Протојереј-ставрофор Владимир Ступар, редовни професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки у Фочи“ и старјешина Саборне цркве у Сарајеву, служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира, у Недељу 10. по Духовима, у дану када наша Црква прославља Светог великомученика Пантелејмона. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић.
У зачалу из Светог Јеванђеља које је читано на данашњој Светој Литургији, у којем Апостол Петар, након што је апостолима од Господа дата моћ да истјерују зле духове, немогавши из младића да истјерају демона пита Господа: „Зашто га ми не могосмо изгнати?” Господ им одговара да је то због невјеровања њиховог. Отац Владимир у својој бесједи тумачећи ове ријечи поставља круцијално питање „А шта је то жива истинска вјера?“, одговарајући да је то она вјера која васкрсава унутрашњег човјека.
„Иако човјек по својој спољошности испуњава закон Божији, држећи се искључиво формалног закона, поста и молитве, унутрашњи човијек се не мијења. Тада човјекова молитва није истинска молитва и тада човјеков пост није истински пост. То је молитва језиком тјелесним и пост тјелесни.
Али оно што Господ од нас тражи, јесте, да испунимо онај завјет који смо дали на крштењу, да ћемо од сада љубити Христа, да ћемо пљунути на сатану, на свако служење њему, на сваку гордост његову, и на све анђеле његове, и да ћемо од сада бити нови људи, бити пресаздани у Христу. Зато апостол Павле каже, и ако много учитеља имате, немате много отаца, јер ја вас породих јеванђељем у Господу Исусу Христу. Тако и ми, драга брачи и сестре, рођени смо за Царство Небеско, рођени смо за живот вјечни, рођени смо и усиновљени Оцу Небеском кроз Господа Исуса Христа и запечаћени Духом Светим.“
Зато, каже прота Владимир, у нашој вјери нема ваља се и не ваља се, или смије се и не смије се, напомињући да не постији магијског и механичког односа.
Многи кажу: „Ево идем у цркву, Богу се молим, постим, и ништа се не мијења у мом животу. Зашто ми не крене онако како желим?“ Али, човјек у ствари треба да открије један дубљи смисао, а то је да очисти унутрашњост свога срца, свога бића. Молитва, истинска молитва, бива онда када призовемо име Господње, и сваки који призове име Господње, спасиће се. Али, та молитва мора да буде спојена са човјековом жељом да очисти своје срце на тај начин што ће се кроз исповјест откинути од грјеха. Јер је исповјест нови завјет који понављамо, који смо дали, односно стари завет који смо дали Господу на крштењу. Многи од нас су крштени као мала дјеца, и кумови су у име наше рекли и дали завјет да ћемо живјети новим животом. Али ми, као одрасли, формирани људи, требамо тај завјет у себе да обновимо, а обнављамо га сваки пут кроз свету тајну покајања и исповјести. Тада се одвезујемо од гријеха, одвезујемо се од сатане и кроз сузе покајања постајемо чисти, као што смо били чисти, и као што сваки пут бивамо очишћени благодаћу Божијом од крштења, па кроз све те тајне у све дане нашега живота. Дакле, молитва, да би била истинска молитва, она пролази кроз неколико фаза.“
Прва фаза је, наставља отац Владимир, када се боримо и са Богом и сами са собом, док је друга фаза или други степен молитве, када вапијемо Богу цијелим својим бићем. На крају трећа фаза јесте она исихија или молитвено тиховање када нам и сам удисај ваздуха ремети молитву. Када и откуцај срца ремети молитву у оној тишини између два откуцаја срца и два удисаја, када ми чујемо Бога.
„Често Бога не можемо ни да чујемо због тога што вичемо: „Господе помилуј, Господе помилуј, Госпоре помилуј“. Него када чујемо Бога, када Он дотакне наше срце, наш ум, нашу душу и наше тијело, тада се исцјељујемо и тада наша молитва постаје жива молитва, дјелатна молитва. Тада то постаје стил нашег живота. Тада вјера наша не бива формална, него жива, истинска, која васкрсава. Зато, драга браћо и сестре, не мислимо, да ако испунимо спољашни закон Божији само што ћемо доћи у цркву, постити и молити се, а наше срце да буде привезано за многе сласти и страсти овога света, да ће то донијети род молитве и плод духовног живота.
Због тога, овај род се не изгони ничим другим осим постом и молитвом, али вјеровање живо, истинско вјеровање, јесте обнова завјета крштења кроз Свету тајну покајања и исповијести, кроз одрицање од сатане и кроз молитву која јесте тиховање у Богу. Да чујемо Бога, да чујемо једни друге, да љубимо Бога, да љубимо једни друге. Зато, драга браћу и сестре, молимо се Господу не само уснама, постимо не само тијелом, него постимо и очима, и ушима, и цијело унутрашње биће просветљујемо Господом, кроз Свете тајне, а нарочито кроз сједињење са Њим у Светој тајни причешћа. Тек тада ће наша вјера бити живоносна и спасоносна, тек тада ће се нама пројавити истинска вјера. А иначе, ако будемо формално хришћани само именом, а силе се Христове одрекли, онда ћемо чути они ријечи: „Због невјеровања вашег“ и нећемо побиједити ни једног демона, нећемо побиједити ни једну страст, нећемо побиједити смрт која дејствује у нама. Али ако Христа заволимо, ако се покајемо и ако обновимо у себе завјет крштења, миропомазања, долазећи на Свету Литургију, причешћујући се Господом, кајући се за своја сагрешења, исповиједајући се, постећи и молитвено живјећи, тада ће наш живот да се преобрази, и унутрашњи човјек ће да се преобрази и настаће у нама истински мир. То је она исихија или молитвено тиховање. Наш вапај срца, сваки откуцај, биће слављење Господа.“
На крају своје бесједе отац Владимир пожелио је да нас Господ све благослови, и да нам молитвама Светог великомученика Пантелејмона, кога данас прослављамо, подари истински живот, вјеру живу, наслијеђе вјечног живота и Царство Небеско сада и у вјекове вјекова.
Отац Слободон се на крају Свете Литургије захвалио оцу Владимиру на молитвма и лијепим порукама, рекавши да је он овдје увијек добродошао и да се овдје у Бару и у српском Сарајеву у братској љубави сријетамо.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
