Отац Слободан Зековић: „Да ли након имена Божијега има љепшег имена него што је име мајке, и љепше службе и љепшега дара, него што је дар материнства“

Празник посвећен мајкама – Материце молитвено је прослављен у Саборном храму Светог Јована Владимира. Наша Света Православна Црква се у овој другој недељи пред Христово рођење сјећа и Светих праотаца Старог завјета.

Свету Литургију служио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

Данашњу бесједу отац Слободан управо је започео подсјећањем да су ове двије последње припремне недеље посвећене великанима Старог Завјета.

„Па, ову недељу, називамо недељом праотаца, у којој помињемо све оне велике знамените личности Старозавјетне, Свете патријархе, пророке, цареве, судије. Све оне који су чували Закон Божији, који су чували истиниту и праву вјеру у јединога Бога, Творца и Сведржителја. И у мору незнабожних народа, само је један народ, народ изобрани, јеврејски народ, остајао вјеран Богу. А највише захваљујући управо овим великим личностима који су били узор своме народу у вјери, који су вјером живјели, вјером ходили и оставили диван примјер на који, и ми се трудимо да се сви угледамо. Сви су они исчекивали обећање Божије о доласку Спаситеља, наговјештавали га, пророковали надахнути Духом Светим и у тој вјери учили и васпитавали народ свој. И они су припремали народ и позивали га да узме учешћа за трпезом Господњом о којој нам говори данашње Свето Јеванђеље. Јер је то онај Господар који припреми велику вечеру, велику гозбу, који позива све за ту трпезу. Али видимо да од тих много позваниих, мало се ко одазвао. Сви су имали неке прече разлоге, него да буду у заједници са Богом живим.“

Они који су одбили и имали пречих послова, каже прота Слободан, управо су били јевреји, изабрани, старозавјетни народ. И између оних малобројних јевреја који су Господа прихватили била је велика већина оних који су га мучили, осудили на смрт и разапеели на крсту.

„Па каже Господ да ће послати друге слуге. Послаће апостоле по свему свијету да купе по раскшћима хроме, слијепе и богаље. Ту се мисли на народе незнабожачке који су послушали проповијед светих апостола, повјеровали у Христа и ушли као нове званице на ту вечеру и трпезу Господњу. Па кажемо за новозавјетну Цркву у којој су поред оних јевреја који су повјеровали и многи народи из читаве васељене на проповјд апостола постали ученици Христови, синови и дјеца Божија, и постали нови Израиљ, нови изабрани народ. У тај нови изабрани народ и ми смо се уврстили. Али то што су наши преци примили Свето Јеванђеље и кроз генерације вјерно по њему живјели, не значи аутоматски да ћемо и ми наслиједити све оне изобилне дарове и благодат Божију коју Господ обилно дарује онима који у Њега вјерују и у Њега се надају. Него треба да се трудимо својим животом, животом по Јеванђељу, по заповијестима Божијим, да те дарове и благодат Божију заслужимо и наслиједимо. И да као одабране званице уђемо и ми за трпезу Господа нашега. А она нам се свакога дана нуди. Ево и у овоме светоме храму. Не само недељом и празником, него свакога дана у години служи се Света Литургија и имамо трпезу Господњу. Господ нам се сав даје. Зато да не презремо тај дар Божији. Да нам ништа друго не буде прече од заједнице са Богом и од љубави Божије. Јер само у заједнице са Богом можемо наслиједити Царство Небеско и живот вјечни који је Господ намјенио свим људима од постања свијета, али онима који су му вјерни и који својим срцем и слободном вољом ту заједницу са Богом и желе. Јер Господ никога на силу неће да спасава. Зато, угледајући се на праоце старозавјетне, угледајући се на новозавјетне светитеље и угоднике Божије, да се и ми изградђујемо у вјери, доброти, љубави и свакој хришћанској врлини, да би смо били достојне званице за трпезом Господњом, трпезом Царства Небескога.

Затим је прота Слободан говорио и о Материцама, празнику свих мајки, постављајући свима нама питање, да ли након имена Божијега има љепшег имена него што је име мајке, и љепше службе и љепшега дара, него што је дар материнства.

„Као што је Пресвета Дјева Богородица, која је мајка свих нас, била љествица која је повезала небо и земљу, која је род људски повезала са живим Богом, преко које се јединородни син Божији оваплотио и постао човјек, тако угледајући се на Пресвету Богородицу и свака мајка у своме дому, треба да буде управо та иста спона, да своју дјецу веже за Бога, да их учи и вјери и закону Божијем, молитви и честитом хришћанском животу.

Исту улогу има и отац, али је мајка много осјећајнија, много брижнија и има дара да на љепши начин и вјеру и све што је добро пренесе на своју дјецу. Дакле, велика је улога мајке. Ако је мајка и супруга добра жена, честита, испуњена вјере, доброте, љубави, сталожена, трпељива, онда она истински представља стуб и стожер те породице. Ако је она таква, онда ће и породица бити исто тако чврста, стабилна и јака.

Ако мајка поклекне, ако заборови на Бога, ако заборови на закон Божији, ако јој нешто друго буде прече од своје породице, од своје дјеце, од заједнице са Богом, онда ће и та породица да буде климава и нестабилна. Зато мајке имају велику улогу, велики дар од Бога, и тај дар да чувају, да његују. Дјеца да поштују и воле своје мајке. Мужеви да воле своје жене, и да их поштују. Да у љубави и слози живе и да чувају светињу свога брака и своје породице.

Ми свакога дана призивамо име Божије, молимо се Богу да нам Господ помогне, да нас укријепи, да нам даја снаге, да нас спасе, да нам милостив буде. А после имена Божијег, ако смо у било каквој и тузи, и жалости, и у радости, најчешће име које ћемо призвати и поменути је име мајке. Зато је, опет кажем, велика улога мајке и велики је дар Божији који Господ дарује свим мајкама.“

На крају је отац Слободан пожелио свим мајкама сабраним данас у овом храму, као и свим мајкама у свијету, срећан овај њихов велики и дивни празник. Да их Господ све благослови и подари им здравља, вјере, трпљења, и сваке врлине хришћанске, како ради њиховог спасења, тако и ради спасења њихове дјеце и њихових породица.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић