You are currently viewing Празник Успење Пресвете Богородице у барском саборном храму Светог Јована Владимира

Празник Успење Пресвете Богородице у барском саборном храму Светог Јована Владимира

Јеромонах Агатангел (Будишин) началствовао је Светом Литургијом која се у барском храму Светог Јована Владимира служила на дан Успења Пресвете Богородице. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј-ставрофор Божидар Недељковић парох смедеревски, протојереј Љубомир Јовановић и протојереј Младен Томовић. За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић, Никола Зековић, Симеон Симулов и Александар Божић диригент из епархије сремске, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“.

Празници у току године, каже отац Агатангел у својој бесједи, нису само историјско сјећање на те догађаје који су били некада.

„Празници црквени су праобраз или образ тога шта треба и како треба да буде са нама, и шта и како ми треба да дејствујемо у нашем животу. Смрт (уснуће) Божије Мајке и њено васкрсење, то је дио живота свакога од нас. Ми знамо да смрт никога не оставља, али знамо, ако вјерујемо Јеванђељу – Ријечи Божијој, да ће Господ васкрснути нас и да ће нас васкрснути у живот вјечни.

И наше васкрсење, оно ће бити после наше смрти, али наше васкрсење бива и сваког дана нашега живота, јер духовно ми можемо умирати сваки дан. Телесно, можда смо ми здрави, можда смо без каквих неких болести, без страдања, али гријех који нас, нажалост, побјеђује, он нас убија духовно. Али, ако смо ми  у покајању, ако ми окрећемо лице наше и срце наше ка Христу, ми васкрсавамо са њим сваки дан од смрти духовне.

И тако се постепено спремамо за свеопште васкрсење наше, које ће бити у другом доласку Господњем. И гледајући на Божију Мајку и на њено успење – васкрсење, и надајући се на своје васкрсење у Царству Божијем, ми не заборављамо да гледамо и живот Божије Мајке. Јер најчешће ми видимо само резултат духовног живота светих људи и најчешће хоћемо да одмах и ми имамо такав резултат.

Да смо ми одмах у Царству Божијем, да ми имамо неке духовне дарове, да ми исцјељујемо, да ми имамо пророштво, да имамо прозорљивост, да помажемо људима благодаћу Божијом. Али заборављамо да Господ те дарове и ту благодат даје даром својим, али даје видјећи труд људи светих. Видјећи живот Божије Мајке и знајући њен живот, ми видимо да је Она с кротким и смиреним срцем преносила све те догађаје који су били у њеном животу. Понекад не можемо смјестити у ум наш, то што је Божија Мајка видјела и слушала, али не заборављамо да Она, не гледајући на све те добре и лоше моменте живота њенога, на то што је Она видјела страдање сина свога, и не страдање само, него смрт сина свога, и не обичну смрт, него страшну смрт са мучењем, Она није никога осудила, Она није ником ништа лоше рекла, Она није окренула лице своје од Бога и од људи и отишла у неко празно место. Него је Божија Мајка увијек била са апостолима. Она је увијек била са људима. Она је свакога човјека вољела, кога је видјела у животу, чак и те који су убили сина њенога.

Кроз велика страдања, кроз велике подвиге, кроз велика дјела, Божија Мајка је постала та коју ми данас славимо. Божија Мајка је кроз та дјела своја, али благодаћу Божијом и васкрсла и унаследовала Царство Божије заједно са тијелом својим, као и што и ми треба да наследујемо то Царство, када буде свеопште Васкрсење. Зато је важно, да желећи и очекујући да се сретнемо са Христом, што је главно у животу нашем, ми исто треба да имамо ту љубав Мајке Божије, ка људима који су поред нас, ка људима које сријећемо у животу своме, ка свакоме човеку кога сретнемо на путу живота свога. Да имамо то смирење и то трпљење које је Божија Мајка имала. И та љубав наша која је дар Божији, она ће многе привести у Царство Божије. Не да би нас славили или да би нас хвалили, него да би нас било што више у Царству Божијем.“

На крају бесједе отац Агатангел закључује да се „сјећајући празника Божије Мајке, сјећајући се празника успења, уснућа и васкрсења Богородице, ми исто тако треба да гледамо и на наш живот. Да видимо како живимо. Да ли и ми, нашим срцем и умом, идемо ка васкрсењу своме? Да ли ми чекамо сусрет са Господом и како га очекујемо? Да бисмо кад наступи наша смрт и наше васкрсење, ми били у радости што срећемо Господа, срећемо Божију Мајку, срећемо те свете који су се својим животом прославили у Господу и срећемо свакога човјека кога смо видјели у нашем животу. Јер ако некога не волимо, овдје када смо, како ћемо онда са њим бити заједно у Царству Божијем? Зато да нам Господ да силе и молитвама Божије Мајке, да и ми, барем мали дио те љубави њене, добијемо од Господа у животу нашем. Да тај наш мали подвиг који вршимо, док смо у овоме свијету, да би смо у љубави Божијој, са Мајком Божијом и свим светима, већ у овом животу, осјећали срцем својим да идемо у Царство Божије, а по нашем уснућу, да нас Господ исто узме и узнесе у Царство своје.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић