У Недељу 9. по Духовима служена је Света Литургија у храму Светог Јована Владимира у Бару. Началствовао је јереј Славен Јовичић, парох у Грубишином Пољу (Митрополија загребачко-љубљанска). Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић намјесник барски и старјешина храма Светог Јована Владимира, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић и јеромонах Агатанглел Будишин професор Минске духовне академије.
Своју бесједу, након прочитаног зачала из Светог Јевнђеља, отац Славен започео је утиском о барском храму обративши се оцима саслужитељима и присутном вјерном народу.
„Високопречасни и часни Оци, драга браћо и сестре, драга духовна дјецо Божија. Ево нас у данашњи дан Свете недеље. Дана у који служимо Литургију током цјеле године, дана који је символ Васкрсења. А ја, овдје служећи Свету Литургију, браћо и сестре, одушевљен величином и љепотом овога храма, овога свода под који смо окупљени у заједницу. Сабор Светих. Одушевљен овим градом, овом портом, овим побожним амбијентом. Немам других ријечи осим ријечи поздравних које је је упућивао свети Серафим Саровски, сверуски и свеправославни светитељ: „Христос Воскрсе, радости моја.“
Драга браћо и сестре, ево рекох, сакупили смо се по промислу Божијем, по Његовом допуштењу да служимо Свету Литургију коју је и сам Господ Исус Христос установио још у велики четвртак на Тајној вечери, благословивши хлеб, претворивши га у своје тијело, и вино претворивши га у своју крв и рекавши: „Ко једе и пије ово, мене прима.“ Браћо и сестре, Света Литургија, као највеће и Саборно богослужење Православља, Православне Цркве, богослужење над богослужењима, увијек се састоји из два дијела. Дијела оглашених, првог дијела, и другог дијела вјерних или канона Евхаристије. Ево ми овдје, у првоме дијелу, како типик Цркве налаже, увијек читамо Свето Јеванђеље, да би га чули и они који не могу да остану на другоме дијелу Свете Литургије, на дијелу вјерних.
Да они који нису крштени, а они катихумени који се спремају за крштење, да би могли чути Свето Јеванђеље. А онда чинимо канон Евхаристије да би се могли причестити са Господом, сјединити сви они који су крштени у нашој Светој, Саборној и Апостолској Цркви.
Браћо и сестре, чули смо одломак из Светог Јеванђеља по Матеју у ову девету недељу по духовима. У недељу која се налази у Великогоспојинском посту. У недељу која је између преображења Господњега који смо прославили, које још славимо, а исто тако у недељу припремајући се за Велику Госпојину, празник Пресвете Богородице.
Ево, у том Великоме и строгоме Госпојинском посту, између ова два велика празника, чули смо ово дивно Јеванђеље које говори како су ученици Христови били на лађи, на сред мора, док је Господ био на обали и насамо се молио. Међутим, дошао је вјетар, дошла је бура, дошло је искушење према њиховој лађи, и они су завапили Господу. Завапили су да их спаси, јер својими сопственим силама и људским моћима нису могли ништа да учине како би се спасили.
И Господ је пошао према њима, пошао је по води, пошао је по мору да ходи. И приближивши се њима, угледао га је Петар са апостолима и ученицима. И посумљали су, по својим људским слабостима, препали су се. То је у човјековој природи. После прародитељског гријеха, после пада, да имамо те мрачне моменте, да имамо моменте страха, да имамо моменте сумње.
Хвали нам повјерења у Бога. Вјера у Бога није ништа друго, како каже његова светост, наш најсветији патријар, до повјерење у Бога. То је вјера у Бога.
Да се ми њему предамо, да имамо повјерење, да ће све учинити за нас, а да ми учинимо оно што је до нас, у нашим људским моћима. И онда не треба да се бојимо. Тако и апостоли. Изгубили су повјерење, уплашивши се од јаких таласа, међутим Господ им се јавља. Иако га чују, они још нису вјеровали да је то Господ.
Мислили су да је нека утвара, а Господ их опет благосиља и говори да је то Он, да се не боје. И када је пришао, смирио је лађу, ушао, и ученици су се поклонили, путујући у земљу Генисаретску, Господу, видејећи га у истини његовој.
Браћо и сестре, сваки храм, свака црква, је лађа наша, у којој ми бивамо, у којој пловимо, од свога рођења, кроз овоземаљски живот, до свога васкрсења, до вјечности.
И када се налазимо у овоме животу, често пута, као апостоли, осјетимо буру у животу своме, осјетимо љуљање, осјетимо потапање, осјетимо пријетњу по живот. И неки од нас учине апостолски, па се помоле Господу да их Господ избави. Помоле се Богу да им Бог буде милостив, као што су апостоли учинили, па чак и посумњају у моћ Божију, испитују, пропитују. А неки, бездвосмислено, без питања, учине о вјери својој и крену Господу и Господ њима у сусрет, без сумње.
А опет неки остану у тами овога свјета, потапајући се дубље и дубље, тражаћи помоћ код неадекватних људи, надајући се у неадекватна ријешења, тумарајући овим свијетом. А то често заврши последицом депресије, психичких, физичких и свих других болести. Јер ми када смо са Господом и у Господу, када препуштамо свој живот Богу, ми се препуштамо молитви и разговарамо са Њим, а када се препуштамо некој овоземаљској варијанти, ми онда ковитламо мисли своје, куда ћемо и како ћемо? А ковитлање негативних мисли, мисли које не можемо да испустимо из себе, које замарају наш ум, није ништа другу до депресија и психички стрес који нас гура у даљу таму.
Зато, браћо и сестре, поучени светим Јеванђељима, поучени светим оцима, а најприје, Господом Исусом Христом, који је боравио 33 године са нама, који је установио мисију Цркве своје, који је установио Цркву своју, ми не треба да се никога бојимо, од никога да стријепимо, него да се Богу молимо, и здрави да будемо, и спасење и васкрсење своје достојно да чекамо.
Свети патријарх Павле је говорио: „Ако си са Господом, кога се бојиш? Ако ниси са Богом, чему се надаш?“ Браћо и сестре, ви сте овдје увијек. Знам да има овдје и гостију, али већина је домаћих парохијана. Ви сте овдје увијек показивали тврду вјеру своју. Кроз вјекове. Од Светога Саве па до данас, на просторима Митрополије црногорско-приморске народ је био одлучан и знао је шта хоће. Последица те доброте, последица вјере, последица живљања у Богу јесу ови дивни храмови, када прођемо Митрополијом.
Не зна се који је љепши, који је велелепнији. У архитектури, у вјери и љубави, и свему ономе што је у њих уграђено. Нема им и мјере, осим да им се дивимо, у њима да служимо и да се у њима причешћујемо. Браћо и сестре, ви је овдје сигурно, на мору и на камену, знате како је бити православан, како је бити хришћанин.
Овде су многи оци од Македоније до Далмације, преко Црне Горе, а и сам Апостол Павле, проповједали. Наше предке вјери учили, а ви хвала Богу, својим примјером наставили. Браћо и сестре, останите у вјери апостолској.
Не сумњајте у Господа. Без обзира каква су искушења, какве су земаљске власти, како се односи према нама јавност, ми са Господом и у Господу остаћемо до краја. Јер апостол који је наш чтец читао, каже: „Сви смо ми храм Божији. И ко хоће храм да разори, и Бог ће њега разорити.“
Ако себе претворимо у храм Божији, ако постимо, ако се причешћујемо, са Христом сједињујемо, ближњега волимо, заповијести Божије држимо, свако ко на нас дигне мач, разориће се сам силом Божијом. Ако ми нисмо Христови, онда ћемо бити предмет разарања. Свети апостол Павле је рекао: „Ако љубави немам, онда сам звоно које звечи, или кимвал које јечи.“
Хвала Богу, овдје се и љубав осјетила. Првенствено ваших свештеника, према нама који дођемо са стране. Отаца, а онда и свих Вас који овдје благочестиво испунисте овај храм. Нека би Господ дао да се и у будућа времена окупљамо, да се Богу молимо, име Његово славимо, да Госпојину Велику, Њено Вазнесење у здрављу дочекамо, и да се свакда у Господу радујемо. Живјели. Бог вас благословио. Свако добро дао. И у нади, весељу, здрављу, да поживимо остатак живота.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
