У Недељу 17. по Духивима, а у дану када наша Света Саборна и Апостолска Црква Православна прославља празник Воздвижење часног Крста, Свету Литургију у барско саборном храму служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Младен Томовић.
У бесједи коју је изговорио након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, отац Слободан говорио је о два историјска догађаја проналаска Часног крста и његовом постављању у храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму који је, након првог проналаска, подигао Свети цар Константин.
Први је проналазак Частнога крста био је у вријеме равноапостолног цара Константина и његове мајке Свете Царице Јелене.
„Света Јелена имала је велику љубав ка Богу и велику ревност и трудила се да сва мјеста којима је Господ ходио, она мјеста о којима читамо у Светом Еванђелју, буду трајно обиљежена онако како то доликује светим храмовима, светим олтарима, па је она подигла са својим сином многе знамените светиње широм Свете земље, онуда куда је Господ својим божанским стопама ходио. А пошто није била позната судбина Частног крста на коме је Господ ради спасења нашега пострадао, она се трудила да и ту светињу пронађе и да она буде доступна вјернима ради поклоњења и цјеливања. И Господ је испунио ту њену добру жељу, па је од неких старих јудеја сазнала да се највјероватније ова светиња налази на мјесту где је Господ и пострадао, а на којом мјесту су римљани подигли многобожачки храм посвећен венери. И она је наредила да се тај храм разори и да се копа дубоко у земљу. И после великога труда, пронађена су три крста, управо ова три крста о којима смо и сада слушали из Светог Јеванђеља. Крст на коме је био разапет Господ и Спаситељ наш, и она друга два крста, са лијеве и десне стране, на којима су били разапети разбојници. И пошто се није могло знати који је од та три крста, крст Господњи, тадашњи патријар Јерусалимски, дао је да се на једног мртваца, кога су носили да сахране, полажу ти крстови. Када су прва два била положена, није се ништа десило, а када је положен трећи крст, мртвац је оживио. И по томе су познали да је управо то крст Господњи. А онда су га опет положили и на неке болеснике, који су од додира ове светиње били у тренутку исцјељени. И тада је са великом чашћу, са страхом и трепетом, патријар Јерусалимски Макарије високо уздигао крст Господњи и њиме благословио окупљени народ и цијелу Васељену. И од тада се са великом побожноћћу, са великом љубављу, та светиња чувала у Јерусалиму, ту на мјесту страдања Господњег, на Голготи, на мјесту Господњег погребења. Царица Јелена и њен син Цар Константин подигли су величанствени храм Христовога Васкрсења, који је сачуван до данас, под чијим куполама се налази и Голгота, мјесто страдања и распећа, али исто тако и гроб Господњи, гдје сваке године милиони људи долазе да се поклоне Часноме крсту и живоносном гробу Господњем. Мјесто на коме сваке године уочи Васкрсења Христовога силази благодатни огањ. Као још једно свједочанство Христовога Васкрсења, благодатни огањ, пун топлине и свјетлости, који нас подсјећа на ону свјетлост која је заблистала из Христовога гроба, када су ту дошле жене мироносице и Апостоли, када су им се у тој свјетлости и анђели Божи јавили и објавили ту најрадоснију вјест о Христовом Васкрсењу.“
Други историјски догађај, наставља отац Слободан, везан за овај празник јесте повратак Часног крста у Јерусалим након пустошења Јерусалима од стране Персијанаца под вђством цара Хозроја, који је пљачкајући Јерусалим, и ову светињу однио са собом. Византијски цар Ираклије, побиједивши Персијанце, ову свјетњу са великом чашћу враћа у Јерусалим у храм Васкрсења Христовог.
„Иако ми из љубави и страхопоштовања према светињи Часног крста и према жртви Спаситеља нашега, овај дан постимо, он је опет свечани и празнични дан. Износи се Часни и животворни крст на средину храма. Ту ће стајати цијелу седмицу, и ми ћемо се њему са љубављу поклањати и узимати благослов.
Када стојимо пред светињом Часног крста, ми увијек сагледавамо тајну љубави Божије према човјеку. Тајну љубави, која је Бога свела на земљу, и из те љубави Господ је себе добровољно унизио. Јединородни Син Божији оваплотио се преко пресвете Дјеве Богородице и постао човјек. У свему нама подобан, осим у гријеху, да би нас гријехом отпале од те заједнице са Богом, опет у њу вратио, и да би у тој заједници обитавали за сву вјечност. Крст, који је до Христовога страдања био символ срамоте и поруге, јер су Римљани само оне најокорелије разбојнике и непријатеље своје у знак понижења разапињали на крстове, од тренутка жртве и страдања Господа и Спаситеља нашега, тај некада знак срамоте и понижења, постао је знак побједе, знак вјечнога живота, символ славе и васкрсења, символ од кога трепте демони и од њега бјеже, а који, вјерујућим људима даје снагу и утјеху. Када стојимо пред часним и животворним крстом, ми сагледавамо ту тајну љубави Божије, а знамење Частног крста увијек нас изнова подсјећа и на оне највеће заповијести Божије. Вертикала Часног крста на заповијест о љубави према Богу, а његова хоризонтала на заповијест о љубави нас једних према другима. Зато у овај свети дан са љубављу се клањамо Частном крсту, а цијела православна васељена пјева ову дивну пјесму, коју смо и ми мало час отпјевали. „Крсту Твоме клањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје славимо.“
На крају Свете Литургије принјети су славски дарови у Славу Божију и спомен Воздвижења Часног и животворног крста Господњег.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
