Отац Слободан Зековић: „Изван Свете Литургије нема учешћа у Светој наднебесној тајни љубави Божије, у тајни спасења рода људскога.“

Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у 27. недељу по Духовима. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. Одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Поучним пастирским словом, започевши бесједу о данима божићног поста у којем се налазимо, када се, каже прота Слободан, кроз тај мали труд тјелесног уздржавања од свега што је рђаво, свега што нас удаљава од Господа и једне од других, када се молитвено и у покајању припремамо да се на један тајанствени начин, изнова, заједно са мудрацима са истока, заједно са витлејимским пастирима, поклањамо витлејимском Богомладенцу Господу нашем Исусу Христу, ми ту дубину и топлину те тајне љубави Божије, како јој гредимо, не можемо осјетити изван Свете Литургије, изван Цркве. Цркве која је тијело Христово. Зато је, наставља отац Слободан, јако важно да сваке недјеље, по могућности и чешће, будемо у храму на Светим Литургијама, јер изван Свете Литургије нема спасења. Изван Свете Литургије нема учешћа у тој Светој наднебесној тајни љубави Божије, тајни спасења рода људскога.

„Колико је важно да имамо и свој лични молитвени однос са Богом, своје молитвено правило које ћемо у клијети срца свога и у самоћи обављати, још је претежније и важније да будемо редовно присутни на овим заједничким молитвеним сабрањима на Светим Литургијама. А управо нам је Господ дао примјер за то. И он се са апостолима и сам често повлачио у самоћу ради молитве, али исто тако је увијек са апостолима одлазио и на ове заједничке молитве. Па смо тако и данас у овоме Светом Јеванђељу чули да је Господ дошао на заједничку молитву у синагогу. И опет се пројавила велика љубав Божија и на томе мјесту. Ту је, међу бројним људима сабраним на молитву, била једна жена која је била згрчена. Која је у великој муци била, не неко кратко врјеме, него како Јеванђеље Свето каже, пуних 18 година, била је посједнута духом немоћи и била је тјелесно згрчена, главом својом савијена до земље. И тешко је и појмити умом нашим каква је то мука, бол и патња била за ту жену. И Господ, благи и човекољубиви, видјевши њену муку, али видјевши и њено трпљење толико година, смилова се на њу и силом ријечи своје божанске ослободи је од те демонске свезе. И она се у тренутку исправи и би здрава. Колика је тек тада, после толике туге, била њена радост, када је у једноме трену добила такав благослов и тренутно исцјељење.

А опет, са друге стране, видимо и шта се потом дешава. Да поред те тјелесне згрчености и свезености од које је патила ова жена, постоји и друга згрченост и везеност. Згрченост срца и духа коју је пројавио старешина синагоге, који поче да кори Господа Исуса Христа због тога што Он то чудо исцјељења учини у суботу. А јудејци су, како тада, тако и данас, строго светковали суботу и тога дана се ништа није смјело радити. Чак постоји и пропис колико корака тога дана могу да направе. Па он каже, имате шест дана да се ради, а немојте у овај дан да се било шта ради, па ни оваква исцјељења. И многи га подржаше у томе. А Господ прекори овога старјешину синагоге због његовог лицемјерства, па рече: „Зар неће сваки од вас у дан суботњи своју стоку свога вола, магарца, коња, одвезати и повести да се напоји воде, а ову кћер Аврамову сатана свеза пуних 18 година. Зар није и њу требало од те свезе у дан суботни ослободити?“

Да нам овај примјер буде и нама свима на поуку, јер и ми много пута и по питањима наше вјере приступамо површно, држећи се само неких обичаја који јесу важни и треба их држати, али ту се често пута и завршава тај наш однос и према Богу, и према светињи празника, па и недељнога дана кога ми светкујемо. Не смијемо дозволити да будемо пуки формалисти. И наш однос према Господу, али и једних према другима да буде заиста дубински и истински испуњен, прије свега љубављу. На то нас позива Господ. На то нас позива љубав Божија према роду људскоме. Љубав Божија, чију тајну се трудимо да созерцавамо и у овим светим данима.

Нека би нас све Господ исцијелио свих немоћи и згрчености, и душа, и тјела наших. Да испуни и просвјетли срце наше истинском вјером, истинским дубоким покајањем, и истинском дубоком искреном љубављу, и према Њему, и међусобно једних према другима. Јер ћемо се само тако удостојити да у пуноћи окусимо сву силу и дубину љубави и благодати Божије, коју Он Господ обилно дарује свакоме ко у Њега вјерује.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић