САБОРНИ ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У БАРУ

Први захтјев за одређивање локације за изгрању храма у Бару надлежном државном органом поднио је свештеник Богић Фемић недуго након земљотреса 1979. године. Бар је израстао у модеран град, плански урађен, са булеварима – а није имао цркву. Нити је била предвиђена њена грања.

Комунистичке власти, како у Црној Гори тако и у Бару, у то вријеме цркву су још увијек доживљавале као идеолошког непријатеља. И нудили су оцу Богићу да гради храм негдје на обронцима околних брда, што даље од центра града.

Стари митрополит црногорско-приморски Данило четири пута и његов викарни епископ Никанор једном, долазили су код барског општинског руководства и молили за локацију за цркву. Узалуд.

Након 2 године, 17. марта 1981, формиран је иницијативни одбор за изгрању Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. На дан Светог Василија Острошког, 12. маја исте године, када народ Бара саборује у оближњем манастиру Рибњаку, који је он подизао, свештеник Богић Фемић је са прве плоче будућег конака у ватреном говору позвао окупљене људе да јавно протестују зато што власт Бара опструира изгрању православног храму у овом граду.

Протест је организовао на градском тргу већ наредног дана. Народ се разишао, а отац Богић је на трг донио сто и столицу и упустио се у тродневни лични протест, не узимајући ни храну ни воду. На тај сто накачио је таблу на коју је исписао: „Тражим мјесто за храм Божији, тражим мјесто за молитву!“

Поставио је неколико икона и свеску у коју се потписало преко 5.000 Барана, подржавши га на тај начин. Било је то више од пола житеља самог града. Подржали су га не само барски православци, него и римокатолици и муслимани.

Услиједо је митинг пред градском Скупшином и локација за храм је добијена. И то нешто више од 2 хектара, у центру Бара!

Ту, порад поште и хотела „Тополице“, отец Бошко је убрзо побо велики дрвени крст, који је освештао митрополитан Амфилохије, а на Никољдан исте године замијенио га је бетонским. И љети и зими, па и по вјетру и киши, у очи сваке недеље и празника, пред тим крстом служио је вечерњу службу. Литургију је служио у цркви Светог Николе у Старом Бару.

Управо на том мјесту изникао је велелепни Саборни храм Светог Јована Владимира.

На дан Светог Василија Острошког 1992. кад је освештао манастир Рибњак, митрополит Амфилохије је казао:

„Дао Бог да овај манастир буде квасац изградње великог Саборног храма у Бару, посвећеног Светом Јовану Владимиру. Знате, има оних који мисле да тај храм никада неће бити подигнут, али они заборављају да је наша памет старије од њихове и да је наше самопоуздање и стрпљење много веће и снажније од њиховог…Ми ћемо храм Светом Јовану Владимиру подићи, а њима поручујем, онима који сада имају власт у Бару – Бог им је дао шансу.“

ОД ТЕМЕЉА ДО КРСТА ЈОВАНОВОГ

Градња Саборног храма започета је 2006. Идењи пројект урадио је архитекта Предраг Ристић, а изведбени архитекта Светислав Поповић. Али није било новца, а и због других проблема, градња храма није напредовала.

У мају 2009. Митрополит  Амфилохије формирао је одбор за градњу храма у Бару на челу са инжињером Момчилом Станојевићем, који је управо завршавао радове на Саборном храму у Подгорици. Први бетон у темљену плочу храма изливен је 3. јула 2009. Потом и градња барског храма, дуго ишчекиваног, кренула фуриозно. Организовано је више донаторских вечери у Бару, људи су давали обилно. Много новца утрошено је на темље храма. То је фаза градње која се једва види, а пуно кошта. Барани су давали на повјерење.

Већ 29. августа 2009. Митрополит Анфилохије одслужио ја Литургију на првој плочи храма, на Коти 0,00 метара. Крипта храма била је изграђена. У богослужбену функцију доведена је уочи Васкрса наредне године. Посвећена је Светом Александру Невском.

Без ангажовања велике грађевинске фирме и њених дизалица, на наизглед једноставан начин, али знатно јефтинији, уз врхунски стручни надзор, груби грађевински радови завршени су постављеним крста (реплике крста св. Јована Владимира) на централну куполу 28. октобра 2012.

Храм димензија 54,00 X 36,80 метара, површине у основи 1.370 метара квадратних, висине 44,50 метара до врха крста на централној куполи у који може да стане око 1200 људи, највећи у Црној Гори и један од највећих у православном свијету, већи за неколико метара квадратних и од подгоричког Саборног храма, био је подигнут.

Грађевинци кажу да је то тек трећина обављеног посла. Преостало је да се ослика 4.860 квадратних метара зидова храма (безмало пола хектара), изради мермерни иконостас дугачак 18,5 метара, уради подни мозаик од око 1.700 метара квадратних, ицклеше камен, застакли храм (само окулиса је 1.240), изради 7 бронзаних и 9 дрвених врата, обложи 28 стубова, поставе електро и аудио инсталације, подно гријање, уради вањско уређење на 2.800 метара квадратних… Пуно посла који је значио и пуно новца који је требало прибавити.

ЈЕДИНСТВЕНО ПРЕГНУЋЕ

Освештавање храма заказано је за 25. септембар 2016.године, на хиљдиту годишњицу од мученичке кончине Светог Јована Владимира.

Храм је осликан у традиционалној фреско техници. Креч који се користи за малтер, на који се наноси боја док је несасушен, у фришком стању, треба да буде стар најмање четири године. а што је старији то је бољи. У некада широм Југославије познатој кречани код Спужа, гдје данас ваде мермер, нашли су креч стар више од 40 година. На тако калитетном кречу осликана фреска не блијади. Њено сазријевање траје и до 200 година.

У новије вријеме ниједан други већи храм у свијету није осликан у фреско техници.

За непуних годину и по осликано је око 80 одсто храма. Безмало даноноћно, посебно последњих мјесеци, радило је пет екипа фрескописаца, под руководством Анастасије Радовића. Само фреска Богородице Шире од Небеса, осликана у олтарској апсиди, велика је 80 метара квадратних…

Иконе на иконостасу осликане су у древној техници, на липовом дрвету, са исполираним, до високог сјаја изглачаним златним лиситићима у ореолима.

Од камена су урађени сви прозори на Барском храму, комплетан подни мозаик, али и Часна трпеза, иконостас, трон…

Иконостас је урађен од више врста камена: бијелог из Македоније, оникса из Сијаријинске бање и гватамале из Италије.

Каменом су поплочани сви тротоари и стазе око храма, црвеним и сивим каменом из Никшића.

Клесари, које су предводили Иван Стефановић и Драгиша Кркељић, за три године урадили су огроман и изузетно квалитетан посао. Радило их је и по десет истовремено.

Још током његове градње, у звоноливници „Вера“ у Воронјежу у Русији, преуређеној  војној фабрици за производњу каћуша. урађено је 11 звона за барски храм. Највеће је тешко 800, а најмање 10 килограма, што чини звучни ред у којем су распоређени тонови од најнижег до највисочијег и на њима је могуће „одсвирати“ многе мелодије. Изгливена су заједно са разним орнаментима на њима, високе умјетничке вриједности. На примјер, на највећем звону је икона Светог Јована Владимира, цитати из Јеванђеља, разни украси…

То није коначан број звона предвиђених за овај храм.

Звона су смјештена у два пирга, посвећена Светим цару Константину и царици Јелени, и Светим Кирилу и Методију.

ДОСТОЈАН ПРОГРАМ

У припреми за освештавање Сабоног храма Светог Јована Владимира у Бару, догађаја великог на нивоу православне васељене учествовало је много људи, добар дио свештеника Митрополије црногорско-приморске. Предходио му је драгоцјени међународни научни скуп „Свети Јован Владимир – историја и предање (1016 – 2016)“, на којем је учествовало 55 научника из 9 европских држава.

Пред освештавање, одштампана је импресивна монографија Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару Јована Маркуша.

Вече уочи освештавања, одржана је пригодна академија. Бесједио је Епископ диоклиски Кирило, а у програму су учествовали хор из Елбасана, Никос и Георгиос Стратакис са Крита, глумци Петар Божовић и Јелена Мила, етно-група Баклава из Македоније, Ивана Жигони и „Косовски Божури“, „Khaossia Ethno Ensemble Salentina“ из Италије, Бугарски хор „Свети Наум Охридски“, Црквена пјевница барског Саборног храма и Дјечији амсамл КУД-а „Свети Јован Владимир“ из Бара и приказан је филм РТС-а о Светом Јовану Владимиру.

По завршетку Академије приређен је величанствен ватромет.

Чином освештавања храма и Литургијом која је услиједила началствовао је Патријарх јерусалимски и цијеле Палестине Теофило III. Саслуживали су му Патријарх Српски Иринеј, Архиепископ тирански и цијеле Албаније Анастасије, Архиепископ охридски Јован… Они су у Свети престо уградили честице моштију Светог Саве Освећеног, коју је донио патријарх Теофило, јасеновачких мученика и Светог Јована Владимира.

Овај догађај сабрао је 18 архиепископа и митрополита из свих помјесних православних цркава, 12 епископа СПЦ, представнике Македонске и Јерменске цркве, велики број јавних личности Црне Горе и Србије, дипломата, представника Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори, добротворе, приложнике, на хиљаде вјерника…

На ручку, на којој је било преко хиљаду званица, Митрополит Амфилохије уручио је новоустановљени Орден Светог Јована Владимира, којим их је одликовао Свети синод СПЦ, Патријарху Теофилу III, архиепископима Анастасију и Јовану, породици блаженопочившег протојереја-ставрофора Богића Фемића, најстаријем члану породице Андровић која вјековима чува крст Светог Јована Владимира Милу, архитектама Пеђи Ристићу и Светиславу Поповићу и протонеимару Момчилу Станојевићу.