Отац Слободан Зековић: „Прича о блудном сину нам говори да се кроз искрено покајање човјеку враћа достојанство које је изгубио својим падом.“

Свету Литургију у другу припремну недељу пред Велики пост, Недељу о блудном сину, у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Једна од посебних прича које је Господ казивао својим ученицима, и која има, како каже отац Слободан, бесједећи након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља, посебно мјесто, посебну дубину и посебну радост и утјеху је прича о блудном сину. И ова прича, наставља прота Слободан, коју смо чули, открива нам колико је велика сила покајања и колико је велика и неизмјерна љубав Божија према човеку.

„Сила покајања је велика када се човјек искрено каје. Имамо безброј примјера у историји спасења рода људскога, да искрено покајање зауставља и невоље, и стихије, и ратове, и да велику милост добија пред Богом онај који се истински каје за своје гријехе. Господ, Отац наш Небески, дао је обиље дарова сваком човјеку, да би их користили на добро, да би с тим даровима мудро управљали, и да би, угађајући Богу, остали непрекидно у загрљају и наручју Очевом. Али Господ је поред свих дарова које је дао човјеку, као највећи дар дао дар слободе, слободне воље, по чему се човјек, као икона Божија, разликује од свих осталих створења. И он јесте круна све Божије творевине. И по тој слободној вољи, човјек бира да ли ће да буде у заједници са Богом, или ће се отуђити од Њега.

И видимо у овој причи да овај млађи син, а може у његовом поступку и дјелу свако од нас себе да препозна, узима све те дарове, тражи да добије оно што је његово, и одлази из очевог загрљаја, из очевог дома, у земљу далеку. А тај одлазак из очевог загрљаја јесте одлазак на пут гријеха. Какав год гријех да чинимо, било да су то неке страсти, пороци, тјелесни или душевни, ми се из тог очевог загрљаја удаљавамо. И видимо каква је судбина тог млађег сина била. Удаљивши се од оца, он је све те дарове које је од оца добио, протраћио и потрошио у непотребне ствари, како каже Господ, живећи развратно, а онда када је потрошио све што је имао, запао је у велику глад. И толика је биједа његова била, да се прибио код неког човјека који је имао свиње, да их чува, и још је желио, каже Господ, да се насити храном коју су свиње јеле. А то је онај крањи степен пада у који човјек долази, када покушава да ту истинску, дубоку глад коју сваки човјек има у своме бићу, а то је глад за смислом, за Богом, утоли том нечистом храном. Јер осјећајући ту дубоку глад и тумарајући по пустињи овога свијета, често пута мислимо да тим неким испразним стварима, да ли су то пороци, страсти или неке друге ствари овога свијета, можемо утолити ту истинску, дубинску глад нашу за смислом, за Богом. А то је немогуће. Та глад биваће још дубља и већа. Празнина и туга бивати ће још дубља и већа.

И онда видимо који је једини истински пут спасења, а то је покајање. Када је дошао до крајње биједе, присјетио се млађи син топлине очевога дома и изобиља које тамо и слуге имају, а камоли они који су домаћи. И онда почиње тај процес преображаја. Он прво, сам са собом размишљајући, каже да ће отићи, да ће се вратити оцу своме, па ће завапити к њему: „Оче, нисам достојан више да се твојим сином зовем, јер сам те изневјерио и издао, проћердао све што си ми дао, али ме прими макар за једног од својих најамника“. У једној литургијској молитви, пред пјевање трисвете пјесме, између осталог каже се: „Господе, ти не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање“. И видимо, онда када се одбјегли син враћа оцу своме, колика је радост, колика је љубав, колико је милосрђе очево. Не видимо код њега ни трунку љутње, него видимо истинску радост, јер каже: „Овај син мој мртав бјеше и оживје, и изгубљен бјеше и нађе се“. И не само да он чека да син дође у дом, него он му иде у сусрет. И видјевши га издалека, шаље слуге своје да га сретну, да му дају најљепшу хаљину, да му ставе прстен на руку.

То нам казује да се кроз искрено покајање човјеку враћа достојанство које је изгубио својим падом. И наређује отац да се направи велика гозба, да се закоље угојено теле, да једемо и да се веселимо. Ово Јеванђеље данашње свима нама даје велику утјеху и наду, да ће и према свакоме од нас Господ исто тако бити милостив.“

Прота Слободан је у наставку говорио о данима који су пред нама, о једном посебном литургијском периоду године који је почео Недељом о митару и фарисеју, а који се завршава Недељом свих светих.

„Тај период, литургијски је подијељен у два дијела. Имамо овај први дио који смо започели и који ће у свом централном дјелу имати велики пост, Васкршњи, који је сав прожет кроз те богослужбене текстове које ћемо пјевати и читати, прожет управо духом покајања. Изнова нас Господ и мајка Црква у ове дане позива управо на то, да будемо свјесни, да нема тог људског гријеха, ма колико био тежак, који може бити јачи од љубави Божије. А да бисмо ту љубав и милост Божију задобили, потребно је искрено покајање.

И то не само у том смислу да ми препознамо свој гријех, да га будемо свјесни, него да истински уложимо свој труд и напор да се тога гријеха ослободимо, да промијенимо начин свога живота, начин свога размишљања. Истинско покајање је када ми донесемо плодове покајања, а то је промјена живота, преображење ума нашега и цијелога бића нашега. На то нас позива Црква. То је тај први дио, идући ка Васкрсењу Христовом, Света Четвердесетница, Велики Пост. Онда имамо ону посебну цјелину. Страстну Седмицу. Када се клањамо Часному Крсту, гробу Господњем, страдањима Христовим, а онда, најсвјетлији, најрадоснији празник Васкрсења. И тај други дио овога литургијског годишњег периода, када је све испуњено торжеством, слављењем побједе над смрћу, слављењем Христовог Васкрсења и Вазнесења, и онда, као круна тога периода, празник Силаска Духа Светога на Апостоле.

Велики и дивни је то дио године који је пред нама. Да се трудимо да све те дарове које нам Господ у тим данима дарује, са љубављу примимо и да се трудимо по заповјестима Божијим, по овим поукама дивним које слушамо сваке недеље, по њима и да живимо.

Нека би нам ове поуке Господње биле свима на утјеху и на радост. Да их прихватимо у срцу и уму своме и потрудимо се да их у животу своме примјенимо, да бисмо се и ми удостојили да наслиједимо сво обиље љубави и милости Божије, којима Господ милује сву творевину своју.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић