У недељу 10. по Духовима служена је Света литургија у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару којом је началствовао јеромонах Агатангел (Будишин), професор на Богословском факултету у Минску (Бјелорусија). Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић, а за пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и Никола Зековић уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“ којим руководи професесорица Маја Басараб.
Отац Агатангел се након прочитаног зачала из Светог јеванђеља обратио вјерном народу. Нема човјека у овоме свијету, каже отац Агатангел, који не вјерује да постоји свијет духовни, свијет невидљиви очима нашим. По његовим ријечима неко можда и говори да је невјеран, али се исто боји сила невидљивих, зато што осјећа срцем својим да нисмо ми сами овдје у овоме свијету, да нисмо само ми људи овдје, него да има још нека сила која се не види очима нашим.
„И нажалост, најчешће људи мисле да та сила, свијет невидљивих духова управља овим свијетом, и најчешће мисле да је то сила зла. Јер знамо, заједно са вама, да је Господ саздао видљиви и невидљиви свијет. И прво су саздане невидљиве силе небеске: анђели, арханђели и сви духови небески. Али Сатана, упадајући у гордост, отпао је од сила небеских, и пао је, како каже Јеванђеље, у овај свијет. И нажалост, та злоба његова се бори против свега што је дјело Божије. Против свега што је добро и што је у овоме свијету. И важно је да увијек имамо на своме уму и у срцу своме, и да се тога сјећамо, и да то знамо, да силе небеске дејствују у овоме свијету и дејствују у животу нашем“, бесједио је отац Агатангел.
Подсјетио је да како Господ шаље анђеле своје да благовијесте Царство Божије, да помажу људима на путу спасења, тако, нажалост, и Сатана шаље демоне своје да искушавају човјека, да он пада што може више у гријех, да оде што даље од Бога. Указујући на то да је највећа побједа ђавола, како кажу Свети оци, да убиједи човјека да он не постоји, истакао је да, нажалост често, људи неке догађаје и лоше ствари који се догађају у њиховом животу, приписују судбини или нечем другом, не вјерујући да ђаво може да их искушава и да се бори са њима.
„И данас видимо у Јеванђељу, да човјек који је довео сина свога, говори Господу да је син његов мјесечар. Он налази разлог болести сина свога у мјесецу. У звијезди која иде око земље, која је сапутник земље у камену. Он ту види узрок болести сина свога. Али Господ говори да није у узрок у мјесецу, него у томе што га демон држи, што је он ђавоиман. И видимо кад Господ призива тога човјека да приђе, тога момка, њега ђаво одмах напада и баца га, симулирајући болест падавице. И он пада и бије се о земљу, и Господ изгони демоне“, подсјетио је јеромонах Агатангел.
Нажалост, тај човјек, отац тога сина, када је дошао да се исцјели његов син, није видио одмах Господа, јер је тај догађај био за вријеме Преображења Господњег. Господ се подигао на гору Тавор са своја три ученика, и ученици који су остали у подножје горе, нису могли исцијелити тога човјека. И кад се Господ враћа, отац који је довео сина, обличава ученике и чак и самога Господа, говорећи: „Ја сам дошао да твоји ученици исцијеле мога сина, а они нису могли то урадити.“ И чујемо страшне ријечи Господа: „Докле ћу бита с вама, роде невјерни и покварени“:
„Тешке су то ријечи. Али на жалост, када имамо чистоту у дому своме, и неко дође прљав, са прљавом обућом или одјећом, и уђе у дом наш, и нама је непријатно што остаје блато, остаје прљавштина, и у мислима својим кажемо, зашто си дошао такав? Тако и Господ, који је чистота овога свијета, који је свјетлост од свјетлости, који је творио чудеса многа, животом својим и ријечима својим, показивао пут у Царство небеско, говори ове ријечи. Јер је и њему тешко било да се налази близу те прљавштине духовне, која је у овоме свијету. Али Господ одмах после тога говори овоме човјеку: Вјерујеш ли ти да ја могу да га исцјелим? И у другом зачалу, које пише Апостол Лука, тај човјек одговара: Вјерујем Господе, помози моме невјерју.
И свако од нас, сваки дан може да каже ове ријечи, зато што је вјера наша јака када нам је све добро у животу. Али кад почну искушења, кад почне испитавање наше вјере, испитавање наше љубави, нашега трпљења, често и вјера наша поклекне. Често и ми посумњамо да ли је Бог ту поред нас, да ли Он исцјељује нас од болести наших, да ли Он присуствује у животу нашем. И ми треба сваки дан, као и отац овога сина, да говоримо вјерујем Господе, али помози моме невјерју. Јер је често вјера наша дар од родитеља наших, то је дар Божији који ми добијемо када се родимо, нас васпитавају у вјери православној. Ми се налазимо у православној средини, окружавају нас православни људи, хришћани, и лако је вјеровати када је слобода вјере. А чим почну нека гоњења или нека искушења, онда се види каква је вјера наша.“
Многи свети оци кажу да, слава Богу, када вјеру добијамо кроз трпљење и смирење, кроз подвиг живота нашега, када се ми утврђујемо у вјери, не само зато што је она дар Божији кроз родитеље наше или сроднике наше, нео када срце наше буде проведено кроз огањ вјере, кроз огањ наших испитања, искушења и када смо утврђени у вјери и када смо свим срцем преживјели нашу вјеру, онда она, како је нагласио, неће поклекнути када наступе искушења или испитања или нека дјела која Господ попусти да нас лукави искушава. И важно је да смо у подвигу, јер Господ каже у Јеванђељу да се овај род изгони постом и молитвом.
„Пост и молитва, то је подвиг наш, то је живот наш, којим ми своје срце приучавамо да осјетимо Бога у животу нашем“, поручио је отац Агатангел и додао:
„И духовни живот, који треба да има свако од нас, треба да прође кроз испитања, искушења, кроз борбу, да бисмо се утврдили у љубави Божијој, да бисмо се утврдили у вјери Божијој и да бисмо смјело могли исповиједати Бога сваки дан и сваки час свога живота, не гледајући пред киме се налазимо и каква је ситуација око нас. Да бисмо могли многе привести ка Господу.“
Подсјетивши да славимо мученика Андреја Стратилата и дружину његову, отац је казао да треба да читамо житија Светих, а ако читамо житије Светог Андреја Стратилата, Андреја војника, видимо да је он својим животом, својим примјером, за доста кратко вријеме успио да приведе ка Христу више од 2.500 војника који су били са њим.
„Није то један човјек или два човјека или десет људи. 2.500 људи се крстило са њим и цијела чета војника је добровољно дала свој живот за Христа и пострадала. И крв њихова је осветила земљу на коју су пострадали. Ту је чак и извор воде потекао, на то мјесто где су били убијени, који је исцјеливао многе болести. Зато је важно да смо јаки у вјери нашој и да знамо да ђаво дејствује у животу овога свијета, али да се не бојимо њега, јер ако смо Христови, ништа није страшно. Јер знамо, да ђаво чак и у свиње не може да уђе, ако му Господ не допусти. Али нажалост, човјек бива гори некад од свиње и зато га ђаво обузме.
Да је вјера наша јака. Да смо увијек у молитви и у подвигу и да се не бојимо кад имамо испитања и искушења, када је наша вјера у испитању овога свијета, зато што утврђујући се полако у вјери нашој ми нећемо оставити Христа и нећемо оставити живот наш духовни и никаква сила овога свијета неће нам ништа моћу чинити.
Да Господа да да увијек имамо у срцу и у уму нашем вјеру у Господа и да увијек говоримо да Господ помогне нашем невјерју, нашем искушењу у вјери, да нас Господ утврди да бисмо могли бити примјер многим људима који су око нас, да бисмо заједно сви ишли у Царство небеско“, закључио је јеромонах Агатангел (Будишин).
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
