Светом Литургијом, која је у барском Саборном храму служена у прву недјељу Васкршњег поста, недјељу у којој прослављамо побједу православља над јереси иконоборства, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић.

Дивно Јевађеље које се данас читало, каже отац Слободан у својој бесједи, говори о првим ученицима које је Господ призвао. Један од првих, Филип, позива свог друга Натанаила да упозна Исуса и да се увјери да је Он тај за кога су писали пророци.

„Натанаило, будући човјек побожан, који је чекао утјеху у Израиљево испуњење обећања Божијих и познавајући добро Свето Писмо, а чувши да је Исус из Назарета пита: „Из Назарета може ли бити што добро?”, јер је он знао да су Пророци најавили да ће обећани Спаситељ доћи из Витлејема. А Филип му само каже: „Дођи и види!” И тај један сусрет и једна ријеч Господња била је довољна да као прах развије све Натанаилове сумње, јер док је прилазио Исусу, Господ повика: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.”. А он зачуђен тим ријечима, пита га „Откуда ме познајеш?”А он му рече: „Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.“ И кажу Свети оци да се управо тада, док је био под смоквом, Натанаило молио и размишљао о Пророцима и ономе што су најавили, размишљао о доласку Спаситељевом. И та једна ријеч за чисто срце Натанаилово била је довољна.

Позив Филипов, Натанаилу „Дођи и види!” упућен је свима нама, драга браћо и сестре, с тим што смо ми у много бољој позицији него Натанаило. Он је имао ту једну ријеч, а ми имамо готово све што је Господ изговорио и што су записали Свети јеванђелисти. Дакле, дато нам је још више. Али да бисмо имали ту чистоту Натанаилову, која је неопходна за наш суштински, истински, прави сусрет са Богом, неопходно је да своје срце очистимо и да га отворимо за Христа.

А како ћемо откључати своје срце? Откључаћемо га светим врлинама, јеванђелским. Управо оним врлинама о којима смо слушали, а дај Боже и да их запамтимо, минулих недјеља. Дај Боже да их запамтимо и да се потрудимо истински да по њима и живимо. Јер нас изнова Господ и мајка Црква посдсјећају управо на те свете врлине као једине кључеве који отварају човјеково срце.

Господ нас је минулих недјеља поучио да је један од тих кључева смиреноумље. Да се смиримо пред Богом, пред љубављу, силом и славом Божијом. Да схватимо своју немоћ и слабост, и да из дубине срца свога, свјесни те слабости, вапијемо Господу «Милостив, буди мени грешноме», онако како је то вапио покајани цариник. А видјели смо, са друге стране, да је гордост, као најопакија душевна страст, један љути отров који замрачује и закључава човјеково срце.

Па нас је Господ поучио да је један од тих кључева и покајање којим се човјеку враћа изгубљено достојанство и чисти се лик Божији у нама по којим смо саздани. А насупрот томе, упорност у гријеху и богозаборав јесте нешто што нас води, не само што закључава и окамењује наше срце, него нас води и у потпуну духовну смрт. Па нас је Господ опет поучио да је и један од кључева који човеково срце отварају за Бога – љубав. Љубав према Богу и љубав људи једних према другима. Ако те љубави нема, наше ће срце трајно остати закључано и неће моћи да види свјетлост Божију и да се њоме наслади. И опет нас је Господ поучио да је праштање и милосрђе такође кључ који човјеково срце отвара да може да угледа Христа и да се њиме наслади, да се са њиме сједини.

Да се потрудимо, дакле, да одбацимо све оно што нас удаљава од Господа и једне од других. Оно што затвара и замрачује наше срце и наш вид духовни. А да се опет истински потрудимо насупрот тим гријесима који нас удаљавају од Бога, да себе изграђујемо у врлинама које смо поменули. Да би смо се и ми, трудећи се, тако удостојили попут Натанаила да чујемо оне дивне ријечи «Ево правог Израиљца» или «Ево правог Хришћанина», истинскога Боготражитеља и Богомољца у коме нема никаквога лукавства. Ка томе је циљу води нас и овај свети пост који смо започели. Ка томе је циљу треба да нас води и цјелокупни наш живот. Да будемо свјесни тога шта је циљ нашега живота. То је улазак у Небески Јерусалим, у Царство Небеско, у вјечну и непролазну заједницу са нашим Господом.“

Затим се прота Слободан осврнуо и на данашње прослављање велике побједе православља над јеретицима, а посебно над јереси иконоборства, која је више од једног вијека потресала Цркву Христову, и због које је много поштовалаца Светих икона мученички пострадало.

„Било је то једно тешко вријеме за Цркву, када су многи архиереји и патријарси под притиском и у страху од цара, јер су Византијски цареви, почевши од Лава III Исавријанаца, па преко његових наследника, а посебно је по злу био и остао запамћен цар Константин V Копроним, подлегли и пристали на јерес. И то је било зло и наопако врјеме.

Али опет, Црква коју је Господ саздао на чврстој стијени вјере, одољела је. Иако је та борба дуго трајала, Црква је побједила, истина је тримуфовала, побједило је православље. Најприје је на Седмом васељенском сабору 787. године осуђена та јерес. Али ни то није био крај борбе, него је она још неких пола вијека потрајала, све до 843. године, када је коначно иконоборачка јерес осуђена. И тога дана је, управо на прву недељу Великог поста, кроз пријестони град Цариград, прошла Свечана Литија са Светим иконама, прочитан је и синодик православља, и у спомен на ту велику побједу Црква и торжество православља. Од тада, па до данас и до краја свијета и вијека, ова недеља зове се недељом православља и врши се молитвени спомен на тај знаменити историјски догађај.

Обичај је да се при великим саборним храмовима, након одслужене Свете Литургије, са иконама у рукама, иде у Литији кроз град или око самог храма. Тако ћемо и ми данас, након ове Божанствене Литургије, то учинити са светим иконама. У литији ћемо проћи око нашега храма и са свим православним хришћанима из цијеле васељене у данашњи дан узети учешћа у том молитвеном годишњем спомену недјеље православља“

Свечана Литија је, како је и најавио отац Слободан, на крају Свете Литургије прошла око Саборног храма Светог Јована Владимира. Дјеца и њихови родитељи са иконама светаца Божијих, свејдочили су данас побједи православља над иконобосрством.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

У ПРВУ НЕДЈЕЉУ ЧАСНОГ ПОСТА, 01.МАРТА 2026.ГОДИНЕ, ПРОСЛАВИЋЕМО НЕДЈЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА, ГОДИШЊИ СПОМЕН ПОБЈЕДЕ ЦРКВЕ НАД ЈЕРЕТИЦИМА ИКОНОБОРЦИМА.
ТИМ ПОВОДОМ СЛУЖИЋЕ СЕ СВЕТА ЛИТУРГИЈА У САБОРНОМ ХРАМУ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА СА ПОЧЕТКОМ У 9 ЧАСОВА.
НА КРАЈУ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ ОКО ХРАМА ЋЕ ПРОЋИ СВЕЧАНА ЛИТИЈА СА СВЕТИМ ИКОНАМА.
ПОЗИВАМО ВАС ДА ПОНЕСЕТЕ СА СОБОМ ПО ЈЕДНУ ИКОНУ ИЗ СВОГ ДОМА, КАКО БИСМО МОЛИТВОМ И ЛИТИЈОМ ЗАЈЕДНО ПРОСЛАВИЛИ ОВАЈ ВЕЛИКИ ПРАЗНИК.

УПРАВА ХРАМА

У петак прве недеље Великог поста, у дану када наша Света саборна и апостолска Црква прославља Преподобног Авксентија и Светог Кирила словенског, у Саборном храму Светог Јована Владимира служена је Литургија пређеосвећених дарова. Литургију пређеосвећених дарова служио је протојереј Младен Томовић уз саслужење протојереја Љубомира Јовановића и ђакона Цвјетка Перића. За пјевницом су одговарали: протојереј-ставрофор Слободан Зековић, Данило Масоничић и Живорад Павловић. Молитвено учешће узели су протојереј Јован Пламенац и јереј Крсто Пламенац.

Литургија пређеосвећених дарова није Литургија у правом смислу ријечи, као што је то Литургија Светог Јована Златоустог или Литургија Василија Великог, већ је то посебна вечерња служба причешћа и служи се током Великог поста сваке сриједе и петка. Света Литургија се по правилу не може ни под којим условима служити за вријеме поста од понедељка до петка, осим са једним изузетком – на празник Благовијести, ако се он догоди у ове дане. Да би вјерници у току седмице могли да се причешћују Светим Христовим Тајнама које ће им дати духовну снагу и помоћи да истрају у подвигу поста, Црква је, да нас не би оставила без светиње причешћа, увела могућност да се вјерници пречешћују и током недеље, сриједом и петком, даровима који су освећени на Светим Литургијама које се служе у суботу и недељу.

Текст/фото: Дејан Вукић

Сваке године у току Великог поста Црквена Општина Бар и Саборни храм Светог Јована Владимира суботом вече организују серију великопосних предвања. Ове суботе 28.02.2026 године, са почетком у 19:00 часова, предавње на тему „СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ“ одржаће игуман манастирa Подмаине јеромонах Рафаило. Предавање ће бити одржано у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира.

У задњу недељу пред почетак Великог и Часног поста, Недељу сиропусну, Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Младен Томовић уз саслужење протојереја-ставрофора Слободана Зековића и ђакона Цвјетка Перића. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“

У овој недељи сјећамо се Адамовог и Евиног учињеног гријеха и њиховог изгнанства из раја. Прота Младен у својој бесједи изреченој након што је ђакон Цвјетко прочитао зачало из Светог Јеванђеља осврнуо се на недеље које су претходиле и које су биле припрема за Велики пост. Данашње зачало из Светог Јеванђеља говори нам о опраштању, о начину поста и о стицању блага које нам је потребно за живот вјечни.

Постити, каже прота Младен, не значи само уздржавати се од ове тјелесне хране, него постити значи уздржавати се од свих лоших дјела, свега онога што ми људи лоше радимо, јер смо склони гријеху, склони смо да учинимо грјех, склони смо да оступимо од заповијести Божијих.

„Пост је прилика да исправимо свој живот, да свој живот уподобимо Господу, и да тако, ако Бог да, дочекамо Васкрсење Христово. То је оно што се од нас тражи, и пост, нарочито овај Часни пост који сјутра почиње, је прилика, заиста велика прилика за нас да свој живот исправимо и да живимо по заповијестима Божијим, да остваримо ту заједницу са Богом. А остварићемо је, прије свега, како и Господ каже у Јеванђељу, ако опростимо једни другима. Онда имамо тај темељ да кренемо и да постимо овај пост онако како треба и доликује, измирени, помирени, показујући љубав једни према другима. И онда у тој љубави доћи ће и до очишћења душа наших, јер ћемо се у посту уздржавати од свега лошег, Богу ћемо се молити, Богу молитве приносити, и ако Бог да и барем једном у току овог поста се исповиједити. Исповиједити своје гријехове, и тако себе очистити од свега лошега, остранити од себе све оно што је лоше од срдаца наших, и имати срце чисто. скрушено и смирено пред Богом, и онда на тај начин, достојно и онако како треба, и доликоје Богу дочекати и само васкрсење Христово.“

Отац Младен је у наставку говорио о догађајима у Саборном храму који нас очекују током овог поста. Подсјетио је да се током ове прве недеље, тј током прва четри дана прве недеље, свако вече чита покајни канон Светог Андреја Критског и позвао вјерни народ да дође и присуствује овим богослужењима.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић

Крипта Саборног храма Светог Јована Владимира синоћ је била испуњена до посљедњег мјеста. У тишини која је имала тежину молитве и памћења, пред бројном барском публиком представљен је роман „Српско срце Јоханово“ аутора Веселина П. Џелетовића – дјело које је, како се могло осјетити у сваком погледу и уздаху, дубоко дотакло присутне.

Вече је протекло у знаку снажних емоција, али и достојанствене сабраности. Док су се низале ријечи о страдању, истини и памћењу, у крипти је владала она врста тишине која више говори од сваког аплауза. Посебно током обраћања самог аутора, када су сузе у очима многих свједочиле да књижевност, кад је прожета искуством и болом, постаје више од умјетности – постаје свједочанство.

Благослов и ријечи охрабрења
Вече је бираним ријечима благословио архијерејски намјесник барски, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, нагласивши значај духовне будности и културе сјећања у времену релативизације истине.

О роману су говорили и протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, као и пјесник Невен Милаковић, који су освијетлили духовну, књижевну и историјску димензију овог дјела.

Протојереј Шћепановић је истакао да Џелетовић „није само пјесник и књижевник, већ и својеврсни анестезиолог“, јер без извјесне умјетничке анестезије овако тешка тема, исписана срцем и сувом истином, не би могла бити прихваћена као што јесте.

„Служи му на част што је смогао снаге да проговори о овој скривеној страници новије историје. Ова књига можда неће промијенити однос међународне заједнице према нама, али је покушај да се јавност упозна са страдањем Срба. Посебно је вриједно што се по овом роману снима филм на енглеском језику, јер судбина отетог Јована и Јохана, коме је срце Јованово пресађено за пет милиона долара, треба да дође до сваког дијела земљиног шара“, казао је Шћепановић.

„Препоручујем читање ове књиге. То је драма, посебна и необична књига. У животу ништа слично нијесам читао. Спознајте истину – истина ће вас ослободити“, поручио је он.

„Ево тог кључа“
Пјесник Невен Милаковић у свом надахнутом приказу казао је да читање романа „Српско срце Јоханово“ не доноси краткотрајну емоцију која мине након непроспаване ноћи, већ опомињућу јеку која остаје.

„Није најгоре што се човјеку може десити да му срце ишчупају; много је горе кад му га закључају. Звијери вам га могу извадити и без ваше помоћи, али вам га не могу закључати без пристанка. Кључ сами морате окренути“, казао је Милаковић, позивајући присутне да у књизи препознају „резервни кључ“ који Господ шаље да се срце поново отвори.

Његове ријечи дочекане су у дубокој тишини, а потом дугим аплаузом.

Аутор: „Истина је као вода“
Обраћајући се публици, Веселин П. Џелетовић испричао је да је роман настао по истинитом догађају, много прије него што је широј јавности постала позната прича о „жутој кући“ и трговини органима.

Подсјетио је да је његов рођак киднапован 1999. године на Косову и Метохији, да је иза себе оставио супругу и сина, те да је његово срце, како је казао, „ишчупано и продато богатом Њемцу“. Супруга је, након што је претрпјела страшно насиље, одузела себи живот, а дјечак је остао без родитеља.

Аутор је испричао да је рад на роману суштински започео 2004. године, када је на сахрани младе жене, на разваљинама српског гробља у једном косметском селу, упознао Јохана – човјека који је, сазнавши чије срце носи у грудима, дошао да помогне породици страдалог.

„Када је угледао дјечака, сина човјека чије срце носи, тај сусрет је био толико дирљив да су шавови од операције, како је сам рекао, хтјели да попуцају. То срце је хтјело да искочи из груди. Да ли је срце препознало дијете или је то била Божја промисао – не знам. Али знам да га је тај сусрет заувијек промијенио“, казао је Џелетовић.

Јохан је, додао је, током три године више пута долазио да посјети дјечака, а након трагичне смрти његове мајке осјетио је снажан порив да га усвоји. Управо та прича, испричао је аутор, била је дуго под медијском блокадом.

Из разговора са Јоханом настала је 2006. године поема, написана за свега два сата. „И данас се питам да ли сам је ја писао или ми је неко диктирао“, казао је. На наговор хиљада читалаца који су поему прочитали на интернету, преточио ју је у роман, који је до данас доживио више десетина издања и преведен на бројне језике.

Говорећи о ширем контексту, Џелетовић је поручио да је „истина као вода и увијек нађе свој пут“, те да свако ко о злочину ћути постаје саучесник. Подсјетио је да нестали Срби на Косову и Метохији нијесу нестали у ратном вихору, већ да су, како је казао, киднаповани и убијани у присуству међународне заједнице.

У завршници обраћања изразио је увјерење да ће Косово и Метохија бити ослобођени, јер је то, како је рекао, „природно и праведно и једино могуће по земаљским и Божјим законима“, додајући да се односи снага у свијету мијењају брже него што су многи очекивали.

Вече које се не заборавља
Публика је пажљиво слушала сваку ријеч. Током ауторовог говора у крипти се могла чути само тишина, испрекидана уздасима. По завршетку званичног дијела, дуг аплауз и редови читалаца који су стрпљиво чекали посвету свједочили су о снажном утиску који је вече оставило.

Веселин П. Џелетовић дуго је остао да потписује књиге, разговара са публиком и одговара на питања. Многи су му прилазили са сузама у очима, захваљујући му што је, како су казали, имао храбрости да исприча причу коју други нијесу.

Синоћ у Бару није одржана само промоција књиге. Одржано је вече сјећања, опомене и наде – вече у којем је књижевност постала глас оних који га више немају, а тишина крипте постала најснажнији одговор на питање зашто је важно говорити истину.

Текст: Миленко Мишко Јовановић БАРСКИ ПОРТАЛ

Фото/видео: Дејан Вукић

Пред препуним аудиторијумом Културног центра у Бару, у уторак вече 17. фебруара 2026 године, одржан је концерт КУД-а „Свети Јован Владимир“, који је организован поводом осамнаестогодишњице од оснивања овог удружења, а које ради у оквиру Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Концерт је отворен тропаром Светом Јовану Владимиру, да би потом водитељи програма Дргана Гага Савићевић и Радован Ташановић поздравним словом започели ово сабрање. Најавивши шаренило активности програма, који ће КУД „Свети Јован Владимир“ у предстојећем једноипочасовном програму прдеставити, од најмлађих чланова, до ветерана који су од самог настанка присутни у овом удружењу, водитељи су посебну радост КУД-а „Свети Јован Владимир“ упутили својим гостима КУД-у „Абрашевић“ из Прилужја.

Програм је започео играма из Црне Горе које су одиграли ветерани, а које су на хармоници и гитари пратили Стефан Ђукић и Веско Пантовић, да би затим на позорницу изашли најмлађи чланови. Потом је први састав извео игре из Црнорјечја, а онда су се чланови треће поставе представили игром из Црне Горе.

Ивана Зековић и Богдана Мијовић представиле су се публици сплетом црногорских пјесама и нумером „Оро се вије“, док их је на хармоници пратио Стефан Ђукић.

Шаренило кореографија и ношњи употпуниле су и игре из Драгачева које је извео први састав КУД-а. Водитељи су затим најавили „Врсуту“ и „Влашке игре“ трећег и другог састава.

Након њих, барској публици представили су се чланови КУД-у „Абрашевић“ из Прилужја, који су уз пригодну кореографију извели двије нумере: „Молитва мајке“ и „Пјесма о св. Босиљки Пасјанској“.“

На самом крају програма први састав извео је сплет игара из Бујановца.

Велико изненађење Љубици Давидовић, која ово удружење води од оснивања и која је многоструко заслужна за све оно што КУД-а „Свети Јован Владимир“ данас представља, уприличили су чаланови овог удружења. Наиме, на позорницу су изнјели торту, на којој је стајао број 18 који симболизује године постојања КУД-а, и предали је својој кореогрфкињи.

На крају се, у свом говору, Љубица Давидовић захвалила свима који су помогли ово удружење. Посебно намјеснику барском и старјешини Саборног храма Светог Јована Владимира протојереју-ставрофору Слободану Зековићу на свесрдну помоћ и разумијевање током протеклих година рада, протојереју Младену Томовићу предсједнику КУД-а, коме су уручили и пригодан поклон, оснивачима удружења, мушкарцима и женама члановима КУД-а, који су несебично себе давали свих ових година, својој породици на максималној подршци и наравно свима онима који су играјући и пјевајући прошли кроз КУД „Свети Јован Владимир“.

Текст/фото: Дејан Вукић

Видео: Дејан Сенић

У крипти Саборног храма Светог Јована Владимира, у четвртак 19. фебруара 2026 године са почетком у 19:00 часова биће представљена књига Веселина П. Џелатовића „СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО“

О књизи ће говорити архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски протојереј Предраг Шћепановић и аутор Веселин П. Џелтовић.

Поводом прославе осамнаестогодишњице од оснивања, Културно-умјетничко друштво ”Свети Јован Владимир” одржаће у уторак, 17. фебруара, концерт у барском Дому културе, са почетком у 19 часова.

Гости концерта биће чланови Културно-умјетничког друштва ”Абрашевић” из Прилужја.

Културно-умјетничко друштво ”Свети Јован Владимир” основано је при Саборном храму Светог Јована Владимира 2008. године, благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, а на иницијативу тадашњег барског пароха, протојереја Ђорђа Кнежевића.

Текст/фото: Дејан Вукић

У Недељу месопусну, а у дану када наша Света Саборна и Апостолска Црква Православна прославља један од великих догађаја у домостроју спасења рода људскога, дан Сретења човјека са Богом, Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживали су му протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.

„Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; jер видјеше очи моје Спасење твоје, kоје си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвјећује незнабошце, и славу народа твојега Израиља.“ (Лк. 2, 29-32), рекао је Симеон Богопримац када је, испуњен Духом Светим, у своје наручје узео Христа Богомладенца. Овом светом старцу било је проречено да неће видјети смрти док не види Христа Господњег. Празник Сретења темељи се на закону из Старог Завјета, јер је Спаситељ свијета благоизволио да испуни и одржи сваки закон. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, праведни Јосиф и Пресвета Богородица донијели су младенца Христа, испунивши двоструки закон Господњи; да се после порођаја жена очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да пред Господом постави првијенца и да га откупи установљеном цијеном.

Према свједочанству Етарије празник Сретења Господњег почео је да се празнује у Јерусалиму од четвртог вијека, док је на западу установљен у петом вијеку.

Ова недеља је Недеља месопусна. Недеља пред почетак Великог поста. Данас су месне покладе, дио народних обичаја и односе се на домаће гозбе свих окупљених чланова породице уочи великих постова. Спрема се богата трпеза и позивају се комшије и пријатељи. Ово је задњи дан када се једе месо, јер већ сјутрадан, месо се више не користи у исхрани, него само бијели мрс.

Текст/фото: Дејан Вукић