телећу, а четврто орловску, симболизује четворицу јеванђелиста, док на самим колима сједи Син Човјечији.

„Како тумаче Свети оци, та колесница (кочија) и тај Син Човјечији је свакако пророчанство о Сину Божијем и Спаситељу свијета Господу Исусу Христу, који сједи на колесници која представља Цркву, која је састављена од свих народа. Јер те четири животиње које су симболи четворце јеванђелиста, просвећују све народе. Те многе очи које су уграђене у ту колесницу представљају очи разних светих и божијих људи и људи који су уграђени у ту колесницу и свих народа. Дакле, заправо та колесница преставља Цркву, јер Христос је дошао да формира, да оснује, да изгради своју Цркву којој је Он глава, а ми смо удови Његови и уграђујемо се у то здање Цркве.

Још је тамо, врло значајно, да су били, каже Језекиљ, точкови у точковима. Што то за нас значи? То је за нас врло важно да би схватили циљ нашег духовног живота. Важно је да схватимо да ми треба да будемо храмови у храму. Значи, точак у точковима – храм у храму. Од нас се тражи, како нас учи и велики апостол Павле, да се односимо према свом тијелу и души, као храму Духа Светога. Дакле, ако је наше тијело и наша душа храм Духа Светога, да ли ћемо са тим тијелом учинити нешто што је недостојно Бога? Зато апостол Павле и критикује оне који чине прељубе, који чине разне тјелесне гријехове, тражећи од њих да то не раде, да се покају. Јер сваки други гријех је гријех мимо тијела, а ко чини блуд, тај чини гријех тјелесни. Скрнави храм Божији, скрнави Црку Божију, и зато навлачи на себе велики гњев Божији.“

На крају је преосвећени владика Кирило поручио да се чувамо од идола, од идолопоклонста, од туђих богова, да будемо утемељени у религиозној традицији свога народа, да поштујемо своје светитеље, да изучавамо њихово житије и да се угледамо на њих.

По завршетку Свете Литургије отац Слободан се захвалио Владици Кирилу и свим свештеницима који су данас служили.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске г. Кирило служио је Свету Литургију на празник Светог пророка Илије Тесвићанина у манастиру Светог Илије на брду Волујица код Бара. Саслуживали су му намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Александар Орландић и ђакон Горан Груловић из Епархије сремске. На литургијске возгласе одговарао је призренски богослов Никола Зековић.

Преосвећени Владика у својој бесједи изговореној прије причешћа вјерних говорио је о животу Светог пророка Илије, једног од највећих пророка и живих свједока истинитога Бога, како каже владика, који нас и данас подсјећа на то да никада не требамо да се клањамо идолима овога свијета, него да једино одајемо обожавање истинитоме Богу.

„Наша цивилизација се клања разним идеологијама, техничком напредку, телевизији, радију, интернету, вјешташкој интелигенцији и не знам чему још. Није зло у стварима, него је зло у злоупотреби тих ствари. Дакле, ако се нека ствар употребљава на добро, то је све у реду, али ако човјек да повјерење створењу руку својих, онда тиме он оступа од Божијег покровитељства. Ако је човек данас у току дана провео 7 сати на интернету, на друштвеним мрежама, гледао телевизију, а молио се Богу само пола сата или пет минута, или се чак и не сјети да се помоли или прекрсти у току дана, што то онда значи драга браћо и сестра? Значи да се тај човјек узда у дјела руку својих, да тамо тражи неки своју пут, неки свој живот, а неће да се обраћа и да сваки дан благодари Богу за сваки дан што му је Бог дао, за живот који му је дао, за породицу, за кућу, имање…. Све треба благодарити истинитом Богу, који је дародавац свих добара, а оно што је најважније, који је извор живота. Зашто се обраћамо у безводним бунарима, када имамо извор живота, а то је Христос Бог наш, који је увијек присутан са нама, нарочито на оваквим дивним сабрањима.“

Затим се владика осврнуо на прослављање десетогодишњице освећења манастира Светог Илије на Волујици. Говорећи о првим годинама живота овог светог храма и самом његовом освећењу од стране блажонопочившег митрополита Амфилохија, он је казао да у првим годинама није учествовао у молитвеним сабрањима храма због обавеза у Аргентини, али да задњих неколико година види напредак ове светиње.

„Некада није било ни пута, па су ту људи сав материјал износили на леђима из пристаништа, да би саградили овај храм и показали чврсту вјеру и љубав према Богу и светом пророку Илији Данас имамо чак и асфалтни пут, и можемо доћи до ове горе Светог Илије, горе преображења, да бисмо и ми своју душу очистили од гријеха, преобразили се учествовањем у заједничкој молитви. Ми се заједнички спашавамо, треба да помажемо једни друге, да живимо у љубави и да идемо путем Христовим, како нас на то учи и Свети пророк Илија.“

На крају је преосвећени Владика пожелио срећну славу монахињама Марији и Марти, свим парохијанима и свим свечарима.

По завршетку Свете Литургије приступило се освећењу славског колача и славског жита које су ове године, у своје име и у име својих породица, а у славу Бога и у част Светог Илије, принјели кумови славе Мишко Јовићевић и Срђан Влаховић. Славу су за идућу годину преузели Веселин Драшковић и Никола Ковачевић.

Отац Слободан се на крају обратио вјерном народу, заблагодаривши Богу на, како је рекао, овако лијепом сабрању. Он се осврнуо на историјат овог храма од његових најранијих дана, па све до данас, када се може асфалним путем стићу у ову Светињу. Захвалио се свима који су учествовали у изградњи, извињавајући се ако некога прескочи, јер како каже, нико од донатора, нити оних који су помагали, неће бити заборављен пред престолом Господњим.

„Оно што посебно морамо истаћи и мислим да је то некако и Господу и Светом Илији био најугоднији дар овој светињи, јесте велика жртва и љубав наше дјеце, полазника школе вјеронауке из Бара на челу са њиховом учитељицом попадијом Славицом Орландић. Они су почетком ове године око Божића припремили један Божићни базар и предходних мјесец-два дана припремали своје ручне радове и разне украсе поводом Божићних празника, и то су у седмици око Рождества Христовог продавали у Саборном храму. И они су од тога свога рукодјеља скупили 8000 евра. И тај су свој дар донијели овдје сестрама у манастиру, и он је уграђен у овај пут који нас доводи до ове светиње.“

Сестре из манастира су на крају подијелиле пригодне поклоне донаторима.

Сабрање је настављено у порти храма.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић